Ovo je grupa koji traje od 1979. godine, znači 43, skoro 44 godine. To je za svako poštovanje. Bend ima potpuno istu postavu od kasnih 80-ih. To je zaista impresivno. Ta postava glasi : Steve Hogarth na vokalu, klavijaturama i perkusijama; Steve Rothery na gitari; Mark Kelly na klavijaturama; Pit Trewavas na basu i pratećim vokalima; i Ian Mosley na bubnjevima. Ovaj, jubilarni, dvadeseti album po redu (Šesnaesti na kojem peva Hogarth) nije nužno velika promena u odnosu na ono što je bend uradio u prošlosti jer, ovo je i dalje melodičan, moderan prog rok. Nema mnogo zaokreta u formuli, ali zašto popravljati nešto što nije pokvareno? Njihova varijanta proga je više prenošenje poruke, manje tehnička virtuoznost, posebno na ovom albumu. Moram priznati da nisam baš tipični obožavatelj Marillion-a i ne sviđaju mi se baš svi albumi, možda malo više volim Fish-a za mikrofonom, ali on je odavno prošlost ovog benda, sreća pa pravi sjajne solo albume u kojima zaista uživam. Neke odlične albume sam jednostavno promašio, poslušao par puta, nekima koje kritika baš ne ljubi sam se vraćao dosta puta, nisam ih nikad ni gledao uživo, za koncerte u inostranstvu jednostavno nisam imao para, a u Srbiju nisu dolazili (kome i da sviraju kad se prog, posebno ova varijanta na ovim prostorima nikad nije primio) Ali, da se vratim novom albumu koji uopšte nije loš, naprotiv.
Postoje dva aspekta ove ploče: muzika i poruka. Iako je to očigledno, razlog zbog kojeg ovo pišem je taj što o njima treba odvojeno razgovarati jer se oboje ističu, da tako kažem. Prvo, muzika je ovde zaista sjajna. U nekim recenzijama sam čitao da se neki žale da se ništa ne dešava dok Roterijeva gitara ne spase dan, ali mislim da to nije istina. Između Hogartovog odličnog, iskusnog vokala i Markovih nijansiranih, prelepih klavijatura, ima mnogo toga za upijanje, i potrebno je nekoliko slušanja da biste mogli sve da pohvatate. Stivov gitarski rad je zaista fenomenalan, sa nekim ozbiljno efektnim solo deonicama Ritam sekcija je takođe na nivou i Ian i Pit pomažu da album bude svež i poletan, stvarajući pomake u ritmu koji su veoma atraktivni. U nekim delovima čak bubnjevi preuzimaju primat što se tiče kvaliteta.
Što se tiče tekstova, tj. poruka koje nose, oni su posebna kategorija. Raznovrsni, od bavljenja nezaobilaznom pandemijom, do čovečanstva koje nije jedinstveno u odluci koji će put u budućnosti da odabere pa do interneta i novih tehnologija koji koliko pomažu, toliko i odmažu. Navala dezinformacija i teorija zavera koje sluđuju ljude, zaglupljivanje i svesni odlasci u ekstreme su teme kojima se Marillion bavi na ovom albumu. I to baš studiozno, nimalo površno, što i nije čudo za jedan prog band pošto je i to jedna od tradicija ovakvog stila muzike.
Postoji sedam pesama na “An Hour Before It’s Dark“, a tehnički osamnaest „traka“. Ipak, na svaku od tih 18 gledam kao na prave pesme, a ne na svite podeljene u delove. U svakom slučaju, otkrivam da su mi različiti delovi raznih pesama „omiljeniji“ od ostalih na ploči. Na primer, uvodna pesma „Be Hard on Yourself“ je energična pesma u celini, ali najbolji delovi dolaze na kraju prvog dela pod nazivom „The Tear in the Big Picture“ i na sredini trećeg dela pod nazivom „ You Can Learn“, od kojih većina uključuje neke zarazne ritmove zbog kojih ćete drmati glavom i možda cupkati. To važi i za petodelni „Sierra Leone“. Koja je svrha imati „deo“ koji traje samo 53 sekunde? Nisam siguran. Ali jasno mi je da su najbolji delovi „The Diamond“, i „More Than Treasure“, Posebno mi se dopada Hogartovo pojačavanje glasa u tim delovima koje izaziva neke ozbiljne emotivne vrhunce. Album je jednostavno čudan po strukturi. Singl, “Murder Machines“, je pesma koja je poprilično zarazna i sa ritmom koji samo veterani mogu da naprave. Taj talenat sam često prepoznavao kod ovog benda, stoga i mogu reći da sam u neku ruku fan Marilliona. “Only A Kiss“ je prekid od 39 sekundi koji se čini potpuno nepotrebnim. „The Crow And Nightingale“ je takođe dobra numera, iako uglavnom malo preterano rezervisana.
Mislim da je, bez sumnje, najbolja pesma na albumu četvorodelna „Care“, vešto ostavljena za kraj. Bend ovde zaista puca iz svih svojih oružja, posebno Rothery sa svojim sjajnim i moćnim gitarskim doprinosima. Pesma takođe ima funky i razigranih delova, i ima najbolje vokale na albumu. Sviđa mi se koliko je Hogarth u njoj moćan i samouveren.. Finale pod nazivom „Angels On Earth“ je posebno luksuzno i uzbudljivo. „Care“ je jednostavno izvanredna pesma u celini.
Da rezimiram, i posle toliko godina, Marillion i dalje pravi muziku, a ta muzika je i dalje odlična. Nisu izgubili ništa od svoje moći ili veštine, to je sigurno, i iako je istina da “An Hour Before It’s Dark” ne prolazi na “prvu loptu”, mislim da je to vrlina, a ne mana. Marillion pravi suptilnu, kvalitetnu i bogatu muziku koja, zaista, nije za svakog, ali opet, sa druge strane, ne čudi me tolika baza fanova širom sveta (opet, ponavljam, na ovima prostorima ta baza je veoma siromašna, razlozi su uglavnom poznati, nema smisla da ih navodim) i njihova posvećenost bendu. Što se tiče “An Hour Before Its Dark” sa razlogom je u TOP10 najboljih rock albuma 2022. godine. Poslušajte zašto…
Leave a Reply