Dan je bio na mojoj strani. Mirno pokoravanje i pitanje koliko se dugo, odnosno za koliko kratko se čovek na bilo šta navikne…
Padala je sitna kiša i ja sam šetao lagano…
Delio sam poštu a John Lee Hoker je delio bluz u mojoj glavi sa mnom.
Nije bilo potrebe za rečima. Andrićevi natpisi kraj puta su bili svuda oko nas… Iako to on nije zbilja mislio. Kaže mi Džoni u jednom momentu: ” Vidi Dis, jebote! ” – Pogledam – stvarno Dis!
Na zidu… I njegova “Uteha”. “Hmmm… Dobro je za blues!” – Reče mi Džoni. ” Ajmo na onaj vaš moonshine!” I odosmo… Uz “moonshine” u sunshine, Kiša, Džoni i ja…
Na kraju dana. Stigosmo u centralu… puni bluesa… Kiša, Džoni, i …
Uteha
Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.
I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, lebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.
Leave a Reply