piše : Dragan Uzelac
Sredinom 1968. Pink Floyd dolaze na ideju da naprave album koji će ih napokon prikazati u pravom svetlu , onako kako su po njima trebali da zvuče novi Floydi … Dupli album trebalo je da se sastoji od jedne ploče sa živim snimcima starih numera benda , dok je druga ploča osmišljena kao kolekcija pojedinačnih ostvarenja članova benda …
Oktobra 1969. na red je došao i pomenuti dvostruki album – Ummagumma , objavljen na novoj andergraund etiketi izdavačke kuće EMI – Harvest … Ovaj album donosi jednu koncertnu ploču , snimljenu u Mothers club u Birminghamu i College of commerce u Manchesteru , juna 1969. , dok je druga ploča donela nekoliko originalnih numera – svaki član benda dobio je pola strane da eksperimentiše sa čime god želi … Produkt je bio čudesno progresivno andergraund delo , avangardno, jedinstveno i nekonvencionalno , sasvim obično Pink Floyd ludilo . Istražujući vlastite umetničke porive Floydi su otplovili putem svojih avangardnih, eksperimentalnih snova i vizija. Običaj ovog krajnje neobičnog benda ( neobičnog čak i za standarde nekonvencionalnih šezdesetih , kada se eksperimentisalo sa svešću , svim i svačim) postaće činjenica da će se tokom čitave naredne karijere oslanjati na materijal koji će ostajati neiskorišćen tokom snimanja svakog prethodnog albuma . Nihov duh željan eksperimentisanja omogućavaće im iznova nova istraživanja tzv. odbačenog materijala i izvlačenja iz neiskorištenih ideja uvek novih kompozicija… Njihova studijska posvećenost i minuciozan rad na svakom detalju, nihova analitičnost postaće legendarni i omogućiće im stvaranje niza nezaboravnih numera iz tzv . otpada s prethodnih snimanja … Duh Pink Floyda ostaće jedinstven i neuhvatljiv do današnjih dana …
Što se živog dela albuma tiče , on predstavlja impresivne verzije Pink Floyd standarda . Astronomy domine otvara beretovskom ustreptalošću novu kosmičku Pink Floyd rutu beskrajima psihodelične ravni postojanja , stavljajući akcenat na sviračko umeće i nadahnutost gitariste Gilmoura , koji na sebi svojstven način tumači viziju Barretta i njegov mistični , uskomešani svet introvertnog samopreispitivanja i kreativnog ludila … Iz dubina još neistraženog dela univerzuma izvire i nadovezuje se Careful with that axe , Eugene , rani Pink Floyd singl i još jedna od njihovih tacni prepunih tajni … Zvukom međuplanetarnog misticizma i klavijatura ona se prikrada , nošena ehom jeze i uznemirenosti … Pesma lagano teče , razvija se , podiže tenziju i stravično kulminira uz krik Rogera Watersa dok se sečivo zariva u moždano tkivo i secira duh nasilnog kruga zla, kruga koji se nikad ne zatvara . Epska Set the controls from the heart of the Sun produžava mistično putovanje ka neispitanim tragovima prrapočetaka i kosmičkih dubina – ritmičkim ponavljanjem ona se kotrlja unutar nesaznatljivih dimenzija prizivajući duhove daleke prošlosti … Nick Mason podiže tenziju zvukom svojih moćnih bubnjeva do trenutka klimaksa i nestvarne smirenosti , ostavljajući potom prostora Wrightu i ustreptalom ehu njegovog magičnog i višeslojnog zvuka … Pink Floyd akademičari grade atmosferu strahopoštovanja i neizvesnosti , ponirući sve dublje unutar vlastitih vizija – Watersov vokal postavljen je kao protivteža vibrirajućem haosu Wrighta … Za sam kraj , paklenih trinaest minuta , ostavljena je horor storija A saucerful of secrets , prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Floyd unuverzuma . Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa . Naglim promenama tempa i atmosfere – od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada se nervi kidaju kao prenapregnute strune , Floydi rastaču strukturu kompleksne kompozicije , odvodeći je samo njima znanim putevima … Nepredvidivost i tenzija rastusvakim narednim trenutkom , sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja naslikanog Wrightovim moćnim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja … Watersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne jedinstvene vizije i umetničkih slobodajednog krajnje neobičnog benda … Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom , predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu praskozorja novog dana koji se upravo rađa …
Ali , uzbuđenja tek predstoje … Ukoliko je prvi deo albuma bio intenzivan , nepredvidiv i hirovit , studijski deo albuma sa pojedinačnim snimcima članova benda doneli su još veće iznenađenje i pohvalu ludosti …
Studijski deo albuma otvara avangardni virtuoz u svom punom sjaju i nadahnuću – Richard Wright i njegov impresivni opus od četiri šokantna , uzburkana dela – Sysyphus , nazvan po antičkom kralju Korinta – Sizifu, koji je osuđen od strane bogova užasnom kletvom uzaludnog i napornog rada (poput mnogih od nas – mada nismo iz Grčke , a još manje kraljevi) … U svom dramatičnom, nemilosrdnom stilu , prvinm, jednominutnim delom Wright nas vraća zvukom u doba antičke Grčke , a onda nastavlja klavirskom deonicom u smirujućim , gotovo lirskim pasažima da uzburkava atmosferu , lagano i sve jačim i dubljim tonovima , kakofonijom, neurotičnom ustreptalošću i nemirom zle sudbe koja izriče čoveku jednu od najgorih kazni – neprestani uzaludni rad … Trećim delom haos se samo produbljuje , napada čula i nervni sistem kažnjenika skalom uzavrelih , vrištećih i visokih tonova i nemilosrdnim kricima destrukcije , udarcima po dirkama koji nihilistično obeshrabruju svaku nadu i uništavaju temeljno svaku pomisao na spas od kletve … Završni deo muka i patnji po Wrightu i Sizifu opet naglo spušta tenziju , tempo se brutalno usporava u smiraj dana i novih muka ,, stene koja se skotrljala po ko zna koji put sa vrha planine beznađa“ … Sledi jednolična , monotona varijacija , mirenje čoveka sa sudbinom , potom poslednja nada … A onda , kao grom iz vedra neba novi zvučni atak , nagao i brutalan poput agonije smrti i … kreće novo eksperimentalno zatišje i putovanje kroz nepoznato , kjubrikovsko iskustvo u stilu ,, it’s a full of the stars“ … Pun krug stradanja i jeze zle sudbe oličene u brutalnoj osveti bogova zatvara se povratkom na početni muzički motiv – povratak zvukom u svet antičke Grčke , a stenom u podnožje Olimpa …
I dok se slušaoc oporavlja od prvobitnog šoka , pojavljuje se Roger Waters i njegova ležerno-lenjava , smirujuća (između stalnih Floyd krajnosti haosa i smirenja ) – Granchester meadows , zvučna idila grančesterskih polja i cvetnih livada ( Waters se nostalgično vraća u mladalačko doba uživanja u prelepoj okolini rodnog Kembridža) kraj jezera hedonizma i sreće … Letnje popodne , idilično i uobličeno duhom engleskog folk ugođaja , nestvarno nenasilno nakon zvučnog napada Richarda Wrighta … Hipnotičko Pink Floyd leškarenje , obogaćeno zvucima relaksirajuće harmonije prirode oslobođene od čovekove agresije … Briljantno i uvrnuto ružičasto iskustvo … Zvučni efekti samo dodatno uvrću atmosferu –
Nekoliko malih krznenih životinjica okupljenih unutar pećine … naredna je ,, pesma“ Watersa , ludilo raznorodnih zvukova , naracije , nadrealnih momenata i psihodeličnih sekvenci … U punom , originalnom nazivu – Several species of small furry animals gathered together in a cave and grooving with a pict , ova Watersova stvar pleni apsolutnom kreativnom slobodom i suptilnom dozom humora , rasterećena bilo kakvih stega i avangardnih pretenzija … Smeo i opušten korak čoveka koji će idejama i zvukom obojiti i obogatiti čitavu jednu nadrealnu i eksperimentalno smelu epohu …
Gilmour je komponovao znatno umereniju – The Narrow way , menjajući unutar tri dela pesme tempo, gitarske efekte (obilato koristeći eho i distorziju) i dotičući se donekle kosmičkih ispada Floyda . Manje inspirativan , otkačen i avangardan , Gilmour je donosio zvuku benda neku vrstu balansa i sigurnosti vraćajući ih ovozemaljskim vrednostima i pristupačnosti široj publici – kao što je i sam govorio uvek ga je više interesovala čista svirka nego ukupan koncept i velike votersovske teme … Na neki način je i njegova numera na albumu Ummagumma bila neka vrsta protivteže eksperimentalnim krajnostima i uzletima Wrighta i Watersa (album je na pravi način nagovestio kakva će biti uloga kojeg člana benda u budućem stvaralaštvu), smirenje duha jednostavnim gitarskim intervencijama i uobličavanjem graničnih ekstrema u znatno prijemčiviju formu , ne oduzimajući im izazovnost i avangardnu , progresivnu notu . Isto bi se moglo reći i za Nicka Masona i njegovu trodelnu partiju – The Grand viziers garden , mada je on znao prilično da se otkači i da mašti na volju , putujući pre svega sa Watersom kao deo neuobičajene ritam sekcije psihodeličnim fluktuirajućim višim sferama … Poigravajući se efektima i atmosferom, te izvlačeći iz svog bubnjarskog kompleta raznorodne zvuke i ritmove , Mason na neki relativno prizeman način zaokružuje još jednu čudesnu Pink Floyd priču – album Ummagumma je bio još jedan odvažan pokušaj četvorice vrsnih muzičara i veoma kreativnih ljudi da se izraze na drugačiji način , dajući sebi punu slobodu i oduška unutar mašinerije gde je sve manje-više proračunato , doterano i sračunato u komercijalne i zaglupljujuće svrhe . Ummagumma ostaje dragocena retkost , delo koje pomera granice i hrabro se suočava sa izazovima umetnosti , pre svega u progresivnom , pionirskom i kreativnom pogledu .
Nakon albuma Ummagumma otklonjene su i poslednje barijere koje su mogle da sputaju Floyde na njihovim jedinstvenom i hrabrom putu . Saradnja sa legendarnim, avangardnim filmskim režiserom Mikelanđelom Antonjonijem na filmu Zabriskie point , krajem iste , eksplozivne 1969 . , izbacila je Floyde u sam vrh evropske umetničke elite i otvorila im vrata ka daljoj mogućnosti istraživanja , eksperimentisanja i pomeranja granica u kreativnom smislu .
Leave a Reply