Nepolitikin Zabavnik

RECENZIJE

TONA besa, frustracija i kvaliteta

Neke stvari vredi i čekati. Pogotovo ako su to albumi Tool-a ili Tone. Četrnaest godina je trebalo kultnom novosadskom bendu Tona da se nakani i izbaci drugi album. Koji su razlozi za to zaista ne znam, ne bih da nagađam, a iskreno, nije me ni briga. Samo kad je novi materijal konačno izašao. O novom albumu namerno nazvanom imenom benda – TONA raspredali su se mitovi i legende i dobar deo scene je šuškao kako Đole i drugari spremaju nešto baš, baš opasno. I… bili su u pravu, TONA je objavila album (za sada samo digitalno) 26. novembra i…RAZVALILA.

Otkako sam ga nabavio puštam ga dva-tri puta dnevno da utvrdim gradivo. 

Dve godine je bendu trebalo da realizuje ideju baš onako kakvom su je zamišljali. U međuvremenu je bilo i promena u postavi pa su otišli jedan gitarista i bubnjar, došli drugi gitarista i bubnjar ali najviše su “potegli” gitarista Boris Radin i pevač Đorđe Skorupan (znate ga iz legendarnog, ali nažalost, pokojnog benda KATARZA) koji mi je u kratkom razgovoru rekao da je više od mesec dana snimao vokale jer je hteo da ispadnu odlično, a čini mi se da je u tome i uspeo. Vokali su bez preterivanja, raznovrsni, sugestivni, besni, ali jasni i artikulisani. Što se tiče produkcije po sopstvenom priznanju za nju su “prodali dušu đavolu” i angažovali lika iz Portlanda, Oregon po imenu Jared See (izguglao sam da je bio član odličnog doom benda USNEA koji je radio i produkciju). Jared See je prevazišao sebe i zadao “domaći zadatak” svima na srpskoj (pa i šire) alternativnoj sceni i pokazao kako treba da zvuči jedan moderan heavy rock album.

Kad sam već pomenuo heavy rock ne bih da se frljam pojmovima i stavljam TONU u ovu ili onu fijoku i pričam kako oni sviraju sludge, stoner, metal ili punk. TONA ima odrednicu na svojoj bandcamp stranici gde inače i možete kupiti ovaj fantastični album kako sviraju TOTAL ROCK. Ako su pod tim asocirali na TOTAL FOOTBALL kakav su igrali Johan Krojf i holandski Ajaks sredinom sedamdesetih godina prošlog veka (a znam da nisu😊) onda vam je jasno šta on podrazumeva. U principu, pošto je odavno sve odsvirano dobrim i kreativnim bendovima (a TONA to svakako jeste) ne preostaje ništa drugo već da spaja i meša žanrove i stilove u pokušaju da napravi nešto “svoje”.

Što se tiče samih pesama, na albumu ih ima 10 i njihov najveći kvalitet je što nijedna ne liči na drugu. Da nije produkcije takva kakva jeste, moćna, masna i precizna, tačno bi se moglo govoriti o tome da se u ova 42 minuta menja par bendova i da je samo pevač isti (a ni u to se ne biste mogli zakleti, pošto su vokali, kako sam već ranije naveo, poprilično raznovrsni).

Početna “Skate Zen” posle poluminutnog introa početnim rifom i kanonadom bubnjeva slušaocima odmah daje do znanja šta ih čeka kasnije, sledi “Atreid” koja jedina ima tekst na srpskom (i to kakav!)

“Stoje kao lešinari
Vene pune otrova
Nebeska republika
Ujedinjenih robova
Gnev mi peva bez kontrole
Gledam koplja dok se lome
Šta će biti posle kraja
Odavde do zavičaja
Na udici sve nas vodi
Dovoljna je samo jedna
Ćuti jedi ne govori
Za tebe sam Legenda “

Đoletov vokal je uverljivo besan i frustriran i zbog toga ionako dobar tekst dobija na jačini a prati ga isto tako dobra muzička podloga.

“Riptown” je vrlo pametno izabran za prvi singl sa ploče jer ima zarazan refren i neverovatan ulaz u pesmu na bas gitari jer sam bukvalno očekivao da će Gagijeva najdeblja žica sa basa iskočiti kroz moj zvučnik i opizditi me po čelu. Što bi se reklo hit – jedan kroz jedan. I da…Setio sam se na šta me ovde podseća vokal – na Voivod. Na vokal Denisa Belangera zvanog Snake iz kanadskog benda Voivod. Sumnjam da je to namerno i pouzdano znam da Đorđe Skorupan ne sluša Voivod ali poslušajte neku psmu iz “Angel Rat” perioda i recite da nisam u pravu…

“Sharks” je nešto žešća stvar sa repetativnim refrenom i “noise” gitarskim solom, a odmah posle nje kreće najmelodičnija pesma na ploči sa gotovo Dinosaur Jr. atmosferom i naravno nešto drugačijim aranžmanskim rešenjem.

“Dr Noche” je jedna od onih pesama gde gitare imaju dominaciju i slušaocu treba nekoliko ponavljanja da primeti koliko kvaliteta imaju i ritam sekcija i vokal.

“Napoleon Complex Dog” je “najpankerskija” na albumu i trominutno je podsećanje na vreme dok je pank još bio živ.

“Flashing Lights” traje sedam minuta i na početku sam ponovo imao onaj osećaj da će se bas žica otkinuti i napraviti belaj, onda sam u drugom minutu pesme blasfemično primetio kako me vokali podećaju na deo pesme “Inside” grupe Van Halen (i ovo je potpuno slučajno, a možda nije ni tačno, jer pouzdano znam da niko iz benda ne sluša Van Halen). U drugom delu potpuno očekivano gitarski rifovi zagrevaju atmosferu i još neočekivanije pesma se završava u psihodeličnom fade-out-u.

“Shooter” je pravi šuterski trening čiji su brži delovi kao stvoreni za “šutke” a album zatvara “Just A Sip Of It”, jedan disonantni blues koji kao da je izašao iz kuhinje bendova pod patronatom “Alternative Tentacles”-a.

Sve u svemu, “Tona”(samo da napomenem da je izdat za novu izdavačku kuću, “Idiotski Internat”) je uz “Ljubav, Mir i Sloboda”, benda SALTO MORTALE, zasigurno ALBUM GODINE domaće muzičke scene i apsolutno ga preporučujem svima koji imaju sumnju u to. Uverićete se u to, jamčim… 

ovaj tekst je prvobitno objavljen na portalu “Helly Cherry” i moj je autorski tekst

http://www.hellycherry.com/2022/12/tona-besa-frustracija-i-kvaliteta.html

Intervju sa bendom TONA možete poslušati na sledećem linku : https://deezer.page.link/Nmk6F1y881hxQ1qE9

(Visited 164 times, 1 visits today)

Leave a Reply