piše : Mihajlo Jankov(ić)
Jedna od stvari o kojima se ne ne priča van uskog kružoka žanrovskih poštovalaca jeste, nažalost, centristička i pomalo elitistička percepcija generalne publike po kojoj određeni podkulturni pravac ima da bude usko vezan samo za određeno (uže ili šire) podneblje; znate već za one zamorne priče po kojima je Novi Sad pank grad, u BGu najveća scena, a na eks Ju ne bih da se širim, premlad sam da se sećam, a premator da se bavim pričama koje ne idu nigde. U takvim uslovima, perjanice podžanrova koji dolaze iz drugih krajeva države ima valjano da zapnu i potrude se ne bi li dokazali kako nisu jednokratna senzacija, već kako njihovo delo stoji ravnopravno sa ”priznatim” imenima i subjektima koji čine takozvanu scenu.
Udarna pesnica Timočke krajine, H.C.Z. (Hard Core Zaječar), nakon 10 godina postojanja, nekoliko objavljenih singlova i godinu dana trežnjenja rasolom radi pripreme za valjano studijsko beleženje sopstvenog rada (finalni miks i master urađen pod dirigentskom palicom Elio Rigonata), konačno nam prikazuje dugosvirajuće izdanje ”Pijem Hard Core”. Iki (vokal), Žeks (mala sekira, precizna), Fanste (velika sekira, ona za korenje) i Hijena (lonci i udaraljke), uz pridruženu pomoć tekstopisaca Slaviše Jovanovića i Đorđa ”Đoko Granata” Dmitrovića, ne samo da isporučuju sirovu HC/rifovsku energiju pod očitim uticajem bendova kao što su SMF, Hatebreed i Pantera (da navedem samo najočitije), već nam daju i nešto suštinski bitno- nepokolebljiv stav.
Dok mnogi bendovi pokušavaju da prikriju ili otvoreno foliraju ko su i šta su ne bi li se ”probili” –čitaj, pridobili simpatije iste takve publike i tako u krugodrk-, H.C.Z. ekipa ne samo da čuva ono što jeste, nego i ponosno pokazuje svima zašto se iskrenost više isplati. Ne, neće menjati zavičajni naglasak kako ”prefinjena publika” ne bi prebacila sa HCZ na Vevo kanal kakvog stranog izvođača, jer prefinjena publika i nije za ovakvu vrstu umetnosti. Neće ubacivati nepotrebne tehnikalije i drke-drke-d-đon diskurs u svoje kompozicije, to nije šta oni zapravo osećaju. Oduvek sam više cenio prvoloptaške tekstove i sirovu muziku ukoliko idu iz srca, radije nego nečije folirantsko naprezanje radi skupljanja poena. U tom smislu, Zaječar već vodi 11-0 (koliko traka ima ovaj album), bez penala i prava na produžetke. Već od samog introa Mož’ Pit, preko čisto trešerske Smrt Tvoja i udarne minijature Burek Je Samo S’meso, jasno je da ciljna publika nisu muzički kritičari (plaćeni ili samozvani, isto da ne kažem šta) niti ”vrsni poznavaoci”, već svaka ekipa koja jed, mučninu i gorčinu svakodnevnog života najviše voli da istresa u posetama živim koncertima, šutkama i horskom pevanju. U tom smislu, pesma Raspikuća (za koju je sniman igrani spot prošle godine) predstavlja arhetip HCZ filozofije i pristupa životu, reprezentativni primerak, JUS standard provoda i uživanja u životu. Bugarin Za Zeta, Popovi, Visoka Građa, Rakija (čiji spot je našao svoje mesto kod Žike Todorovića u emisiji!), Pijem Hard Core, Zaječarsko Pivo i Fajront piče bez praznog hoda, davljenja i ”stani samo da ti objasnim” rezona. Brzo, oštro, odsečno i veoma jasno. I taman kada se uživite u album, on se završi, upale se svetla, stolice se okreću nagore, a vaš mozak ima peške da se dotetura do kuće u svitanje, jer je samo slušanjem ovog izdanja upio u sebe 3 promila.
Iskreno, to i jeste najveći kvalitet ovog izdanja: čak i da spolja doimate kao tipičan smrknuti nesrećnik kome vise tri Damoklova mača nad glavom a normalne ljudske odnose je odavno istovario iz kiperke u potok, slušajući ovaj album iznutra gorite nepatvorenom energijom koja samo čeka pravi čas da se oslobodi. A čekanja posle ovog više nema: ima samo gajba Zaječarskog, oldskul rifovanje i otkačinjanje ruku i nogu.
Leave a Reply