Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

RUKE

Umetnički kutak Branislava Savića

 Godinama se već viđamo. Ja u ulozi poštonoše – on u svom domu. Ali, gosn’ Savić ima duh koji ne pripada ljudima njegove generacije. Kada god bih ušao u njegov stan, TV ne bi bio uključen niti bi se osetio kao da pričam sa nekim starijim od sebe. Umesto TV-a – Radio bi svirao neku neodređenu muziku, „samo da zuji“, miris lepka za papir bi bio jedva prisutan i uvek bi na stolu stajale makaze, novine, isečeni članci, papir i sve ostalo što je kasnije završavalo uramljeno po zidovima njegovog stana. Sve bi bilo podređeno njegovom hobiju – kolažu! Dugo odlagana ideja da jednom popričamo i o tome pa i o nekim drugim stvarima se ipak ostvarila..

Gosn’ Saviću, za početak nam recite koliko ste već u penziji?

  • Pa, 11 godina.

Čime ste se bavili do penzije i kada je počelo vaše interesovanje za kolaž?

  • Posle završene gimnazije sam radio u sudu. Kolažom sam se igrao malo u vojsci, posle toga pre petnestak godina kada je nastao mali zastoj i intezivno sad pred kraj života.

Zašto „pred kraj života“?

  • Pa 75 godina imam! (smeh) To je već kraj života…

Slažete li se da ljudi u penziji trebaju da imaju bar neki hobi ako se ničim ne bave?

  • Zavisi od ljudi. Ali trebali bi nečim da se bave. Prvenstveno da im ne bude dosadno.

This slideshow requires JavaScript.

Šta vi nalazite konkretno u umetnosti i čime vas ispunjava?

  • Umetnost kao umetnost sama po sebi celog života. Da sam mogao, umeo, birao, ja bih bio slikar. A ovo čime se sad bavim je počelo sa Mladinskom knjigom, od kojih sam dobijao časopise i u njima nalazio razne lepe tekstove, umetničke slike, fotografije i bilo mi je žao da to bacim. I onda sam ono najlepše po meni zadržavao. Nagomilalo se tu i tekstova, pisama, slika i onda sam posle krenuo da ih seckam i krojim. Shvatio sam da je to bilo negde u meni. Jer i krojenje je umetnost u zanatu kao što i vajari koriste materijale iz raznih zanata. Počeo sam da odabiram najlepše umetničke fotografije da bi ih iskoristio na svoj način da to ostane i da se ne baci. Ljudi to uglavnom pročitaju, pogledaju i bace. Ja sam odlučio da to sačuvam na svoj način iako same fotografije i tekstovi nisu moji, dakle tuđe koristim.

Pored “Mladinske knjige”, da li koristite ili kupujete i neke druge časopise, kako dolazite do „ materijala“?

  • „Mladinska knjiga“ je bila na samom početku, uglavnom, modne ženske i muške časopise. Reckam i uklapam ono najlepše na svoj način.

Odakle dolazi inspiracija? Da li je to nešto što vas inspiriše momentalno ili nešto drugo što vas kasnije vodi kroz ceo proces sklapanja kolaža?

  • Ona prosto izvire iz mene. Iz moje duše. Prosto uzimam ono što mi je najlepše i potpuno se prepustim emocijama. One prosto naviru i vode. Nekada to traje po deset – petnest sati! Za to vreme sam sigurno pomalo izgubio i vid a i otrovao se od lepila! (smeh)

Da li smatrate da je ovo možda neko vaše ispunjenje sna koji niste ostvarili u mladosti?

  • .. To su krupne reči. Ali ovo je za mene najveća vrednost koju od toga ja imam iako nije velika vrednost sa umetničke strane, jer to je ipak tuđi rad, fotografije. Ali one se meni jako dopadaju i gledam da ih uklopim na svoj način. Te fotografije su mi nekada lepše i od klasičnih, naravno ne svih, ima onih najvrednijih, najlepših. Naravno, svako to gleda iz svog ugla. Ali u odnosu na neke slike meni je ovo mnogo zanimljivije. Lepe su boje. Mladi, lepi ljudi. Onda ja tu ubacujem tako neke „cake“, sve to da opisuje sadašnji način života, koji možda nije najbolji. Ali takav je kakav je.

This slideshow requires JavaScript.

U vašim kolažima ima svega. Cinizma, humora, erotike, sporta… Ima li tema koje izbegavate?

  • Nema rata. I crkvene teme imam, ali ih izbegavam. Tu ne mogu da imam potpunu slobodu ali imam i toga. Humorističke, sportske, reklamne teme, pa i prikrivene erotike. Uglavnom je to lepota samog života iako mislim da je to možda malo preterano u sadašnjem trenutku. Ovaj svet ide suviše brzo i ljudi postaju robovi pre nego što shvate da to mogu da budu.

Možete li da izdvojite nekog umetnika ko je uticao na vas ili ga izuzetno cenite, preciznije njegov rad?

  • Ne bih nikog posebno mogao da izdvojim. Umetnost sam uvek imao u sebi. Ma šta da sam radio u životu to mi je uvek bila neka unutrašnja želja, da se bavim tim. Slikarstvom, pa čak i filmskom režijom u tom nekom smislu. Italijani, Francuzi su tu prednjačili uvek, onda Amerikanci, ali malo u komercijalnijem smislu, ti stariji umetnici. Sada je to uglavnom sve komercijala.

Mislite li da umetnost može u današnjosti da izaziva iste reakcije kao pre 50, 100 godina?

  • Ne može. Ovaj svet hrli u čist materijalizam, a tu nema puno veze sa umetnošću. Mladi ljudi su izgubljeni. Stariji su uvek krivi. Stariji su oduvek vodili ovo čovečanstvo. Stariji, bogati i moćni. Nikada mladi ljudi. Pa ni kada su bogati. A mladi su izgubljeni pod teretom vesti, informacija, nameštaljki, podvala, laži… Mi živimo u jednom svetu laži i prevara. U jednom svetu iluzija. To je oduvek bilo tako, samo je sad došlo do neverovatne količine toga, a mladi to ne shvataju.

Da li mislite da je internet dosta pomogao u kreiranju takvog sveta?

  • Ja ga zbog toga i ne volim toliko, svu tu silnu tehniku. Ne može čovek da ga shvati i na pravi način koristi. To je manipulacija, zato su ga i izmislili. Da narod zavedu i vode u smeru u kome žele. Mladi ga koriste radi zabave, ja sam mišljenja da bi trebao da se koristi samo u profesionalne svrhe. Mladi su po ceo dan na mobilnim telefonima, internetu. Prepuni nepotrebnih informacija. Čemu ili kome to služi? Drugo je kada se bave nečim konkretno.

Ima li to veze sa socijalnim životom? Koliko se danas ljudi bave svojim odnosno tuđim životima? Možemo li reći da je to jedan od razloga što opstaju „Farma“, „Parovi“ i ostali rijaliti šou?

  • Ja ne znam zašto su uopšte u opticaju takve emisije. Niti ih gledam. Dogodi se da slučajno vidim na par sekundi u mesec dana, ni toliko. Hoću da kažem da je po meni sve to namerno usmereno protiv čoveka. Pre svega tehnika. Zato je i vojna toliko usavršena da možemo trenutno da nestanemo. A onda tu dođu mladi, bez posla, malih plata, ne kontaktiraju uopšte i tu se gubi odnos čoveka prema čoveku. Nekada je bilo drugačije, sada je to toliko izraženo, pogotovo preko mobilnih telefona. Tako se danas komunicira, kako privatno tako i na javnim mestima, po kafićima, svako za sebe, kako muško tako i žensko. Mene je to nerviralo i pre pedeset godina kada u kafićima sede samo muškarci za šankom. I onda neka devojka da uleti tu slučajno? Teško… Sad ima takvih devojaka, ali to je sve nekako odvojeno, kao da zaziru jedni od drugih. Tehnika je krenula da razdvaja ljude. Ja je nikada nisam previše voleo, ali je cenim kao i znanje.

Kako vaša porodica gleda na vaš hobi koji je prilično intenzivan? Imate dosta radova.

  • Imam preko trista komada. Numerišem ih na poleđini. Supruga nema ništa protiv, donekle joj se i sviđa. Sinu se i isto sviđa ali on ima malo drugačije poglede na ovo. Pola-pola, recimo.

Kroz vaše kolaže u kojima se provlači dosta toga ali se u najvećem delu stiče utisak da se slavi mladost.

  • Celog svog života sam se družio sa mlađima, čak ne toliko ni sa svojim vršnjacima a pogotovo ne sa starijima. Tako da sam ja više orijentisan ka mlađoj populaciji. Ne želim da potcenjujem nikoga ali se bez obzira na godine osećam kao mlađi. Volim da u životu bude što lepše svakom čoveku. Problema ima i uvek su postojali, ne volim da ih ja preko svog rada izlažem. Svaki čovek ih ima dovoljno da mu bude muka od njih, pa hoću da relaksiram i sebe i druge tim svojim „radovima“, tako da ih nazovem, da se opuste. Mladost je najjača ustvari, svi ćemo biti jednom stari. I starost je lepa ali ne pruža previše. Ima i treba da bude lepote u njoj ali većina života je ipak u mladosti. Mogu reći da je čovek i sa šezdeset godina mlad, ali su ipak mladi oni koji nisu došli do tridesete, ali to je sve prolazno jer će uskoro i oni biti stari, ali ne i tako lepi. Tako gledam da uhvatim taj trenutak. Čovečanstvu treba lepota. Ljubav i lepota…

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: