Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

POROCI, PROROCI I ISTINA IZMEĐU REDOVA – recenzija debi albuma “Subliminal” Spejs Noksija, 2019.

piše : Desya Lovorov

Pomen “novog talasa”, a naročito onog koji se tiče srpskog rap-a bi se mogao protumačiti kao situacija kada je Brena samu sebe nokautirala usred nastupa – barem u praznim glavama koje slepo slušaju šta se servira. Iako to nije moja misao, slažem se sa time da je mladi debitant Novak Mirković aka Spejs Noksi iz Velike Plane zasigurno jedan od pregalaca novog srpskog, usudiću se, autentičnog izraza u isilovanom i usiljenom svetu zvanom hip-hop.

Možda zvuči pretenciozno, ali ja sam apsolutno siguran da je Noksi “divlje dete” srpskog andergraund hip hopa, kome ništa nije sveto (barem u trulom hrišćanolikom smislu), pa tako ni obrasci, od literarnih predložaka, preko bitova, do produkcije, koje njegov sveži debi album “Subliminal” nemilosrdno ruši i dezintegriše.

https://zicerinc.bandcamp.com/album/subliminal-lp

Moram priznati da mi je svega nekoliko traka okupiralo pažnju i zapravo bacilo ‘senku’ na, bez sumnje, odličan album, pre svega originalnim pristupom i uticajima koji idu poprilično daleko van okvira hip-hopa i zapravo potiču od ezoteričnih učenja sa svih strana sveta, pop kulture sa završnicom i začinom koji pripada samo Novakovoj autorskoj inkarnaciji. Najpre, ko je zaista spreman da nauštrb toga da bude neshvaćen od samog početka, nazove album “Subliminal“, i da pod tim imenom predstavi svoje zamisli, a da je iole pripadnik mlađe generacije – retki su. Možda će neko i “pronaći” nekoga ko se možda i bavio ovom tematikom, a da je reper (meni od domaćih niko ne pada na pamet, sem možda Kuku$a, jer od tangi i lambordžinija, eventualno Bukovskog, niko nije ni otišao dalje), ali će mu to biti slaba vajda, jer širinu koju zahvata Noksi je prosto nemerljiva i nije namenjena ‘običnom’ konzumentu muzike. O produkciji neću trošiti reči, jer pored toga što barata sa muzikom i rečima, ni produkcija mu nije pod manom, a dve stvari su delo Mihajla Đorovića aka Summer Deaths, sa kojim sarađuje i u kolektivu Zicer Inc. (malo je reći koliko sam oduševljen njihovim radom). Kada sam pominjao autentičnost, jasno je da je u današnjoj hiperprodukciji dosta teško izgurati nešto originalno – uprkos tome, Novak ima u rukavu prijemčive bitove i semplove, tempo se menja iz pesme u pesmu, što je odlično i potrebno zbog dinamike.

Veoma jak uticaj oldschool rap-a, ali i EDMa devedesetih, tu su čak i minimalistički rave/jungle detalji koji se savršeno uklapaju u tvrde matrice, koje na trenutke dobiju i obrise trap-a. Ono što je za pohvalu, to su melodijske linije, koje, opet, duguju inspiraciju tehnu, deep house-u, vaporwave-u, a bogami i synth-orijentisanoj muzici, bilo semplovano ili da ih je on sam odsvirao, fenomenalno zvuči. Tekstovi svakako ne odstupaju od kanona hip hopa, tu su potoci versova o lakim ženama i lakšim drogama i drugim teškim temama kao što su odrastanje, društveno uprisutnjena kritika koju jednostavno MORATE primetiti, bitke sa unutrašnjim demonima, kao i nešto što me zapravo fascinira u njegovom stihovima, a to su pojmovi koji se tiču ezoterije, mistike, mitologije, ufologije i drugih alternativnih učenja – stvari koje su i meni poprilično bliske, a Noksi ih obilato koristi, kao istinu koju provlači između redova. Dok će se većina uhvatiti za stihove koji se tiču samo seksa i droge (vrela mladalačka krv), u dubljem sloju pesama se nalazi vrlo oštra kritika, koja izlazi samo kada se pritisne dugme, kao na skakavcu. Priznajem, ima i domaćih repera iz starije garde koji su imali dosledne i britke stihove (naglasak na ‘imali’), ali je Noksi to podigao na mnogo viši nivo, i u spiritualnom i u umetničkom smislu. Ja sam očaran odabirom pojmova i stihotvorstvom, i zasigurno je da zaslužuje malo više pažnje od tekstova koji se tiču samo “gudre, sisa i guzica”.

Da se osvrnem i na meni omiljene pesme, ‘Jude’, ‘Dalai Lama’, ‘Nebesko carstvo’, a istaknuo bih i vrlo direktnu ‘Kontrola uma’ i jednu generacijsku ‘Devedesetpeta’. Tri prve pesme bih izdvojio kao glavni razlog zašto slušam Noksija, jer su unikatne, uronjene duboko u opskuritet, odskaču od svakog šablona na svoj način i meni su takoreći ideološki vrlo bliske. Jude ima opasan sempl koji svojim hipnotišućim pulsiranjem dovodi u stanje transa, i uz “Hladno”, ritam repovanja je maksimalno usporen i slobodno ću reći da je energija gotovo istovetna sludge metalu – zbog ovakvog pristupa sam i rekao da je Noksi death/black entitet u rap svetu, što je on sam i potvrdio (na moju opštu radost).

Verujem da nema pretenzije ka tibetanskom budizmu, ali da su jedna od sfera interesovanja dalekoistočne religije, iskristalisalo se u pesmi ‘Dalai lama’, gde se nadovezao na par stihova iz ‘Jude’ – možda je slučajno, a možda i ne, vreme će pokazati. Vrlo laganog tempa, uz sledeću pesmu koju ću pomenuti, predstavlja mirniji, gotovo transcendentalni pristup, i što se bita tiče, a i lirički. Za kraj, rećiću samo da je ‘Nebesko carstvo’ pravi način da se iskaže patriotizam, bez ijednog elementa koji štrči – zapravo, ja bih ovo predložio kao himnu nas normalnih, mladih građana ove nesrećne države (iako nisam pravoslavac). Štaviše, upliv etno elemenata, kakvi mogu izaći samo od majstorske frule Bore Dugića, u pesmi su nešto najlepše što sam čuo u poslednje vreme, uz pripadajući video-uradak. Od zapaljivih, ruždijevskih ‘satanskih’ rima, do transcendentalnih margina, Spejs Noksi ima sve. Neću mu poželeti sreću, jer je put do pakla popločan dobrim namerama, ali se izdam u njegovu britku sablju, a to je muzika koju stvara.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: