Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

KOINCIDENCIJA

Znam da mi nećete verovati, gospodine sudija… Ali, upravo ovako se desilo sve što ću vam reći. Sled nekih neverovatnih okolnosti, događaja i sudbine, šta li je, doveo je do toga da se ja nalazim ovde pred vama i moram da se pravdam, a ništa nisam kriv.

Zovem se Aleksandar Vulić. Poštar sam već skoro trideset godina. Znam sve tajne svog posla i može se reći da sam vrlo iskusan. Ni sam ne znam kako sam dozvolio sebi da tog dana budem tako rasejan, dekoncentrisan i neozbiljan. Ko će ga znati…

Dakle, bio je topao julski dan. Radio sam svoj redovan poštanski rejon na periferiji grada kao i u poslednjih nekoliko godina. Posla nije bilo previše, ali se ne može reći da nisam morao da se potrudim.

Nekih sat vremena sve je proticalo u najboljem redu, a onda mi je na red došla pošiljka, ugovor za internet za gospodina Mihajlovića u ulici Srpske kulture. Pozvonio sam na interfon i ubrzo sam začuo ženski glas koji je, učinilo mi se, blago nerazgovetno, upitao : “Ko je?”. Predstavio sam se i sačekao da brava načini “klik”. Ušao sam prilično neobazrivo u poveliko i dugačko dvorište. Nisam baš, priznajem, bio previše razborit kada sam bez zadrške krenuo ka ulaznim vratim kuće jer nisam ni razmišljao o kućnim ljubimcima. A oni, kućni ljubimci, u vidu dva crna labradora, su željni igre, potrčali pravo prema meni, veselo lajući i mašući repovima. Jedan je počeo da vuče tašnu , a drugi me je cimao za nogavice od pantalona. Ne mogu reći da sam se uplašio, pre bih rekao da sam prihvatio njihovu igru pa sam ja upotrebio svu svoju snagu da iščupam i torbu i pantalone iz njihovih njuškica. Naravno, snaga koju sam upotrebio bila je nesrazmerna njihovoj pa su se prvo nogavica, a odmah potom i platnena torba sumnjivog kvaliteta napravljena u najmnogoljudnijoj zemlji sveta bukvalno raspale.  

Prva koincidencija usledila je tad. U trenutku kada su pisma i paketi leteli unaokolo po, moram reći, izvrsno i uredno podšišanoj travnatoj površini, na vrata je izašla gospođa Mihajlović. Gospođa u najboljim godinama, vrlo oskudno obučena, što mi i nije bilo neobično, jer je kako sam već rekao, bio topao, čak bih dodao, i za nijansu pretopao julski dan. Dakle, oskudno obučena, vrlo dobro razvijena, naročito u gornjem delu tela. Napominjem da nemam običaj da pažljivije gledam kako su obučene stranke ženskog pola niti sam neki stručnjak da ocenjujem njihov stajling, ali usudio bih se da kažem da je gospođa Mihajlović bila oskudno obučena, ali sa vrlo visokim nivoom estetike, koji sam ja, iako laik po tom pitanju, svakako morao da pohvalim.

“Izvinite zbog moje “dečice”, poprilično su nestašna u zadnje vreme, malo su nervozna zbog ove vrućine. Pomoći ću vam da pokupite tu poštu.”, nekako mazno mi se obratila gospođa Mihajlović i u dva skoka se stvorila ispred mene sagla i počela da skuplja razbacana pisma. Moj pogled iz ptičje perspektive padao je tačno na njene grudi koje su poskakivale gore-dole, prilično me zbunjujući i ja brže-bolje, koliko kod sam mogao, sklonih pogled sa njih da gospođa Mihajlović ne pomisli nešto loše o meni.

Tu se dogodi druga koincidencija, jer je gospođin pogled bio tačno u ravni mog ,ni sam ne znam kako, nezakopčanog šlica.

  • “Gospodine poštare, zakopčajte šlic, nije zgodno, mogao bi neko svašta pomisliti”.

Da, da, izvinite, odmah ću…Povukoh zip toliko brzo i jako da sam slučajno zakačio kožicu mog “đokice”. Nisam mogao da se suzdržim pa sam prvo glasno zaurlao od bola, a zatim i opsovao, bez zadrške, šta ćete, izletelo mi.

Gospođa Mihajlović se vidno uzrujala zbog moje nezavidne situacije pa se ponudila da mi ublaži vidne bolove i ponudila mi da prvo uđem u kuću, a ona će naći led da mi pomogne da ublaži bol.

 Prihvatio sam poziv za pomoć  i ušao u širok, sa ukusom uređen, hodnik gde je dominirao jedan zid prepun umetničkih slika, ali ništa slabiji utisak nije ostavio ni pod koji je bio prekriven fantastičnim, kvalitetnim, verovatno, italijanskim podnim pločicama.

Iz hodnika se levo ulazilo u prostranu kuhinju sa trpezarijom i trpezarijskim stolom sa šest stolica. Na jednu od njih sam seo prekrštajući noge kako bi ublažio bol dok ne stigne led.

“Pa vama su i pantalone pokidane. Moja “dečica” su baš bila bezobrazna. Dajte, ja ću vam to ušiti, ne možete ići tako pokidani”, reče pružajući mi posudu da ledom upravo izvađenim iz zamrzivača.

Šta sam mogao, prvo sam stavio led u gaće i osetio izvesno olakšanje, a minut-dva nakon toga sam i skinuo pantalone. Naravno, da bih skinuo poštanske pantalone sa prilično uskim nogavicama , morao sam prvo da izujem i cipele i čarape, tako da sam ostao samo u plavoj poštanskoj košulji i gaćama. Nezgodna situacija, zaista, ali sam se tešio da je gospođa Mihajlović jedna vešta žena koja dobro barata rukama i da će brzo da reši taj problem. 

“Hoćete li da popijete nešto dok čekate da vam ja ovo popravim, gospodine poštare ? Sok, pivo, vino, možda nešto žestoko ? Možda bih vam mogla preporučiti sjajno vino, imamo domaće crno, lično naše, baš jutros sam načela flašu, moj muž ga pravi na našoj vikendici. On celo proleće i leto tamo provodi, pa čak i ranu jesen, tek ponekad dolazi kući. Znate, ja sam stalno sama i prilično sam usamljena. Baš mi je drago da ste naišli da imam s kim da ovaj, popričam.

Treću koincidenciju sam izabrao sam. Izabrao sam to vino, a bolje da nisam. Jer…Izvadila ga je iz frižidera, uzela vinsku čašu iz komode i dok ga je sipala, ja sam , ni sam ne znam zašto, odlučio da joj pomognem. Ruka, moja ili njena, ni ne sećam se tačno, je zadrhtala i vino se očas prolilo po mojoj košulji.

Možete misliti kako se gospođa Mihajlović potresla. Odlučila je da popravi i tu grešku i pošto je znala kako se najbrže skida mrlja od crnog vina predložila mi je da skinem i košulju.

E, sad, kako vam izgleda poštar bez pantalona i košulje, samo u gaćama, i to mokrim od leda pred gospođom, vrlo razvijenom u gornjem delu i oskudno obučenom u topli julski dan ?

Tačno tako, a to sam otkrio, nažalost, tek dosta kasnije, kako je mogao da izgleda gospodinu Mihajloviću koji me je video kroz prozor.

Najednom, gospođi M. je vidno pozlilo i ona se samo sručila onesvešćena pored mene. Unezveren, isprva nisam znao šta da radim. Zbunio sam se, grozničavo pokušavajući da se prisetim šta se radi u takvim situacijama.

 

Ne baš najpametnije od mene, sine mi ideja da joj dam veštačko disanje usta na usta ni ne gledajući da li diše ili ne. Pošto ni posle minut-dva nije ustajala, a ja sam se uplašio da joj se ne desi nešto najgore, tako zbunjen i rasejan, odlučio sam da prionem na masažu srca. Pošto je, kako već rekoh, gospođa bila poprilično razvijena u gornjem delu, imao sam poprilične muke da mojim šakama koje su, čini mi se, ispodprosečno velike za jednog muškarca, dođem do srca, pa sam upro što sam jače mogao. Muljao sam gore-dole, levo- desno, gnječio grudi gospođe Mihajlović neko vreme, ne znam ni sam koliko je to trajalo, ali je dalo efekta, jer je ona – otvorila oči.

I gle koincidencije, u tom trenutku pogledala preko moje glave i uzviknula “Milane!”

Naslutio sam nečiji pogled na mom potiljku, čuo ubrzane korake i neartikulisani urlik : “Zorana! Šta to radiš ? Pa, ubiću te! Ubiću te! “

To – ubiću te ! je možda bilo namenjeno i meni , nisam bio sasvim siguran, ali mogu misliti kako je izgledala situacija na koju je gospodin Mihajlović naišao : nepoznati čovek, skoro golišav, samo u gaćama, ljubi usne i gnječi sise njegove žene…

…Kako objasniti situaciju. Nikako. Proleti mi kroz glavu gomila ludačkih objašnjenja, gomila opravdanja, ali nijedno nije ni blizu bilo dovoljno dobro da me izvuče iz ovakvog sranja.

Osetio sam njegove čvrste ruke na mom vratu, njegov isprekidan dah pomešan sa mojim, čuo gomilu psovki na moj i suprugin račun, a pogled mi se već za koji tren počeo mutiti, količina vazduha koja je ulazila u moja pluća vrlo brzo nije bila dovoljna za normalno disanje, nadbubrežna žlezda je u tiku ubrizgala preveliku dozu adrenalina da bi moglo da se izbegne ono što se desilo.

Svom snagom sam sa sebe zbacio “razjarenog bika” i opet se desila, je li, koincidencija, gospodin Mihajlović je glavom udario u ivicu stola i ostao da leži, nepomičan.

Ja se nađoh u čudu, u gaćama, pored žene, jako razvijene u gornjem delu, sad ne više oskudno obučene, već skoro sasvim neobučene, kako histerično vrišti, pasa koji kidišu na ulazna vrata sa druge strane, čoveka koji je nepomično ležao u, istina, maloj, lokvi krvi i koji je, sreća moja, disao. Isprekidano, ali ipak, disao. Ne znam zašto, ali ideja o veštačkom disanju i masaži srca mi u njegovom slučaju nije delovala pametno…

…Pojma nemam kako sam izašao iz kuće, kako sam pokupio redom : pocepane pantalone, isflekanu košulju, čarape, cipele, pokidanu torbu, sva pisma i pakete…

Pojma nemam kako sam izašao iz dvorišta. Pamtim da sam se borio i bežao od pasa, da sam naleteo na prvu komšiku bračnog para Mihajlović, udovu Milevu Bačić, koju su svi odreda zvali radio- Mileva i znao sam da će za sat vremena cela ulica čuti šta se desilo. Bar Milevinu verziju.

E, tako vam je to bilo druže sudija. Bar tako ja pamtim. Ni ne mogu se setiti svega, pa to je bilo pre osam-devet meseci…A ne znam ni zašto ste me zvali jer ja ništa nisam kriv…

…A da, taj ugovor za internet mi nije niko potpisao. Ustvari, zagubio se, ne znam ni gde je nestao… Šef me je zezao posle zbog toga.

 

Koincidencija – slučaj, slučajnost, splet okolnosti

Leave a Reply

%d bloggers like this: