Snovi u varikini - Kaschade: Nightmares (2020)

Piše: Daniel Tikvicki

Eksperimentalna muzika kao stanje svesti i bavljenje istom je na našim prostorima i dalje svetlosnim godinama daleko, jer se retki usude da u potpunosti “polude” i urade album po sopstvenom nahođenju, bez potrebe da se dodvore bilo kome, pa čak ni sebi samima. Potrebno je rušiti i sopstvene barijere i upoznavati se sa novim iskustvima, vršiti opite, što je i svrha bavljenja umetnošću. Ukoliko niste znali.

Kaschade je umetnički projekat Aleksandra Stojanovića, iskusno se hvatajući u koštac sa zvukovima koji dolaze iz raznih izvora, digitalnih ili analognih, često neartikulisanih, pritajeno divljih, ali uvek oblikovanih u jedinstvenu, neponovljivu viziju. Moj susret sa njegovom muzikom je zapravo i jedan od prvih tekstova koje sam objavio na početku moje rock-novinarske karijere, i shvatio sam da Kaschade nije ustuknuo pred naletom vremena i trendova, već je još hrabrije stupio u kovitlac experimental/ambient/glitch-a, uz zrno retrospektive i poštovanja prema muzici, pre svega iz osamdesetih godina XX veka, a svom metodu je ostao veran do danas: http://www.hellycherry.com/2014/04/nezavisno-na-nebu-tako-i-na-zemlji.html

Njegov dugosvirajući album iz 2020. godine “Nightmares” verovatno neće dospeti na neku top-listu (ko zna), ali to nije neophodno, barem u slučaju muzike koja je nekonvencionalna i namenjena istinskim ljubiteljima ili dovoljno hrabrim dušama da se upuste u avanturu ovog tipa. Nas nikad dovoljno.

Slušaj album: https://kaschade.bandcamp.com/album/nightmares-2020

Lista pesama:

Kim the Vampire 28:23

Peppermint Pub 10:08

Chlorine Punk 06:05

Nightmares 08:00

Da se Kaschade ne šali, govori činjenica da je prva pesma i najduža, uz postojanje još duže verzije. Tu dolazi odmah do izražaja spremnost autora da ispriča priču o figuri za koju bi se moglo reći da je doživela svakojake adaptacije, podjednako sjajne, ali i katastrofalno loše. Iako sam naziv upućuje na to, verujem da je epitet vampira ovde usmeren više na koji način publika tretira i doživljava muziku, neukalupljenu, nepodesnu za “obično” preslušavanje, koja zahteva gotovo “opsesivno” posvećivanje. Čitav album, zapravo, opravdava svoje ime, jer su u pesmama sadržane slutnje, noćne more, mahom i negativna osećanja, jer je i stvaran tokom prethodne godine, koju bismo svi voleli da zaboravimo.

S druge strane, kako i sam autor navodi, zvukovi koji nadiru u ambient/glitch maniru, imaju jako uporište u free jazz-u, ali i goth-u/darkwave-u osamdesetih, što se najviše ogleda u nazivima pesama, u prigodnom i dosta originalnom retro-duhu, ostajući samo na ideji i početnoj formi, koja kasnije ide svojim tokom. Svakako, ja bih tu dodao i IDM i jedva primetni začin u vidu cyberpunk-a, skriven od uha prosečnog slušaoca, dok se za vizuelni plan mora samostalno izboriti.

Nisam se mogao otrgnuti utisku i zamišljanja scena iz serijala “Transmetropolitan”, jer pojedine sekvence albuma odsijavaju turobnost i brzinu života, ali i verno podržavaju estetiku alternativne budućnosti, kakva god da nas ona dočekala. Preporučujem čitanje istog ili bilo koju cyberpunk inačicu koja vam padne na pamet, uz slušanje “Nightmares”.

Kao što sam već pomenuo, struktura pesama na albumu je, prosto rečeno, nepodesna za klasično tumačenje ili bilo kakvo poređenje, jer postoji toliko promena, u pogledu melodije, anti-melodije u vidu grubog redukovanja bilo kakve forme (što da ne), promene ritma i pristupa građenja zvuka da je nemoguće uhvatiti bilo koji delić kojim bi se istinski objasnila atmosfera i način na koji ovaj album deluje u uhu i mozgu slušaoca. Tu dolazi u obzir i senzibilitet slušaoca, spremnost, jer će svako drukčije reagovati na podražaje ovakve vrste, od apsolutnog ignorisanja do burne reakcije, dok je bilo koji presek između ove dve krajnosti poželjan rezultat, kako bi se ispunila svrha ovog tipa muzike, nesputane i otvorene za različita tumačenja i htenja onih koji je slušaju.

Ono što je mene dodatno fasciniralo u vezi sa ovim albumom je odsutnost bilo kakve logičnosti, ustaljene melodije ili ponavljanja. Jednostavno, toliko je nepredvidljiv, da pri svakom slušanju biva “otkriven” neki nasumični sloj. Svakako, ono što mi pričinjava zadovoljstvo jeste cyberpunk momenat (očigledno), ali i veoma jaki uticaj estetike osamdesetih, za koju sam nebrojeno puta rekao da neće biti nadjačana ikad, na bilo kom polju, a od toga ne “beži” ni Kaschade, kao stvaralac.

Vi takođe, nemojte bežati od noćnih mora, manje stvarnih ili više stvarnih, one nas čine jačima.

(Visited 127 times, 1 visits today)