“Smrt rokenrolom ne boli” – THE PRETTY RECKLESS : “Death by rocknroll”, recenzija

Četvrti album benda The Pretty Reckless : “Death By Rocknroll” je napisan na marginama smrti dva čoveka. Krisa Kornela iz Soundgardena sa kojima je bend bio na turneji u trenutku kada je veliki pevač izvršio samoubistvo i nekoliko meseci kasnije smrti Kato Kandvale, producenta i prijatelja benda u saobraćajnoj nesreći. Otud i ovaj naziv ploče : “Smrt rokenrolom” …

…Ako niste čuli ranije za The Pretty Reckless reći ću vam da svira američki hard rock na poprilično klasičan način, mada ima i grunge elemenata, da za mikrofonom ima trenutno jednu od najboljih i najlepših rock pevačica, Taylor Momsen, koja kad se ne bavi muzikom glumi ito u popularnim serijama (Gossip Girl), da su iz Njujorka, da postoje nekih 13 godina i da im je ovo, kako sam već rekao, četvrti album.

Ploču u velikoj brzini  otvara naslovna pesma koja je omaž Kandvali koji je i inače govorio da želi da umre na rokenrol način pa mu je i na nadgrobnom spomeniku ugravirano “ Death by Rocknroll”. Pesmu odlikuju odličan solo gitariste Bena Filipsa i gotovo zapovedni vokal Tejlor Momsen, u raasponu od režanja do visokoktanskog jauka.

Na sledeće dve pesme bend ima goste.Na „Only Love Can Save Me Now“ gostuju Kim Thayil i Matt Cameron iz Soundgardena. Pesma je bogata vokalnim harmonijama, odiše zlokobnim tonom i komplikovanim gitaskim radom. 

„And So It Vent“ koja je verovatno najveći hit na ploči, a i po meni, najbolja na celom albumu. Postoji snažan osećaj da će se plafon srušiti dok Monsen jeca u mikrofon. Solo koji ukrašava pesmu je delo Toma Morella, čoveka koji obožava da sarađuje sa raznoraznim likovima i ekipama. Refren je upečatljiv, zarazan i horski otpevan.

Autobiografska ’25’ je još jednom usporava, ali zadržava intenzitet, a oštar, sparan glas gospođice za mikrofonom ovde zauzima centralno mesto. To je pesma koja bi se lepo uklopila u soundtrack filma o Bondu, jer ima taj neki feeling.

„My Bones“ je nešto brži blues a „Got So High“ mesto gde se ton albuma značajno menja. „Broomsticks“ skoro neprimetno prelazi u „Witches Burn“. Ovde dobijamo zdravu injekciju bluz vibracija, a pesma je lirski izuzetna, oscilirajući između besmisleno sirove i mračno poetične.

Sve do kraja ploče osim nešto snažnije „Turning Gold“ preovladava tipično američki country-blues-rock a više vredna pažnje je svakako , „Rock And Roll Heaven“. Pesma odaje omaž muzičkim velikanima, uključujući The Beatles, Janis Joplin i Jima Morrisona, dajući živopisnu sliku „bašte punog zvuka“.

Realno, ovo nije album koji će ostati u analima rock muzike ali mi je legao u pravo vreme i za to ga često puštam ponovo i ponovo. Odsviran je i otpevan u stilu starih majstora, ima snažan retro šmek i zbog toga mi je neobično drag. Da sam ga više konzumirao prošle godine kada je i izašao sigurno bi imao svoje mesto na listi najboljih ploča 2021. Svejedno, preporuka je iskrena i neizbežna.