Lenji petak

„On pomisli kako bi petak bio lepši da sutra nije subota radna…“ – Z.P.

Kao da sam čuo zvono telefona koje me budi, i kao da sam stavio na opciju „snooze“ da me cimne kroz desetak minuta. A onda, đipih iz kreveta nakon što sam, posle određenog vremena kroz polusan, čekajući da se sat ponovo oglasi, shvatio da ne samo da nije zvonio, nego da sam već 15 -tak minuta u kašnjenju svoje svakodnevne jutarnje rutine odlaska na posao. Brzo reših ličnu higijenu i gledajući se u ogledalu rekoh samom sebi: „Ma, boli te… Ionako ćemo opet izaći oko 10, 11h na teren…“.

Počeh da oblačim uniformu, kao i svaki drugi dan mrmota. Nisam ranoranilac, a niti pripadam onima koji vole prvo da popiju kafu, ili doručkuju na miru pre posla, pa tek onda da krenu. Više pripadam noćobdijama, pa kad već moram da ustanem u cik zore, onda to činim ponekad uz psovku, često uz brundanje i svakodnevno uz uobičajen dril – kupatilo – oblačenje – polazak na bus. Mogao sam, svakako, da se presvučem i u pošti gde su u jednoj maloj improvizovanoj prostoriji, tek pre 2 godine, doneli nedovoljan broj „kaseta“ za ostavljanje ličnih stvari i odeće, tako da smo u proseku jednu kasetu delili na dvojicu.

Svoju sam delio sa Zolijem, koji se nekako navikao na to vrlo lako, što sam pripisivao njegovoj sportskoj prošlosti. Meni nije polazilo za rukom. A koliko sam do sad primetio, ni 90% drugih kolega ih nije koristilo. Mora da su koštale pravo malo bogatsvo koje ne umemo da cenimo, ali… Navike su čudo.

Krenuvši ka autobuskoj stanici, krenula su da mi se ređaju ista pitanja koja mi danima, a neka i godinama prolaze kroz glavu. Zašto uvek poslednji radni dan u nedelji ima najviše posla? Hoćemo li opet imati neko „iznenađenje“ u vidu stimulativnog sastanka? Ko bi mogao danas da fali sa posla i kako opet reći šefu da ne mogu da delim tuđi reon? Koliko je besmisleno, uopšte, to pitanje, bez obzira na nadoknadu ili stimulaciju na plati za taj dodatni posao, koja je neretko znala i da izostane. Je l’ mi ostalo kafe ili ću morati da se „grebem“? Imam li dovoljno cigareta, koje mi je doktor naredio da ostavim još prošle godine nakon ležanja u bolnici na plućnom odeljenju? …

Na ovo poslednje, zavukoh ruku u džep i izvadih pola kutije mekog pakovanja laki strajka. Ok, biće dovoljno dok ne dođem kući. Iz slušalica je, direktno uz konstataciju koju sam napravio, krenula i naslovna numera po kojoj je dobio naziv poslednji album Partibrejkersa – „Sirotinjsko carstvo“ . Dođavola i cigarete! Em su poskupele, em mi škode, al’ ne znam postoji li gora zavisnost od njih. Još nisam ni isekao drva za zimu koja sam kupio od beskamatne pozajmice, uzevši je od pošte na 6 meseci. Naravno, iako se radilo o najvećoj svoti koju nudi Poštanska štedionica, morao sam da dodam još 90 evra koje sam pozajmio od kume, što uz onih 250 koje joj već dugujem dođe nekih 340… Pa da nekog pozovem da ih iseče umesto mene, koštaće me 4000 dinara, a ako i uspem da nadjem i organizujem par drugara da mi pomognu u mobi, treba mi 2 i po hiljade za gorivo, hiljadu za nov lanac na mojoj motorki. Bodina je bolja, ali to podrazumeva da se i njemu odužim, tako da, svejedno, i tu ide još hiljadarka minimum. A trebaće još dvojica da dodaju drva dok mi sečemo, trebaće da se prave pauze, pa valja ljude i počastiti, kupiti neko piće, a i potrajaće ceo dan, dakle, valjalo bi spremiti i neki ručak , što je opet još 2000, minimum…

Nije da su mi drugari zahtevni, nego su cene veće iz dana u dan. A plata sve manja i manja… A žena je prestala da radi prošli mesec. Jbt, jesmo li uplatili klincu rate za nove knjige? Jer one od prošle godine ne vrede – moraju se nabaviti nove od novog izdavača, koji je verovatno onaj isti kao i prošle, samo je dodato par pasusa u svakom novom udžbeniku i promenjen naziv firme radi izbegavanja plaćanja poreza… Aj, radne sveske ćemo fotokopirati! Al’ trebala bi mu nova torba. Mamu mu, polovna je nekoliko hiljada…

Ma ima da je kupim, samo ako naletimo na neku koja iole liči na školsku torbu, a ne na vojničku transportnu vreću. Koliko mu to onda dođe zajedno? U pm, jesmo li platili struju? Šta mi ono žena reče – uplatila je par hiljada od ukupnog duga da nas ne iseku. Dobro je! Al’ kolko ono beše dug? Do kurca – ko će sve to sabrati?! Moram danas sa ženom da sednem i vidim šta ćemo i kako. Možda je ostalo još nešto da se proda iz kuće? Hmmm… Onaj stari bicikl bi mogao, samo da mu popravim menjač i kočnice. Kolko li je to samo da kupim, znam ko će mi popraviti dok popijemo po pivo… Pesma Partibrejkersa se upravo završavala dok sam se približavao pustoj stanici. Iz slušalica je mantrao Cane, autor teksta i frontmen benda: „…ko izdrži taj će da blista…“.

Na stanici nikog. Mora da mi je bus opet pobegao. Pogledam na sat. Ne, majstoru se opet žurilo, il’ ga je bilo briga, pošto je, verovatno, neki novajlija koji je dobio posao preko stranke i ne može mu niko ništa. Nije prvi put. A i ne žuri mi se. Ionako nećemo izaći na teren pre pola 11 – 11h… A trebalo bi da smo već u 9h na terenima… Ma nek ide sve u tri lepe… Sedoh na klupu i zapalih cigaretu. Sad će naići neki drugi bus u ovoj pripizdini, pomislih, za pola sata – sat. Svejedno…

To sa tako kasnim izlaskom na teren je bilo direktno vezano za manjak ljudi koji se povećava iz dana u dan. Prošle nedelje je Mikica dao otkaz i otišao za SFRJ Njemačku da radi kao kuvar. Pre njega moj dobri drug Mare ode za Kanadu, isto sa porodicom, đuture. A pošto je plata ovde mizerija da veća ne može biti, ovde svi rade po dva posla.

Dakle, posle pošte se trči da se nešto nesažvakano ubaci u želudac i prevari glad, pa brzo na dogovoren posao dok nije neko drugi uskočio. Setih se kako mi je Mare nakon dolaska u Kanadu rekao: „ Ma sve je super, matori! Evo posle dva meseca su mi povećali platu, ima posla ako hoćeš da radiš, a najbitnije mi je – ne trzam se oko prvog u mesecu. Znaš, pomalo mi je ponekad i dosadno…“. Toliko o tome, kada određeni zli jezici tvrde na državnim medijima kako smo razmažen i pre svega lenj narod, koji je uz dodatak ishrani već godinama unazad uveo čuveni „OUBR“ (odbrana uz bensedin i rakiju). Tri puta dnevno za podizanje malo volje, kao kad telefon prebaciš na sistem rada „ušteda energije“. Samo ovde je obrnuto. Energija, volja i život prolaze li prolaze, kao i svaki dan mrmota za koji treba naći vreme. Da, i vreme prolazi…

Onda ne čudi zašto je nestala empatija među ljudima. Ovako zombirani, ostalo im je samo da ponavljaju isto, jer ne vide više ni razum, ni nadu oko sebe. Te dve stvari su pokopane u neku mnogo dublju raku od one propisane. Da ih „kradljivci slobode“ slučajno ne pronađu i reanimacijom vrate u život. To bi moglo probuditi sve one zombije koji godinama ne idu na glasanje, referendume i slične bitne stvari… Uostalom, onih 14.6% biračkog tela, koje to uredno radi iz svih mogućih i nemogućih razloga sem patriotskih, je trenutno najbolja „raja“ za velikog vezira. Eh da je bar vezir… „Drumovi će poželjet’ Turaka…”.

Napokon dođe bus. Uđoh pored vozača koji me uredno zamoli da mu pokažem kartu iako sam u PTT uniformi, a dobro se zna da je nama plaćen prevoz… Dakle, i ovaj je novajlija, pomislih, bolje da negde sednem jer prošli put, kad je jedan takav vozio, mislio sam da sam na reli stazi negde u brdima Atlante. Nađoh mesto preko puta dvojice likova koji su po izgledu delovali taman kao moj kolega Zoli, desetak godina stariji. Bus je stenjao i ništa se više nije čulo u slušalicama. Skinuh ih i stavih u džep. Majstor je kočio, zaletao se, skretao u krivini u punoj brzini… Da , dobro je da je bilo bar ovo mesto prazno jer sam primetio da se i ova dvojica preko puta mene čvrsto drže za sedišta. Ali ono što mi je privuklo pažnju i sklonilo sa misli: „…jel nam prvog leže veći ili manji deo plate? “ , beše razgovor koji su vodili uz psovke upućene majstoru pri svakom njegovom manevru vozila gradskog prevoza.

– „ …Pa što si koji moj uzimao poziv, jeb’o te poziv, da te jeb’o?!“

-„ Ma nisam ja, ćale se usr’o pa primio!“

– „E, jeb’o te ćale, što njih ne zovu, pička im materina, kako su japanski penzioneri čistili kontaminirana polja posle bombi u 2. svetskom ratu iako su znali da neće preživeti… Jel znaš ti za to?!“

– „Daj me mani Japanaca, majke ti! Naš’o si poređenje, baš! Eno, žena mi sedi kući i uči ih engleski preko skajpa za 80 centi po času, pun mi ih je kurac! Glavu mi probi da idemo za Japan jer ne treba viza. A kako? Da se teleportujem?!“

Na ovo se obojica gorko nasmejaše i tek me onda ugleda onaj prvi koji nije primio poziv.

– „Ej, poštar! Može pitanje? Je l’ nosite vojne pozive?“, izbacio je rečenicu u dahu bez ikakvog blama i čuvene novosadske kulture ponašanja.

– „Nosimo kad pošalju.“ – Odgovorih hladno, moleći gluvog boga da mi se više ne obraćaju…

– „I je l’ uzimaju ljudi – primaju il’ im uvaljujete, a?“

– „ Ahaaa…“, odgovorih već spreman da ustanem i izađem dve stanice ranije.

– „Evo, ovoj budali ćale uvalio karinu i primio. Je l’ to može? “.

Nisam stigao da odgovorim, a on se već okrenuo ka svom – šta god mu bio, brat, komšija , drug – niko…

– „I šta si sad? Koji ti je sad ves? Za šta ste prolazili koji moj obuku?!“

– „Vozač remorkera…“, odgovori njegov saputnik sumorno.

– „Pa, jebote, je l’ to postoji?! Šta su ih izvukli iz muzeja, il’ me zajebavaš?!“

Srećom, nisam sačekao da čujem odgovor pošto je majstor protutnjao kroz crveno i skoro uleteo u trafiku kod stanice na kojoj izlazim. Krenuh ka pošti istom rutom kao i svaki dan , al’ mi razgovor iz busa nije izlazio iz glave. Vojne vežbe? To nosimo dakle… Jer stvarno su dolazili pozivi Ministarstva odbrane koje smo nosili na isporuku. Pa, jbt, sad će i meni onda da dođe, pomislih, al’ dobro je, taman sam napunio 40, znači ne mogu više da budem graničar, eventualno pešadija. Di ću sa svojima kad dođe do sranja? Iznenada me zaboli glava kao da mi je neko zabio šiljak za led kroz slepoočnice. Stadoh u koraku i snažno pritisnuh očne duplje šakama, bol je prolazio, ali zato mi je dolazila slika moje školske drugarice Tanje koja se udala pre par godina za Slovenca i živi u Ljubljani. Ma da, poslaću ih kod nje čim počne sranje. Ma, čim dobijem poziv! Možda da mi bacimo kuću na prodaju u oglase već sad? Jebem ti i kredit, koji sam dizao da od babe napravim devojku kad ću sad da je prodam za dve karte „pacovskih kanala“ do Slovenije. Jer kućica u kojoj smo živeli je bila stara trošna vinogradarska kuća koju je žena nasledila, pa je trebalo srediti sve. I nije baš ispala od babe devojka, al’ jeste prosečna sredovečna cura. Jebo me i kredit i kad sam mislio da je napokon svima dosta sranja… i … psovke ljudi i prošlost preplaviše moja usta.

Beše ovo poslednja misao pre nego što sam ušao na službeni ulaz glavne zgrade odakle počinje i završava se agonija prosečnog šljakera bez veze u državnoj firmi. A toliko ih je tu zaposleno, da ne znaju ni gde im je radno mesto. Zato to što nama fali i poštara, i obračunskih radnika, i šalterskih službenika, pa i šefova – nema veze. Bitno je brojno stanje. A ono je ispunjeno u granici normativa propisanih kolektivnim ugovorom. Već u prvom hodniku osetih neku čudnu tišinu. Ritualno prvo uđoh u mali WC u kome jedna kabina ne radi već pola godine, a neonke blinkaju kao u horor filmovima iz osamdesetih. Oprah ruke i uđoh u prostoriju gde mi je radni sto za pripremu. Prazna!

E jbt! Opet neki sastanak, znači garant nam ne gine neko sranje dok su ovako rano sve skupili da sastanče. Nije čak ni Mile Kopačka ostao unutra, a njega obično zabole za sastanke… Izađoh iz prostorije i krenuh ka mestu gde su stajali rafovi podeljeni po reonima da složim preporučena pisma, kako bi ih neka, od ono malo koleginica što je ostalo da rade u pošti, što pre ukucale i unele u sistem. Želeo sam da iskoristim prednost sastanka, za koji sam verovao da se održava u velikoj prostoriji i sigurno još niko nije saleteo koleginice, šalteruše, koje dolaze ranije na posao kako bi uradile i ovaj deo mimo svog redovnog posla.

I u šalter sali je nešto bilo čudno. Primetio sam par kolega koji su nosili neke džakove pozadi, i jednu koleginicu koja je nešto gledala u monitor nagnuta preko stola. Jedino poznato lice je bilo Gocino, koja je u tom trenutku ubacivala preporučena pisma u pregrade reona, vadeći ih iz povećeg džaka na kome je pisalo nešto na turskom. Samo jedinu reč sam prepoznao jer je pisala latinično – „MAIL“. Prilazeći joj , sa nekih desetak korak joj uputih: „Dobro jutro“. Kada me spazila, uputila mi je upitan pogled široko otvorenih očiju, ne odgovorivši ništa.

– „Dobro jutro, velim!“, ponovih ja, pokušavajući da navučem kakav – takav kez na facu.

„Je l’ to neki sastanak u toku? Šta su i vas odavde pokupili? Šta se događa?“.

Sad sam već spustio glas na razinu šapata iako nije bilo nikog oko nas.

„Ma, kakav sastanak, bre?“, odgovori Goca i poče histerično da se smeje dok joj se izraz lica od samoubice, pretvorio u grimasu najboljeg klovna na svetu kog je stvorio Stiven King.
„Ne kontam… ?“.

Sad se iznad mene upalila nevidljiva rotacija i bio sam siguran da je i ona vidi jer nije prestajala sa smehom koji se samo povećavao dok je pokušala da mi odgovori.

„Matori… Hahahahahahah.. .hohoooho… ahaha… Pa! …. Juujuuju… hahahaHAHAHIHIihihaha .. Uhhhh , joooj…. hahahaha… PA, SUBOTA jE!“

Okrenuo sam se na peti i išetao napolje iz pošte dok me Gocin smeh pratio, odzvanjajući kroz puste hodnike i šalter salu glavne novosadske pošte. Izađoh ispred službenog ulaza, a zrak sunca koji se odjednom pojavio mi suzi oči.

Mogu se zakleti da sam u šoferšajbni kamiona parkiranog ispred zgrade video sebe kako mi nestaje glava i pojavljuje se ogromna lizalica sa dobro poznatim natpisom iz Diznijevog crtaća – „ASS“.