I sirće je slatko…

 Moj pokojni deda je često govorio : „ I sirće je slatko, samo kad je džaba“ ! Da je to istina, dokazuju mi svakodnevna dešavanja i jagma za kovertama za ovu nagradnu igru sa fiskalnim računima.

Već danima me zovu razne tetke, komšinice, prijatelji, poznanici, daleki rođaci da im nabavim pokoju kovertu za tu prokletu nagradnu igru. „Molim te, ti sigurno imaš tamo u Pošti, u nekom šteku, treba mi samo 8 komada, imam toliko tih fiskalnih računa, stvarno bi bilo šteta da mi propadnu“, jače nego obično u slušalicu mi se dere Tetka Mica, ćaletova sestra od nekog strica, koju nisam video brat-bratu bar petnaest godina, ali me se naprasno setila, jer je pitanje života i smrti. Kumov brat, Jefta iz Vilova, oteže po „bački“ , sa najtvrđim „č i š“ koje možete čuti : „Braćela, kume , pomagaj ako Boga znaš, ova moja mi sela na glavu da joj nabavim koferte il´ da se ne vraćam kući. Četrnajst komada mi treba ko umreti, ako ne mo´š sve da nabaviš , daj kol´ko imaš“.

Komšija Mile, rodom iz Laktaša, čovečina od dva metra, čvornovatih ruku kao da je obarao drveće u Saskačevanu, na izlazu iz autobusa, po dobrom starom običaju, već pomenutom ručerdom me prisno odalamio po desnom ramenu, tako da sam posrnuo i skoro nosom dodirnuo zemlju. „Komšija, jeba ga ti, ti radiš u toj Pošti, rec´ ti meni dal´ ti imaš koju onu kuvertu što trebaju za Nagradnu igru, evo ova moja ženturača mira mi ne da ni trenutka. Rekla je da će mi ukinut´ rakiju ako joj ne nabavim. Hajd´, komšo, pomagaj“! Čak i poslovično nezainteresovan za bilo šta što nije vezano za istorijske knjige, raspadnute sveščice iz starih vremena i to šta su i čime jeli na dvoru Nemanjića, proćelavi, a prilično mlađi od mene, bivši kustos nekog Muzeja, a sad noćni čuvar na nekom gradilištu, magistar Jova iz broja 32, nekako pun snebivanja mi je prišao i poluglasno me upitao : „ Komšija, izvinite, da nemate možda neku kovertu za ovu novu Nagradnu igru ? Ko velim, radite u Pošti, pa možda vam se potkrao neki višak“ ? Šta da vam kažem, odjednom sam postao najpopularnija faca u kraju.

Evo i juče, vratio sam se sa terena ranije nego obično i šalteruša Sanja me levim okom odmah primetila i ne baš skroz naredbodavnim glasom rekla „ Hajde, molim te, dođi časkom da mi pomogneš, ovaj štampač treba preneti u drugi kraj šalter sale, treba mi muška ruka“. Htedoh joj odgovoriti da njoj treba nešto drugo muško, ali pošto sam ja lepo vaspitan, ta misao je ostala da truli u meni. Samo sam klimnuo glavom i upitno pogledao štampač u ćošku. „Taj, taj“, reče Sanja i pokaza na dijagonalan kraj sale. Pošto sam znao da je taj štampač marke „Kyocera“ težak bar četrdesetak kilograma kao i sve što pripada prvim generacijama kompjuterske opreme, nisam baš bio oduševljen zadatkom, ali kako sam već pristao da pomognem uprtio sam isti u naručje i krenuo na drugi kraj sale.

Utom je na glavna vrata šalter sale ušla koleginica koja je do pre pet minuta bila sa ove strane šaltera, Milka. Milka je svojim glasnim i pomalo iritirajućim sopranom nekog doviknula, ali toliko glasno da se pola sale odmah okrenulo : „ Molim te, hoćeš li mi iz moje fijoke dodati desetak koverata, zaboravila sam da ponesem, a obećala sam komšinici da ću joj doneti“. Koleginica sa unutrašnje strane šaltera je prevrnula očima i mimikom joj probala reći da govori tiše, ali je ova uporno nastavljala i još glasnije dovikivala : „Tamo u srednjoj fijoci imaš tih koverata, daj mi pola od toga, ostalo će mi trebati sutra!“  Kao po komandi desetine vratova, mahom ženskih, su se okrenuli ka izvoru kreštavog glasa, a žar u očima kod njih nekoliko je bio znak da su shvatile da mogu doći do plena. Kad joj je koleginica doturila koverte, Milka je, kao da se ništa nije desilo, paradno napustila salu. Dotle je jadnu ženu na šalteru okupiralo nekoliko starijih gospođa i postariji gospodin koji kao da je juče izišao iz oficirske uniforme.

Taj isti gospodin je grlenim glasom malo molio, malo pretio ostalim da naprave neki red, ali nije imao baš nekog efekta. Vikao je i nešto kao : „Nema koverata zato što ste dali svojim ljudima da prodaju na pijaci za 100 dinara po komadu, sram vas bilo“. Masa se tiskala tik uz šaltersko staklo, a dok je zbunjena koleginica davala jednu po jednu kovertu pruženim rukama, za dve sekunde desile su se dve neželjene situacije:

U borbi za kovertu, jedna gospođa je tako torbom udarila po glavi drugu fino obučenu postariju damu da je ova uz polu-vrisak i dolazeću psovku poklekla i ostala u položaju kao da se moli. Istovremeno, čuo se glasan prasak pucanja stakla na šalteru. Nastali su opšta vriska i metež i najednom su svi zaboravili šta je bio taj „mračni predmet želja“. Kao da se ništa nije dogodilo, ne previše posramljene, iste te gospođe i visoki „verovatno bivši oficir“  okrenuli su se na drugu stranu i stali u prethodni red. Sad već očajna koleginica kršila je ruke i dozivala nekog u nadi da će joj pomoć ubrzo stići. Dok sam sve to gledao sa suprotne strane, premestivši štampač, zatečen brzopoteznim galimatijasom, cinični osmejak mi je ubrzo ugasila gospođa sa cegerom u jednoj ruci i tri koverte u drugoj. Primetivši da gleda u mene, obratih joj se sa : „Izvolite?“  Sigurnim glasom skoro mi je naredila : „Dajte mi još tri koverte ! Ja sam bolesna !“