Piše: Desya Lovorov 


Čitajući, i uopšte, posmatrajući kako ljudi reaguju na pomen kombinacije “moderni metal”, utisak je da svi beže glavom bez obzira ili bezuslovno pljuju, naročito oni koji sebe smatraju “pravovernim” metalcima. Da se ne lažemo i zamazujemo oči, retko ko će uzeti i preslušati nešto što u sebi ima ikakvu naznaku “eksperimentalnog”, a da nije navikao na takav pristup muzici. Naravno, uvek postoji bend, projekat, čak i sâm album koji može promeniti mišljenje takvog “javnog mnjenja”, koje ima sindrom nevernog Tome – “Devolution...” ima prednost da to i učini. Za beogradski Vicery znam od ranije, još kad su izdali istoimeni EP iz 2016. godine. Tad sam shvatio da to nije nešto standardno na šta je slušalaštvo naviklo, barem u Srbiji. Takođe je odmah upalo u oči to što iza vokalnih deonica stoji devojka. Sa vokalnim kapacitetom pevača death metal benda od 100 kilograma, što se pokazalo i na debi albumu. Ovde izuzetak čini pravilo, kao znak da se i poimanje žena u muzici polako ali sigurno niveliše – barem u njihovom slučaju ne postoje suvišne podele koje se (na žalost) događaju mnogim bendovima i tzv. all-female bendovima, koji najčešće sami debi kalepe takvu “etiketu”. 


Singlovi koji su najavljivali “Devolution…” su me, blago rečeno, ostavili u čudu, jer sam očekivao da će nastaviti linijom death/black-a sa omanjom dozom eksperimenta i sirovijom produkcijom. Međutim, Ivana i Elio su ozbiljno odlučili da se poigraju sa živcima prosečnih konzumenata i naprave album koji je zaista savremen, žanrovski između ostalog i na oštrici brijača zvanoj pop-muzika (posmatrati kao fenomen, ne Britni Spirs), ali u isto vreme zadržavajući brutalnost i sve postulate koje metal ima u svom izrazu. To se odnosi i na tekstove, na koje ću se osvrnuti kasnije. Od početka do kraja albuma, tempo pesama divlja i ne miruje ni časa, jer i sama konstrukcija pesama ne dozvoljava da bilo koja deonica štrči. Mladi gospodin Rigonat vlada instrumentima, i ako je neko (možda) i posumnjao da neće biti na visini zadatka, prevario se. Pored gitara i glasa koji upućuju da se radi o metalu, tu su i prilično smeli elektronski zvuci koji se uklapaju u samu priču toliko da će neopreznijeg slušaoca navesti na pomisao da sluša nešto sasvim treće – ta svesna distrakcija synth deonicama, kao i glitch momenti koji se dešavaju na mikrosekundu su neki od upečatljivih momenata na albumu, i ono što ga izdvaja u moru metal izdanja. Naravno, snaga tih delova ne bi bila takva da to nije potkovano kvalitetnim gitarskim radom, koji takođe odskače od svakog šablona. Po mom mišljenju, čak i nu metal odrednica je suvišna, jer se tu radi o eksperimentu i jedinstvenom zvuku. Složiću se sa kolegama koji su već recenzirali album da je Vicery naprosto žanr i priča za sebe, idejno i muzički, a još je interesantnije to što se radi o mladim ljudima koji su u kućnim uslovima napravili album kog bi se zastideli i ozbiljniji “studijski” projekti. 

Tekstovi su poseban sloj albuma, kome se obično najmanje posvećuje pažnja. Vešto izbegavajući opšta mesta, poetika ovog albuma leži u surovoj i direktnoj kritici civilizacijskog poretka, zla (fizičkog i duševnog), obračunava se sa porocima, kapitalizmom, preteranim hedonizmom, koji čine savremenog čoveka slepim, gluhim i naprosto, glupim za promene i napredak. Naposletku, sam naslov albuma upućuje na krah ljudske misli i poimanja sopstvenog tela, kao nečeg prolazno, propadljivog. S druge strane, nisu skrajnute ni teme vezane za apokalipsu koju sami sebi, kao ljudski rod, namećemo ratovima, oružjem, mržnjom i neznanjem. Ovako ozbiljne reference zaobilaze bendovi kojima je lakše da “pevaju” o kojekakvim “bitkama” i jeftinim osećanjima, ali je omladina iz Vicery-ja zadala ozbiljan domaći zadatak, podarivši death metal lirici novi smisao i uopšte, pravi odjek onoga što se dešava oko nas. Možda nam nad glavama još ne fijuče TSAR bomba, ali ko zna… 

Moram da izdvojim pesme koje su mi se uvrtele u mozak, a to su “TSAR #1”, “Golden Bullet” (kojom mi je ukazana čast da se nađe i na mojoj kompilaciji) i “Vicery”. Prve dve koje sam naveo su pravi primer onoga što se nudi na albumu, ambijentalne, ali na mahove prodorna ambijentalna elektronika, gitare koje ne štede riffove, ritam sekcija koja se prikrada modernim izrazima u elektronskoj muzici i naravno, Ivanin growl koji nenormalno dobro zvuči – sve to kompaktno servirano u eksplozivom omotaču. U ovom trenutku, Vicery planira da primi u okrilje još ljudi, pošto su nedavno imali debitantski nastup – nadam se da će nastaviti putem kojim su zacrtali i da neće dozvoliti da im zvuk ne doživi sudbinu naslova albuma, već da će hrabro istupiti i zadržati oštrinu u eksperimentisanju.

https://vicery.bandcamp.com/album/devolution