У чупава времена није лако бити поштар. Увек си, хтео то или не, у средишту ствари самим тим што си гласоносац. Неко ко звони рано и многе ,,одлучујуће,, типове знаш и у пиџами и у тренутку када говоре жени да је у праву. Знаш им навике, зле и добре приче о њима.

Давне `89 почиње хајка на комунизам. Ма, у ствари само је најзад пукла тиква онима што одлучују о бити и не бити, о тзв. демократији. Како доћи до ње и није их баш било брига док флеке од крви не прљају њихове мермерне подове. Хајка је кренула од Румуније. Нисам неки историчар, само ПТТ радник у историјским годинама, тако да прича тече из мог угла. У свакој кући грме демонстрације у Темишвару, бесна и искривљена лица спремна на све. Хистерија која је доживела експанзију на околне земље стиже и у Бгд… Чувени 9. октобар, Вуков сабор и млазеви ватрогасних возила, димне бомбе, хапшења, седења данима на хладном бетону и велика гужва. Страх за децу која су започела, за родитеље који су за њима пошли следећи неке нове идеале. И моја стрепња за снајку и очуха који су баш тог дана кренули са Звездаре прекоТрга републике пешке на Зелењак, па за Добановце да наране две козе и јарца. Упадоше у сред среде и почеше да беже као и сви. Деда на први замах пендрека на погурена леђа рече: “Аман човече, друже плави, баба и ја пошли да муземо у село! Ја с овим немам ништа!” “Музеш ти, пичка ти материна, музеш ову државу, ја због тебе и таквих бијем рођеног брата јер је с овима на улици, када је већ не смем. Првог сам изударо да не погине будала. Боље да му кева ставља црни лук на главу. Ајде, марш, иди музи, јеботе Тито!“

Ето, оћеш нећеш, демонстрације те затекну сасвим лично. Стаде раст плата, стаде поштарски бакшиш, све, бре, стаде. Почеше да се највише продају неки хушлачки листови, ТВ постаде прозор за дуеле ових и оних. Допиру разне информације о Зенгама, Туђману и поновном стварању НДХ. Догоди се Вуковар. Једног сасвим другачијег дана када је ауто пут вибрирао од војних возила враћала сам се кући са посла. Сви из буса смо посматрали одлазак наше војске за Хрватску. Народ их испраћа у сузама, баца цигаре и конзерве пића са надвожњака. Довикују им разне ствари које нисам у бусу могла чути. Болна слика за неког кога су учили “да братство и јединство треба чувати ко зеницу ока свога“. Зенице су ми тог дана биле замућене сузама и тело бивше пионирке, тадашњег поштара, тресло се од неизвесности. Погледам по бусу бр.17, сви плачу и машу. Никада нећу заборавити ту сцену. Ускоро редовна војска постаје недовољна. Још дечаци, двадесетогодишњаци и мало старији нису се дуго могли носити са страхотама. Крећу војни позиви. Неколико колега одводе уз пратњу војне полиције директно на ратиште. Смрзли смо се тог дана. Мислили смо да их више нећемо видети. Време је пролазило, успевали су да се јаве кућама. Све је ок, красно, да не брину и да добро једу и спавају. Хм! Уобичајене лажи за најближе. Време куца своје…. Почеше да се враћају један по један.Промењени. И они јаки нису то више били. Постадоше ћутљиви неуротичари. На сва питања одговарали су тешким уздасима и више него икада посезали за флашом…
Leave a Reply