Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Поштарска антиратна

 У чупава времена није лако бити поштар. Увек си, хтео то или не, у средишту ствари самим тим што си гласоносац. Неко ко звони рано и многе ,,одлучујуће,, типове знаш и у пиџами и у тренутку када говоре жени да је у праву. Знаш им навике, зле и добре приче о њима.
 
 
 Давне `89 почиње хајка на комунизам. Ма, у ствари само је најзад пукла тиква онима што одлучују о бити и не бити, о тзв. демократији. Како доћи до ње и није их баш било брига док флеке од крви не прљају њихове мермерне подове. Хајка је кренула од Румуније. Нисам неки историчар, само ПТТ радник у историјским годинама, тако да прича тече из мог угла. У свакој кући грме демонстрације у Темишвару, бесна и искривљена лица спремна на све. Хистерија која је доживела експанзију на околне земље стиже и у Бгд… Чувени 9. октобар, Вуков сабор и млазеви ватрогасних возила, димне бомбе, хапшења, седења данима на хладном бетону и велика гужва. Страх за децу која су започела, за родитеље који су за њима пошли следећи неке нове идеале. И моја стрепња за снајку и очуха који су баш тог дана кренули са Звездаре прекоТрга републике пешке на Зелењак, па за Добановце да наране две козе и јарца. Упадоше у сред среде и почеше да беже као и сви. Деда на први замах пендрека на погурена леђа рече: “Аман човече, друже плави, баба и ја пошли да муземо у село! Ја с овим немам ништа!” “Музеш ти, пичка ти материна, музеш ову државу, ја због тебе и таквих бијем рођеног брата јер је с овима на улици, када је већ не смем. Првог сам изударо да не погине будала. Боље да му кева ставља црни лук на главу. Ајде, марш, иди музи, јеботе Тито!
 
 
 Ето, оћеш нећеш, демонстрације те затекну сасвим лично. Стаде раст плата, стаде поштарски бакшиш, све, бре, стаде. Почеше да се највише продају неки хушлачки листови, ТВ постаде прозор за дуеле ових и оних. Допиру разне информације о Зенгама, Туђману и поновном стварању НДХ. Догоди се Вуковар. Једног сасвим другачијег дана када је ауто пут вибрирао од војних возила враћала сам се кући са посла. Сви из буса смо посматрали одлазак наше војске за Хрватску. Народ их испраћа у сузама, баца цигаре и конзерве пића са надвожњака. Довикују им разне ствари које нисам у бусу могла чути. Болна слика за неког кога су учили “да братство и јединство треба чувати ко зеницу ока свога“. Зенице су ми тог дана биле замућене сузама и тело бивше пионирке, тадашњег поштара, тресло се од неизвесности. Погледам по бусу бр.17, сви плачу и машу. Никада нећу заборавити ту сцену. Ускоро редовна војска постаје недовољна. Још дечаци, двадесетогодишњаци и мало старији нису се дуго могли носити са страхотама. Крећу војни позиви. Неколико колега одводе уз пратњу војне полиције директно на ратиште. Смрзли смо се тог дана. Мислили смо да их више нећемо видети. Време је пролазило, успевали су да се јаве кућама. Све је ок, красно, да не брину и да добро једу и спавају. Хм! Уобичајене лажи за најближе. Време куца своје…. Почеше да се враћају један по један.Промењени. И они јаки нису то више били. Постадоше ћутљиви неуротичари. На сва питања одговарали су тешким уздасима и више него икада посезали за флашом…
?
 

… Једног од њих никада нећу заборавити. Син добростојеће породице, залутао међу поштаре, јер није слушао родитеље. Књига,  за то није имао времена. Журке, девојке, брза кола… Сигурна плата до деведесетих. Почиње да ради и ћути ко заливен. Комуникација бесом и режањем на колеге никада му није била својствена. Болно је то било гледати. Тог дана, који и сада памтим, нисам ишла на терен. Дељачима је требала помоћ. Он је битно каснио на посао. Улази онако како га је Бог дао, огроман и плаче тресући се. Мој мајчински инстикт се усмери ка њему и човека једва пар година млађег од себе поседнем у своје крило и чврсто га загрлим. 

Шта је бре, реци твојој Снежи”… и поче….”Ја сам возио, они мене зауставили, извукли из аута, претресали, нисам ја кримос, ја сам ратовао док су они спавали“… и опет ридање и загрљај.  Срце ми се покидало. Мој колега, вечити смешко, плаче у мом крилу. Ко зна шта је било у тој чупавој глави, шта је све крило то ћутање.
 
 
 И није био једини. Још је један колега је отишао у другој тури. Отац основаца и муж лепотице. Чврст момак. Прошао неку животну школу, дошао из малог града као средњошколац и навикао да се стара о себи. После два месеца се враћа видно разочаран и наоружан и каже да то није рат какав треба да се води.  “Јебем ти тај рат када ми прашинари спавамо у свињцу, а господа официри не избијају из заплењене куће где цео дан трешти музика и звекећу бацане флаше и конзерве на плочник испод прозора! Скупио сам оне што мисле као ја и вратили смо се”. Из ког разлога је стално за појасом носио пиштољ, не знам. То са пиштољем скоро да се завршило трагично. Дан наплате телефонских рачуна. Умор, мрак, онај рани, зимски и нервоза и глад у ваздуху. Стигао је и стрпоштао се ћутећи у своју скамију. Ређао наплаћене рачуне. У том тренутку улази његов најбољи пријатељ и колега и предаје рачуне онако весело, са врата. Бивши ратник, танких живаца виче на њега. Мислећи да се овај зеза, дођош наставља спрдњу. Ратник вади пиштољ и пуца….Мук и зрно које рикошетира од метални оквир прозора и завршава у зиду доставне сале….мук…. Терен, дан за даном. Таквих ствари је било и са странкама на терену. Дечаци су одлазили да одуже своје и враћали се избезумљени и посве промењени… Случај момка са мог терена, Скојевско насеље… Сређена породица, раде у установи од битног значаја. Син се враћа. Не излази из собе месецима. Једе једва од оног што му мати остави пред вратима собе. Дуго је трајало лечење. Други момак је цео рок одслужио и вратио се читав. Многобројна писма мајци су стизала мало мусава и погужвана и мирисала на коломаст. Ја их доносила. Мајка га сачекала и опет испратила као добровољца. Кући се вратио после два месеца. Мртав…
 

…Сваки дан си на терену и неке ствари се не могу избећи. Натрчавам са фасциклом, црном, кожном на тужни скуп који испраћа малог тамо одакле нема повратка. И крик мајке, који је нешто најтеже доживљено у мом поштарском стажу. ” Чија ћеш ми сада писма доносити, Снежо, ко ће мајци сада да пише!?” Крик…Опет се ових дана звецка оружјем, опет је свашта могуће. Ко то зна….Али вас молим, размислите ви који одлучујете уместо нас, да ли је време да опет грми рат и кога у њега слати…

Снежана Рађен Јованов

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: