KLARA…DOK KIŠA SIPI…

Kiša… Dosadna, jesenja… Računi… Telefonski, za vodu, struju, kablovsku. Prepuna torba na stražnjoj korpi bicikla. U prednjoj korice nabrekle toliko, da ih jedva vadim. Stajem. Naslanjam bicikl na krivo drvo, vadim korice iz korpe. Zaglavile su se. Malo jači trzaj i ode sva pošta u vražju mater, u lokvu tek porođenu, od kiše koja sipi kao da nikad stati neće…

…Saginjem se i skupljam pismena bez reda i psujem jer znam da ću morati da ih slažem po itinereru. Psujem glasno i sočno, a u pola rečenice mi upada neki lik kojeg perifernim vidom ocenjujem kao potencijalnu opasnost… Krupan, zadrigao, neobrijan, u maskirnom odelu, vidno pripit, a tek je deset ujutro.

• „Koga ti teraš u materinu, ha? Nemoj da ti ja sad dam svoga boga, ne znaš ti s kim si se dokačio”
• „Molim? Gospodine, ništa ja Vama nisam rekao. Ostavite me na miru”.
• „Jedi ti govna! Da staneš mirno kad pričaš sa mnom. Branio sam ja ovu zemlju dok si se ti sakrivao pod suknjom!”

„Joj, ja sam baš lepak za budale”, pomislih dok sam merkao nivo opasnosti koja mi preti sa moje desne strane i kad sam video da je ona prilično beznačajna, imajući u vidu broj maligana koje je maskirna spodoba nakupila u kišno jutro, krenuh da se sprdam sa njim.

• „A što? Ti ne voliš suknje? Da ti ne voliš muškarce, možda?
• „Ja? Nisam ti ja peder, ne d’o bog. Volim ti ja žensko, ihaj. Da poduhvatim, onako”, reče on već pomirljivijim tonom I krenu on da oponaša kako on to „poduhvata” praveći čudan pokret rukom.
• „Čekaj, ti tako udariš žensko? Kakav si ti to siledžija?”
• „Ja? Ne d’o bog? Nisam ti ja siledžija, ne bih ja udario nikad”.
• „ Pa, sad si mi pokazao kako zamahuješ rukom i udaraš”.
• „Ja to od miline. Onako opalim po gu’ici i malo sa strane”

Kao da nemam gomilu pošte u torbi, nastavih ja ovaj čudan razgovor. Svide mi se ova bradata baraba na neki čudan način, te nastavih da ga podbadam.

• „Čekaj, je l’ ti to tako svaku poduhvatiš? Mora da beže od tebe kao đavo od krsta?“
• „Pa, beže, pogrešno me shvate, al’ ima neka i da joj se svidi.”
• „Ma daj, koga ti farbaš, kojoj će se svideti da je udaraš? Vidi kakve ručerde samo imaš. To boli kad ti „poduhvataš”.
• „E, kad bi ti samo znao… Bila je jedna Klara, Čehinja, upoznao sam je davno na moru, u Umagu”, razneženo poče da se seća davnih vremena kad je bio mlad. „Pozvao je ja da plešemo, ona onako visoka, pa onako, znaš, svuda je bilo, znaš”, namigne mi on nekako nespretno, a ja nazreh njegove suzne oči. E, sad, da li od sete ili od alkohola, to nikad neću saznati.

• „Klara? Opa, pa šta je bilo sa Klarom ?”
• „E, plesali ti mi, plesali, i ja poč’o malo šarati rukom… Vidim, ona se ne buni, ja malo stisnem, stisne ona mene, znaš? E, rekoh sebi, vodim ja ovu u mrak”.
• „I? Jesi li je odveo u mrak?“, kroz smeh ga upitah i shvatih da sam od potencijalnog neprijatelja dobio zahvalnog sagovornika, ali za neku drugu situaciju i mesto, pa reših da ubrzam i dođem do kraja konverzacije.
• „Odveo… u park pored tog hotela. Prislonio na drvo… Da ti ne pričam baš sve detalje, znaš. I u jednom trenutku došlo ono meni i ja je „poduhvatim”, i opet krenu da oponaša onim čudnim pokretom. “Jebaji ga, to je nekako jače od mene. Ne umem ti ja to objasniti. Dok ja objasnim ženskoj svaka pobegne, al’ ne i moja Klara. Kako sam ja nju malo opalio po bedrima, tako ona meni vrati istom merom, možda i jače… A ja, da svisnem od dragosti“…
• „“Nemoj da pričaš! I ona tebe „poduhvatila”. Pa to si ti našao srodnu dušu”, kroz smeh ću ja njemu.
• „Eeee, to su mi bili najsretniji dani u životu. Niko mi nije bio tako drag ko Klara. Al’ jebaji ga, morala otić’ u Češku”.

• „Pa što joj nisi pisao? Što je nisi zvao da ostane?“
• „Pa kako? Ja ne znam češki, ona srpski ne progovara, samo mi govorila: „Miluju te! Težši! Ne mužu!“… i tako”.
• „I ništa od Klare? Otišla u Češku?
• „Otišla, jeb’la mater…“

Pogledah ga ispod oka sa razumevanjem, zagledao se negde u daljinu dok sam se nespretno suzdržavao  da ne prasnem u smeh. On nekako već manje pijan, kao da ga je ova ispoved malo otreznila, pogleda značajno u mom pravcu, odmahnu rukom i pođe svojim putem ostavljajući me da slažem svoja pisma…

… A vani kiša i dalje sipi…