Ove godine proleće je stiglo kao i prethodne. Poput Tornada. Moglo bi se pre reći da je stiglo leto… Zamenio sam zimsku uniformu tankim duksom firme i vunenu kapu kačketom iz sopstvene kolekcije. Samom promenom vremena i ljudi kao da su izašli iz hibernacije govora i blage apatije. Kao da su svi progutali LSD i više im ništa ne smeta što im je do juče bio “gorući” problem. Dovoljno dugo ih poznajem da znam kako će to blaženstvo kratko trajati – do prvih računa koje im donesem, otprilike…
Kao i ja, i većina mojih sugrađana je navrat-nanos, što bi reko’ naš napaćeni narod, povadila letnje stvari i izašla da pozdravi toplotu bez koje se ne može. Osim ako nisi Eskim. Ali najlepši detalj grada ubedljlivo čine žene. O, bogo moj! Kako se one samo transformišu. Iz dubokih čizama u moderne kratke otvorene čizmice – sandalice, kako god se to zvalo. Iz dugačkih kaputa, perjanih jakni i bundi u kratke jaknice od skaja, majičice i dukseve koji otkrivaju stomak ili polovinu jednog ramena taman toliko da otkriju sve i ne pokažu ništa. Od dugih pantalona ili debelih zimskih haljina napravljenih negde na Tajvanu ili od čiste vune u nekoj od modernih hipsterskih radionica hand made proizvodnje, do kratkih suknjica, šortseva koji su se nekada zvali kupaći kostimi, pa do providnih haljinica svih boja spravljenih od lana ili već ko zna kojeg matrijala dovoljno laganog da im u hodu otkriju nogu od gležnja do butine…
Dok sam bio klinac stalno sam slušao priče o tome kakvi su poštari švaleri i raznorazne “lovačke” priče i urbane legende. I tako je i bilo sve dok nisam i sam postao poštar! Tek tada sam shvatio koliko je u tim pričama bilo mitova i legendi a koliko opasno stvarnih i neverovatnih situacija naspram kojih je Bukowski ispadao smešan po pitanju opisa svojih dogodovština što se tiče te teme.
Te aprilske srede smo bili “puni kao brod”! Bilo je tu svega, od dopisnica i opomena banaka, raznoraznog propagandnog materijala firmi koje su nudile svoje usluge onim nesrećnicima koji su ih jednom probali i u formularu otkačili polje za “dalje informisanje”. Raznoraznih faktura za firme, preporučenih pisama, paketa iz Azije koji su ljudi počeli da kupuju na veliko preko Alibaba sajta, jer ono što je u Srbiji koštalo 9 eura “Alibaba” je nudio za dolar – dva i besplatnu poštarinu, i naravno nezaobilazni harač pod pseudonimom “Poreske uprave”…
Poštar – Poslednji spasilac ljubavnog pisma…
Zakotrljao sam dan noseći u sebi misao da ne želim da mi posao pokvari grupnu hipnozu u koju je utonuo ceo grad. Sve do broja 63. Pogledao sam pred ulazom prvih par koverata birajući na čije prezime da zazvonim sa razlogom i pritisnuh srednjim prstom stari taster interfona na kome je pisalo ” Trifković”.
” Da?! “ – čulo se sa druge strane. ” Poštar je, Imam preporučeno za Dejana Trifkovića”. Vrata su zazujala i ja kliznuh u ulaz u prolazu bacajući pogled na spisak stanara. “stan 28. -Trifković -V sprat”. Lift je bio star ali za divno čudo u potpuno ispravnom stanju i bez mnogo žvrljotina i nalepljenih reklama “majstora” po sebi. Batrgajući se na izlazu iz lifta, mrak u hodniku je razbijalo svetlo iza otvorenih vrata stana pod brojem 26. Stao sam ispred i nežno pokucao po dovratku. Odjednom iznenađenje!
” O! Kolega , dobar dan! “ – Otvorila je vrata koleginica koja je po godinama mogla biti nešto starija od mene a možda i više, no kako većina žena ulaže danas više u svoje telo nego u mozak, nisam ni pokušavao da dokučim koliko joj je godina. Sve što sam znao da sam je za svoj radni vek video svega 10 -tak puta jer njeno radno mesto ” negde na spratu”. Nikad nisam saznao koje je, kao što verovatno neću ni neka druga, ljudi koje sam viđao i češće od nje. Imala je na sebi sivi komplet, šiven po meri, poslovan ali ne izvaničan. Mala suza na srebrnom lancu joj se sjajila na vrhu dekoltea dok joj je duga pepeljasto smeđa kosa davala licu izraz ozbiljne poslovne žene. Njene oči su me streljale pogledom sa osmehom koji je govorio sve i ništa. ” Izvoli …” – zacvrkutala je pokazavši mi rukom da uđem u stan i širom otvorila vrata.
“Sedi, raskomoti se. “ – Rekla je i pokazavši mi na kožnu ugaonu garnituru nestala u pravcu kuhinje. ” Jesi li za neko osveženje? Pivo? Koka Kola? Šveps? Nešto žestoko? Znam da “vi momci” volite da se “zagrejete na terenu”. Nasmejala se za divno čudo potpuno prirodno. “Ne hvala.. Ne pijem. Može čaša vode.” – odgovorio sam dok sam prstima pokušao da izmasiram slepoočnice koje su pulsirale od naglih promena vremena. Vratila se sa poslužavnikom na kome je bila staklena flašica gazirane vode, čaša i još jedna kristalna čaša čiji smeđi sadržaj sam znao i previše dobro iz nekih drugih dana, “Four Roses”. Spustila je posluženje na kafe stolčić ispred mene, sipala mi vodu a zatim uzela svoj burbon i sela na metar do mene iako je ugaona garnitura mogla da primi delegaciju Senegala. ” I? Šta nam je to stiglo? “ Pitala je nezaineresovano dok je skidala sako posle otpijenog gutljaja. I dalje sam masirao slepoočnice i pogledavši je iskosa samo sam rekao: ” Ma poreska uprava, neka opomena..”, Ustala je i otišla ponovo u kuhinju dodajući usput: ” A to je za Dejana. Ostavite slobodno, ja ću potpisati. On je na putu, vraća se tek za 2 nedelje. Verovatno mu je knjigovođa opet nešto zabrljao.” –” Stalno mu govorim da batali sve to i da već jednom otvorimo neki koktel bar na obali Dunava, ali ne! On i njegovi delovi za poljoprivredna vozila.. pffff…” – Govorila je to sad već u povratku dok joj je u čaši ovoga puta tečnost “četiri ruže” bila u malo većoj količini. “Dobro. Znači samo da mi potpišete pa da krenem, hvala na vodi..” – ” A gde si ti požurio? Jel te to boli glava? ” – Sa ovom promenom od “Vi” na “Ti” je već stala iza mene i spustila na moju kratko podšišanu glavu svoje prste kojima su moji, lagano ustupali mesto na slepoočnicama. “Prija?” – ” O, da…” – rekao sam to nesvestan tona kojim sam to izgovorio. Osetio sam kako bol lagano nestaje i potpuno se opustio. Masirala me iskusno i to blaženo stanje u kom sam se našao je dozvolilo mojim čulima da osetim miris njenog tela. Mislio sam da neko udara u nešto tupo daleko par spratova ispod, ali onda shvatih da je to moje srce ubrzalo tempo. Žmureći , najednom sam shvatio da se odmakla od mene i više nisam osećao njene mirišljave prste na svom licu. Otvorio sam oči posle par sekundi i dok mi se “vraćala slika” iz blage meditacije u surovu realnost, sačekao me je novi prizor. Otvorena vrata iza kojih je izvirivala smešeći se poput Lucifera dok se iza nje video red španskih pločica od 40 cm. Kupatilo… ” Pa…. Ako već toliko voliš vodu.. Sigurna sam da će ti se dopasti novi tuš koji sam kupila, uostalom, sad sam stigla sa posla i jedini način da ti to potpišem je da sačekaš da se istuširam. Ne podnosim odeću u stanu… Pa sad ti vidi, ako želiš možeš se sa mnom poslužiti vodom iz tuša, ili onom iz frižidera… Mada ja volim duuuugo da se tuširam…”
Nestala je iza vrata i čulo se kako voda počinje da šišti dok se ona kikoće a meni je u tom momentu zazvonio telefon. U neverici šta mi se događa, pogledao sam u displej i video da me zove ortak sa kojim ponekad na Buvljaku valjam stvari, ne bi li uspeo ikako sebi da priuštim da mogu da sednem u “Crno Goveče ” i…
“ne slušam prepucavanja, i lovu bez koje se ne može”…
.
Leave a Reply