Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Оданост и пријатељство

 Хајде да не заобилазим и представљам се у другом лицу као неке естрадне тамо даме, рећи ћу само да су сви актери и догађаји истинити до краја( до јаја) или како год…

…Тешка година за мене, моју децу…канцер дојке други стадијум, деца шокирана, ја “Блек Стена”, оца већ изгубили 95., моја болест 2001. Не, ово није прича о болести, ово је прича о великом другарстству, о групи људи различитог образовања и памети, порекла и имовине која дише истим плућима и раде у једном колективу 11090 Београд 75, или чувена кажњеничка Раковица…

Opština Rakovica

Дођу људи по казни, па после неће ни усраном мотком у друге поште! Време промена 2001…добијамо управницу, помало укочену, спала с коња на магарца…Али, једна добра жена. Тешко сам подносила те дане, операција, зрачења, хемиотерапија, ћелава, депресија, немање пара, неплаћени рачуни и све што бива. Али, екипа луда, то све шашаво, али одано! Дан један није прошао да неко није звао и питао шта треба.

Први њихов долазак у кућну посету… Шуњају се степеницама, боје се шта ће видети, донели све и свашта. Излазим на врата дотерана са све плавом периком, ја природна црнка и питам :” Шта се, бре шуњате, пичка вам материна!? Где ћете!? ” Како само поскакаше, нико ме не препозна! И сви ко један: ” Мрш, бре, усрали смо се од страха – а теби ништа!” Љубави моје, моји ортаци, моји најмилији! То селен, то чајеви, то банане, то паре донело, то хоће да ме вуку тамо-вамо, само да се тргнем из бедака. Мој Пера Ложач, уствари Дуле, Тубићка, контролори, поштари…

ПРИЈАТЕЉИ, пре свега! Водише ме на концерт Здравка Чолића, на Копаоник, звали на журке, зезали ме, смејали се и плакали са мном, па позајмљивали лову и ни питали нису када враћам! Знате – на муци се познају јунаци. Управница испаде ликчина, мада је била по статусу одмах иза Баба Јуле, није могла да пропусти два дана да не зове. Ово све пишем да бих вам показала разлику у начину живљења и дружења сада и онда. И онда се није имало…

…Али, сада смо већ уморни од неимања, нема се живаца. Руководство је свет за себе, одвојен невидљивим зидом. Терачи запрега.. али, ми нисмо ни говеда, ни коњи, ни стока. Ми смо људи. Са свим врлинама и манама. Не дајмо да задња кап људскости ишчили из нас, јер немамо ни времена ни новца. Дружимо се уз топлу реч, она је највеће богатство и најскупљи поклон у тешке дане! Пружајте љубав и пажњу у колективу и ако не узврате, на њину душу!

Снежана Рађен Јованов

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: