Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Поштанско (поштарско) поподне, епизода “Службени телефон”

 пише : Васо Узелац

Обичан радни дан нека среда, четвртак, немојте ме држати за реч, рано поподне, враћамо се са доставе на раздужење, Срђан, Марко, Иван, редослед се мање више зна… E, сад постоји неписано правило, завршиш посао па се “преселиш” у оближњи угоститељски локал, за потребе ове приче назваћемо га “Морава” да се неко не увреди или можда не препозна.

Елем, у “Морави” је треће полувреме, уобичајено разматрање и паковање утисака, анегдота, недоумица а понекад и (по)тешкоћа поштарског заната. Постоји обично ту и друго правило, ко уђе у кафаницу плаћа туру за све већ пристигле… Већ поменути Срђан, Маре, Иван, већ су ту, придружују им се Гокси, Стефке, и почиње редовна “анализа” : “Изем ти “кинезе” и оног што измисли интернет картице! испали Стефке. ” Е вала баш!” потврдно климајући главом сложи се Маре. “Богами, најгори су експреси”, кад почну да зову: “Поштаре, ка’ ће те, имам посла, не могу ја да чекам, мож’ ли за пола сата, а зашто тако касно?” убацује се Сале, новопридошли члан “аналитичког” тима.

 Утом се на вратима појављују Рале и Миле, Рале уз широк осмех почасти све нас уз оно његово:” Ш’а има?“? Миле гунђајући седа, вади и ставља на сто службени мобилни телефон, начувши делић разговора рече:” Шта експреси, већ два дана ме зове неки лик, каже по договору да довезе резану грађу, немам више снаге да објашњавам да је грешка и да са грађом, макар и резаном немам никакве везе!” Бзз, бзз, вибрира телефон на столу, Миле погледа број и преврте очима: “Ево га опет!”, и већ увежбаним покретом одби позив. “Чекај, ја ћу да се јавим.” рече Маре. Миле му покретом руке препусти следећи позив…

…Бзз, бззз, бззз…нисмо дуго чекали. “Хало, где си бре, пријатељу?”, јавља се Маре ноншалантно. “Како погрешан број, немогуће, збунио си се нешто” наставља Маре. “Може, субота, по договору, довозиш, ја плаћам, и ручак приде…” Паде договор у неколико реченица, субота, један познати престонички ресторан, 14 часова, Маре, тј. купац плаћа и клопу. “Е тако, решено!” прекидајући везу каза Маре, на шта праснусмо сви у смех. Шта се тачно десило у ту суботу у том ресторану нисмо ни ми сигурни, али мора да је било занимљиво. “Непознати” наравно није више звао… Има томе доста дана, верујте и данас се насмејемо кад се сетимо, трошећи треће полувреме и “анализирајући” радни дан. Мада руку на срце, све је мање и мање трећих полувремена, или смо ми оматорили или су “нови” сувише млади, ко зна?

(Visited 652 times, 1 visits today)

1 Comment

  1. Poštar

    Bravo kolege,ista stvar je i kod nas u Zemun 🙂

Leave a Reply