Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RUKE

“Moje slike dolaze iz duše” – MIŠA MIHAJLO KRAVCEV spec. za DOTKOM

Izuzetna nam je čast da vam na stranicama Dotkoma predstavimo poznatog i priznatog slikara i književnika Mišu Mihajla Kravceva. Rođen 1962. u Beogradu, do sada je imao 24 samostalne izložbe u zemlji i inostranstvu, a napisao je i tri knjige koje su privukle popriličnu pažnju u medijima i među čitaocima. Povoda za razgovor koji je sa gospodinom Kravcevim obavio naš saradnik Goran Kuprešak je nekoliko. Prvi je izložba i promocija njegove monografije, 12. novembra u Beogradu, predstavljanje knjige, “Velmer, raznosač ideja” na predstojećem Sajmu knjiga i učešće na 58. Bijenalu u Veneciji . Pročitajte šta je specijalno za Dotkom imao da kaže gospodin Kravcev… 

Na vašim slikama vidimo maštu , san, emocije i ljubav. Gde nalazite ispiracije za vaša platna ?

   Svuda. Ja slikam život, ali život u punom smislu svega sto osećamo, vidimo ili ne vidimo, sve ono sa čime intereagujemo, a da smo toga svesni, ili nismo svesni. A život je pre svega lep. Život nisu otkinuti udovi, pukotine razvaline i agonije, koji su neki jedno vreme favorizovali, a drugi onda masovno kopirali, život  je uzdizanje u stalnom procesu. Život je ples, život je procvetavanje, onda kada umemo da tu informaciju osetimo i prenosimo.

   Jedno duže vreme, svet je potonuo u bezdušnost i neemociju – drago mi je što sam uspeo bar malo da ponovo postavim emociju na prvo mesto, jer emocija je život, život je informacija, informacija je emocija… i tako u krug, bez emocije život ne postoji i ništa ne postoji.

   Moje slike dolaze iz duše i života duše. Ja ne želim da slikam ništa od onoga što danas bilo koji foto aparat ili mobilni telefon, mogu da prenesu brže od mene, ja slikam samo ono što nikada nijedna mašina ili sprava, nikada neće moći da postignu, ali će svaka živa duša uvek moći da jasno oseti.

  – U zadnjem vremenskom intervalu dosta ste zastupljeni u Italiji…možda Italijani vide mnogo šire od nas ?

  Teško pitanje. Ne verujem da vide više, samo je tamo u Milanu jedna druga atmosfera. U Milanu su vrhunski slikari iz celog sveta, uglavnom oni koji su glavne zvezde Bijenalea u Veneciji, svi uspešni i dokazani i Milano i Venecija su definitivno jedna celina. Tako zamišljam Pariz i atmosferu u umetničkim krugovima  krajem XIX i početkom XX veka. I fascinantno je koliko u tom druženju i komunikaciji nema sujete, samo iskrenog poštovanja i medjusobnog uvažavanja.

   Ovde je potpuno druga atmosfera. Evo najboljeg primera, na vest da sam pozvan da izlažem u Veneciji, na Bijenaleu, odmah mi je čestitalo, veoma iskreno, preko trideset tih internacionalnih, priznatih slikara i slovima – dvoje naših (osmeh).

   A i naša scena, uključujući i establišment, koji je vodi, postala je nesigurna i autistična na sve ono izvan njihovih uskih klišea, koji za skoro trideset godina nisu uspeli da iznedre nijednog internacionalno priznatog umetnika. U svetu su u medjuvremenu uspevali samo oni, koji su se na neki način odmetnuli i iza kojih nikada nije stajao taj naš establišment, na primer Veličković, ali to je već predugačka tema za ovaj razgovor.

  Ukratko, naš establišment nije umeo da prepozna ništa što je novo i ništa van već vidjenog, a to je siguran put u stagnaciju. A da ne govorimo da jezik kulturnog dnevnika i kulturnih strana novina niko ne razume, a slikarstvo je za svakoga, ne samo za te takozvane i samozvane poznavaoce. Mnogo puta su mi rekli otprilike – “Ja se ne razumem u slikarstvo, ali Vaše slike mi se veoma svidjaju” – U slikarstvo se razume svako ko poseduje i oseća život svojim čulima, uvek sam govorio – “Dobra slika je ona koja Vam se svidja, a loša je ona koja Vam se ne svidja“.

   Onih, 90-ih godina, kada se formirao taj naš „establišment“, počele su izložbe ramova, raskošnih i vrednih, koji su zasenjivali same slike, koje vi realno možete okačiti i bez slika u njima. Ja sam to uvek smatrao za neku vrstu prevare i mislim da dobra slika mora biti dobra i kada je neuramljena, a sa ramom, još lepša.

   Jedan poznati galerista, zamerio mi je u jednom trenutku to što izlažem neuramljene slike – slika bez rama je kao kad bi star čovek išao go – ja sam se na to nasmejao i odgovorio mu – izgleda da Vi  prodajete te gole starce, ja očigledno prodajem veoma zgodne gole devojke, koje su prilično tražene… –

     

  – Kako je došlo do saradnje sa profesorom Đorđom Grasom ( Giorgio Grasso) i promocije vaših dela u Italiji ?

   Kada sam bio pozvan da izlažem u Milanu, mislio sam da je to bio poziv galerije Persolja, kasnije sam shvatio da je to bio lično Djordjo Graso, koji mi je otvarao izložbu. Ja imam prodate slike na svim kontinentima i jednostavno, te slike su došle do njega.

   Naš prvi susret bio je veče pre moje izložbe, na jednoj drugoj izložbi, gde su me poveli da osetim atmosferu. Imao sam tremu znajući ko je Djordjo Graso, uvaženi kritičar i istoričar umetnosti koga poštuje cela Evropa i stalni selektor Bijenalea u Veneciji, a pogotovo nenaviknut od domaćih uslova, da establišment može pružati jednu takvu podršku. Čim me je ugledao, on je prekinuo svoje izlaganje i sa rečima – O, grande artista internazionale – pozvao je fotografe da nas slikaju. Sledeće večeri, za vreme otvaranja moje izložbe shvatio sam koliko ceni moja dela. I sam veliki, neumorni vizionar, veliki borac protiv ispraznosti u umetnosti i nerazumljivih tema ili instalacija, prepoznao je u mojim delima upravo ono što sam čitavog života pokušavao da izrazim.

   Tako je otpočela naša saradnja. Ponosan sam što je javno napisao, da je Miša Kravcev možda jedno od najinteresantnijih imena Evrope u slikarstvu u ovom trenutku, da je na mojim slikama sam život i da su to slike koje bi svi ljudi trebalo da gledaju svakog dana. Ponosan sam i štoe me je uvrstio u onaj svoj najizabraniji krug slikara, koje će predstavljati i promovisati u svojoj umetničkoj emisiji na Sky TV za celu Evropu i što me je pozvao da budem vidjen i na Bijenaleu, u prestižnoj Palati Zenobio.

This slideshow requires JavaScript.

Kako uspevate da prenesete na platno vašu jedinstvenost i jednostavnost?

   Mislim da je to nešto urodjeno. To sam jednostavno ja. Ja slikam život, a život je lep i jasan. Ni život ni umetnost nisu ništa mistični, niti zakukuljeno. Na drevnom jeziku, Misti su značili – krila, a Misterija – okrilaćenje. Druga je stvar to što su raznorazni i svakojaki, koji nisu mogli da osete dubine života i duše, oni koji su bili u stanju samo da uče pesmice napamet, bez ikakvog osećaja, od lepih i suštinskih stvari iskopali nerazumljive i nepotrebne lavirinte.

   Jezik slikarstva je divan, ali univerzalan. Slikarstvo govori jezikom duše. A bog nam je svima dao da prvo osetimo i onda vidimo, pa tek da onda iza toga prenosimo jedni drugima šta smo videli. I baš zato je slikarstvo možda i osnova božjeg stvaranja.

 

–  Slikarstvo danas u Srbiji ? Njegova uloga, značaj pa čak i kvalitet ?

    Postoji i odlično je. Postoje sjajni slikari kao Damjan Djakov, Dragan Ilić Di Vogo. primetio sam fantastičnu mladu vajarku, Jovanu Milenković, Da ne govorimo o prethodnicima, Milena Barili, Sava Šumanović, su sam vrh slikarstva svih vremena.

   Ono što sam stalno isticao i u Italiji je da su Srbija i Italija dve zemlje sa ubedljivo najboljim fresko slikarstvom u istoriji čovečanstva, od Djota, preko Mikelandjela i Botičelija do Belog Andjela, sa kojima možda mogu da se porede samo ruske ikone.

   Kada sam došao kući, posle izložbe u Milanu, ja sam obećao da ću vrh slikarskog sveta dovesti u Srbiju i sada radim na tome, upravo razgovaram sa nadležnima i nadam se na dobrobit svih nas, da ću u tome i uspeti, ali ne volim da govorim o nečemu dok nije postalo sigurno i dok ja ne znam da je zaista tako.

 

Palata Zenobio

 –  Učestvovaćete na 58. po redu Bijenalu u Veneciji . Recite nam malo o tome . Po vašem mišljenju čime ste zaslužili tu čast, koju je retko koji slikar sa ovih prostora imao ?

    Zaista velika čast. Izlagaću od 2-30 novembra u velelepnoj i više nego renomiramoj palati Zenobio, koja je jedno od centralnih mesta čitavog Bijenalea, a posebno sam ponosan što će to uslediti na zatvaranju manifestacije koje dolazi kao kruna svega.

   Sam Bijenale, zamišljen je tako, da svaka država šalje svoje favorite i upravo zato, što nisam selektiran, već pozvan lično od njih, od najeminentnijih stručnjaka da učestvujem u tom pratećem, revijalnom programu, me posebno ispunjava ponosom, pogotovo što znam da nema mnogo naših slikara, koji su imali jednu takvu priliku.

   Gospodin Graso, obrazložio je taj poziv time da su i publika i kritičari umorni od instalacija bez duše, koji možda aktiviraju racio ali ne i emocije, a da moja dela na izuzetno visokom nivou pogadjaju pravo u dušu i prenose upravo emociju.

   On lično će ih prezentovati i objašnjavati, a verujem da će i publicitet biti adekvatan. TV Lombardija, snimila je i više puta prikazala, 40-minutnu emisiju o mojoj izložbi u Milanu, bilo je dosta natpisa u štampi i revijama, sada očekujem i još više toga, ali ono što mi je posebno drago je to da se na Bijenaleu, posebno finalnom delu, uvek nalazi veliki broj posmatrača iz svih zemalja i uzbudjen sam što će tolikom broju medjunarodne publike biti predstavljena moja dela.

  

        Bavite se i književnošću. Šta nam možete reći o vašoj  knjizi – “Velmer, raznosač ideja” ?

   Kao mali, maštao sam da postanem pisac, ne slikar. U slikarstvu sam za sada postigao mnogo više uspeha, ali to ne znači da neću pokušati da postanem značajno ime i u književnosti.

   Roman “Proleće jednog lava”, napisao sam sa 19 godina, u dahu i mnogi su ga uporedili sa Malim Princom, Egziperija, iako Mali Princ ( Uz dužno poštovanje, osmeh) nije moj najomiljeniji roman.

   Velmer, raznosač ideja, ili prostije rečeno – “Andjeo slučajnosti”,  kako glasi puno ime, nastao je godinu dana kasnije, a prva promocija biće na ovogodišnjem sajmu knjiga, tačnije u četvrtak, 24 oktobra na štandu “Derete”, kada ću potpisivati roman kupcima od 18-20 časova.

    Iako je ovaj roman nastao u slično vreme i u sličnom raspoloženju kao i Proleće jednog lava, ipak nije napisan za samo nešto više od 24 časa, kao što je to bio slučaj sa lavom, ali je takodje pisan u velikom naletu inspiracije i sa jednako naglašenom emocijom.

     U pitanju je vrsta romana možda na granici sa bajkom, ali realnom bajkom o realnom životu koju svi mi preživljavamo i koja pripada svima nama. I ako su svi naši životi i sve što nam se dešava, bajka, onda je i ovo jedna uobičajena bajka, a ako su naši životi realni i postoje, onda je ovo roman o realnim životima i dogadjajima.

     Radnja romana kroz poglavlja – sekvence, prati čitave živote glavnih likova, a ustvari govori o samim idejama, ko su i šta su one i odakle i kako nam dolaze, kao i o značaju svih tih naizgled malih trenutaka, koji zapravo odredjuju dalje tokove života, kao i čitave naše sudbine.

    Svaku od tih sekvenci, ili poglavlja, pisao sam namerno, svaku u različitom književnom stilu, ne bih li i na taj način bolje dočarao radnju i atmosferu i bolje dao ritam romana, tako da mislim da će u „Velmaru, Raznosaču ideja“ moći da uživaju i oni rafiniraniji poštovaoci baroknog stila, kao i oni drugi, željni brže akcije i radnje.

     Ideja za ovaj roman nastala je u istom periodu kao Proleće jednog lava, godinu dana kasnije i Velmer je pisan sa jednakom inspiracijom, Tada mi se veoma dopalo da na taj način dodirnem i predstavim sve ono neuhvatljivo i neopisivo, sva ona suštinska pitanja u nama, kao i sve ono što spada u logos  vremena i postojanja, što je za nas smrtne ljude, ponekad toliko nedokučivo.

      Za razliku od prvog romana, koji je štampan, izvorno, kako je i napisan, te 1982-e, „Velmer, raznosač ideja“ je blago doradjen i dopunjen 2016-e.

     Zbog svega ovoga sam siguran da će se “Velmer, raznosač ideja”, mnogima dopasti i da će ga čitati sa uživanjem, baš kao što su i “Proleće jednog lava”. 

  

Vi ste slikar neba, zemlje i vode umetnik snažne impresije, ali primećujem i reč ljubav ?

    Na ovo pitanje smatram da sam dobrim delom već odgovorio, a ako aludirate na moju suprugu Jovanu (osmeh), da, mi smo u skladnom braku već evo 15 godima i ona je meni sve. Bez nje, ja ne bih mogao da stvaram onako kako stvaram. Ona mi je u bukvalnom smislu – SVE

 – Hvala što ste pristali da razgovarate za Dotkom magazin u nadi da ćemo vaše slike videti i u Novom  Sadu . . .

   Nema na čemu i uvek, a sada ću Vam otkriti nešto ekskluzivno, što ne zna mnogo ljudi, čak ni u našoj najbližoj okolini. Dok smo se zabavljali, pre braka i odmah posle venčanja, često smo izlazili uveče i dolazili u Novi sad, na razna mesta, ali možda najviše u restoran “Čerčil”, tako da je Novi Sad, veoma važan grad za naše uspomene i na neki način, naš grad.

   Naravno da bih voleo i da bi mi bilo drago, a realno je i da se sa nekim razgovara o tome iza proleća ili leta naredne godine, kada ću bolje znati raspored medjunarodnih obaveza.

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: