Ručno pisane himne – Gaslight Anthem ( + recenzija koncerta)

 Prvi put sam za Gaslight Anthem čuo pre nekoliko godina, u razgovoru dva drugara koja su međusobno hvalila tada novi album benda pod nazivom „Handwritten“. Na moje pitanje šta, ustvari, oni sviraju, jedan je, iz prve ispalio : „ To ti je Bruce Springsteen za punkere“. I kad sam zainteresovan tom definicijom potražio neke snimke grupe na internetu, ispostavilo se da je to, prokleto tačan opis. Dobro, ima tu dosta uticaja starih punk bendova kao što su „Bouncing Souls“ i još više melodičnosti jednih „ Social Distortion“ i naravno, neprevaziđenih The Clash ! Iako pretežno slušam drugačiji zvuk „ Gaslight Anthem“ su mi bili prilično osveženje jer su melodični, poletni, nepretenciozni… Od tada prođe par godina, a ja još uvek povremeno kad poželim da se oraspoložim u plejer stavim neki disk od pomenute družine.

Gaslight Anthem su nastali 2006. godine u Nju Brunsviku, malom gradu (otprilike veličine našeg Sombora) u državi Nju Džersi. Taj podatak mi je otkrio zašto Brus Springstin ima toliko uticaja u njihovom zvuku, jer koliko ja znam Brus je u Nju Džersiju toliko velika faca da me čudi da mu nisu za života podigli spomenik. Bend od početka pa sve do današnjeg dana čine ista četiri momka, Brajan Felon (vokal, ritam gitara), Aleks Rosamilia (solo gitara, vokal), Aleks Levin (bas, vokal) i bubnjar Beni Horovic. Iza sebe imaju pet albuma i isto toliko EP-jeva. Samo prvi „Sink Or Swim“ nije ušao na top liste, ali su zato ostala izdanja bila vrlo slušana, a već pomenuti „Handwritten“ iz 2012. je doleteo čak do drugog mesta u Ujedinjenom Kraljevstvu.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=oAqbnTKQBIY&w=560&h=315]
Imaju i dva live izdanja, izdata uporedo i na DVD-u i na CD-u – „Live At Park Ave“ iz 2009. i „Live in London“ izdat četiri godine kasnije. Godinama već putuju planetom šireći pozitivnu energiju na dugim turnejama, a pre dve i po godine su posetili i naš region, tačnije, nastupili su u „ Tvornici Kulture“ u Zagrebu, a na licu mesta je tada bio i naš drugar Miloš Vojnović „Schimmu“ iz čijeg pera je izašla sledeća recenzija ( jeste već matora, ali toliko dobro opisuje koncert da je šteta da ostane u fijoci) :

The Gaslight Anthem, Zagreb, Tvornica Kulture, 09.11.2014.
 Put ka finišu koncertne sezone 2014.g. obećavao je da se ista završi glamurozno, Beatsteaks i Gaslight Anthem u Beču, dan za danom. No, kako su Beatsteaks uspeli da, osim dobrog dela švapske turneje rasprodaju i skoro 3 nedelje ranije oba najavljena koncerta u Beču 06. i 07. novembar (Arena i Gasometar) i to po ceni od bezmalo 40 evrića, ostalo je da se spase šta se spasti da. U ovom slučaju, to je bila utešna nagrada Gaslight Anthem u Zagrebu. Sreća u nesreći je što je već sama karta za koncert jeftinija 15 evra, u pitanju je bliža lokacija, izvodljivo je da se istu noć i vrati kući ( u našem slučaju za rekordnih 3 sata i 45 minuta),  uprkos čuvenoj zagrebačkoj magli. U našu okolinu, koju posebno vole da zovu regionom, retko da dolazi bilo koje aktuelno veće ime iz sveta tako da je Gaslight Anthem, koji je ovaj put za razliku od prethodne turneje od Beča proteglio noge do Zagreba, napravio vredan presedan. Dodatna preporuka za odlazak na koncert je bilo i to što je Dario Adamič (kultni Zips&Chains zine, pojašnjenje za mlađe naraštaje)  nešto ranije gledao Gaslight Anthem na ovoj turneji i naveo da je to jedan od boljih koncerata koje je imao prilike da vidi. A on se koncerata kojekakvih i kojekude, kao što znamo i dobrano nagledao.

 Tek što smo ušli u Zagreb, na prvim banderama su bili izlepljeni veliki plakati sa jednostavnom naslovnom stranom poslednjeg albuma Gaslight Anthem „Get Hurt“, o kome su dosta podeljena mišljenja, ali o tome nešto kasnije. Bilbordi za sledeće nadolazeće koncerte su bili Frajle i Zvonko Bogdan, koncert pod nazivom „Srce moje Vojvodine“. “Bokte” k’o da smo u NS-u, samo im još najava za Koncert godine fali. Pošto smo razmenili novce i upali u kafić „Tvornice“, prvo što smo videli je bila ekipa naših sugrađana među kojima bejahu i Tulaja (Strive For More, Through These Eyes i First Flame) i Nina (Against The Odds), a drugo beše mufte časopis kluba „Tvorničar“ s Gaslight Anthem na naslovnoj strani. Uz kafu i crno pivo “Tomislav“, „Tvorničar“ mi je sa tekstovima o bendovima koji u klubu sviraju u novembru, a to su sem Gaslighta i SLF, Skindred… legao kao savršena dopuna za dobrodošlicu. Pošto sam se o čitavom događaju informisao isključivo preko sajta Tvornice, dok ne zasedoh tamo, pojma nisam imao da uopšte postoji predgrupa, jer se tamo nijednog trenutka nisu ni pomenule. Dve predgrupe, o kojima ništa nisam znao, nisu mi bile neophodne pre Gaslight Anthema za koje sam znao da sigurno sviraju dva sata. Vreme do malo pre lapo deset prekratio sam u laganoj šetnji, ćevapima i prešaltavanju sa jačeg i ukusnijeg Tomislava 7% 
na jelenskije Karlovačko 5%. Kad sam se nacrtao ispred kluba, kao pravi provincijalac u potpuno knap terminu, malo sam se usfrkisao pošto je ispred ulaznih vrata bio poveći red. Srećom obezbeđenje je vrlo brzo radilo svoj posao, tako da sam do 21.40h uspeo i da zauzmem lepo mesto s desne strane bine, dovoljno blizu sredine sale i šanka da bi tokom koncerta mogao i dalje uspešno sem muzike da uživam i u Karlovačkom. Dobro, de, uživanje u muzici zakletog kokakoličara Briana i ostatka ekipe  je uživanje u pravom smislu te reči, a ispijanje Karlovačkog je, pa skoro kao nužno zlo. Kad već nisam mogao da u pravom meraklijskom maniru overim i Beatsteaks i Gaslight Anthem uz neko ljudsko pivo, onda daj barem samo Amere uz najbolje hrvatsko pivo koje je u rangu s najboljim srpskim. Kako god, čaša vode u Sahari je uvek neophodna jer život znači. Pred skroz popunjenu Tvornicu, Gaslight Anthem izlaze kao petorka sa 3 gitare i odmah udaraju po prvoj pesmi s „Get Hurt“ Stay (Sid?) Vicious. Da se odmah razumemo, „Get Hurt“ je njihov najslabiji album i uz maksimalno gledanje kroz prste  i uvažavanje kredita, koji su ostvarili sa prvim albumima „Sink Or Swim“ i  „The ’59 Sound“,  može se reći da ima pola dobrih pesama. Već sledećom pesmom su uklonili moje strepnje da će se dosledno insistirati na promociji „Get Hurt“ . Pre te  pesme, po kojoj se zove i drugi album „The ’59 Sound“, Brian je svima poželeo dobrodošlicu u New Jersey, rekao da mu je drago da su prvi put u Hrvatskoj i da kad odsviraju ceo koncert nema potrebe da bude nikakvog skandiranja i tapšanja, jer bisa neće biti. Sa trećom „1000 years“ se ponovo vraćamo na teren poslednjeg albuma.

Već tad je bilo jasno da Gaslight uživo zvuče mnogo moćnije nego po raznim koncertima koje sam ispratio na Youtube i da im je zvuk čist kao dečija suza. Logično, kad je druga naslovna  sa drugog mora i četvrta da bude naslovna sa četvrtog albuma, i ajmo cepiše „Handwritten“. Sastav publike u krcatoj Tvornici je bio pola studenti i srednjoškolci, a pola ekipa svih generacija. Interesantno je da je dobar deo prisutnih znao komplet tekstove pesama iz svih faza benda, što je dosta ozbiljan posao imajući u vidu da tu ima i tekstova od po 7 i 8 strofa. U trenucima, kad bi me okružili ti najvatreniji fanovi i ponela pesma, namerno sam iz sve snage pevao prvo šta mi padne na pamet samo da bih uočio njihove zabezeknute face kad skontaju da lupetam. Od pete do osme pesme se dalje niže niz bisera hitova sa „Old White Lincoln“, „Halloween“, „Rollin&Tumblin“ i super pevljiva „Howl“. Na desetoj i prvoj laganoj te večeri „Get Hurt“ se ponajbolje moglo primetiti kako se svaki tončić perfektno čuje sa pretećim vokalima, identično suptilnim kao na albumu.

U nju smo se utopili već od početka sa posebno adekvatno prigušenom rasvetom. Nakon takve laganice ulećemo u razdramavanje i „War Pigs“ Black Sabbatha koja se na pola pretače u „Too Much blood“. Sabbath je bio prvo iznenađenje, a još veće je bilo drugo, nekih 8 pesama, docnije „Great Expectations“ upakovan u u slow country aranžmanu. Sa  poslednjeg albuma  su tokom koncerta svirali i „Red Violins“ i „Sweet Morphine“, tako da je slučajno ili namerno ispalo da nijednu nisu uvrstili na playlist-u, a da joj tu nije bilo zasluženo mesto. Prevrćući po ličnom skromnom fondu dotrajale  memorije pamćenja s prvog albuma su samo (?) svirali „We’re Getting A Divorce You Keep The Diner“, negde pred sam kraj i tu joj je zaista i bilo mesto jer sam se sav naježio kad su onaj horski refren pred kraj pesme i nakon što je muzički deo bio gotov pevali, pa skoro svi prisutni.

Gotovo 2 sata krajnje poštene svirke, nakon koje nikakav bis ne bi ni imao smisla, sve i da nije rečeno da ga neće biti. Gaslight Anthem od početka postojanja benda  svoju muziku stvara i pod uticajem: punka, countryja, bluesa, folka, rocka, americane i naravno između Bruce Springsteena i Joe Strummera. Vremenom je punka manje stavljano, ali se još uvek oseti. (Matko iz My Buddy Moose je nakon svirke rekao da mu je tu previše Bad Religiona. Teško da je baš Bad Religion, u pitanju, ali mi je jasno na koje zvučne momente je aludirao). Uostalom i sam Brian u intervjuu u „Tvorničar“-u jasno kaže: „Bruce Springsteen je sjajan, ali Joe Strummer je broj jedan!“. Samo s takvim stavom se mogu praviti i svirati himne!
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=rP1ndrUsBwo&w=560&h=315]