Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Mića poštar u tri primerka

Može biti da vi poznajete Miću poštara? Mića, nije mu to ime, to mu je od Mićović, od prezimena izvedeno. Mića je jedan čudan čovek, ko da troje raznih ljudi u njemu čuče. Pobožan, od onih  što se povazdan krste, vrte brojanicu i naglas opominju druge kad psuju. Mića je često znao da dođe na posao, očas poslaže poštu i strugne na jutarnju liturgiju u obližnju crkvu. Nama je to isprva bilo čudno, posle simpatično, a naposletku smo se navikli i do kraja se nismo ni pitali gde bi on od pola devet do pola deset izbivao. Jedan drugi Mića u njemu, opet je voleo da popije koju. Voleo, al’ nije znao da pije. Tako da je, ne malo puta, dolazio sa rejona nacvrcan. Isprva nam je to bilo čudno, posle simpatično, a na kraju smo se navikli. Treći Mića je voleo žene. Nije imao puno uspeha kod njih, ali je bio istrajan i držao se one narodne: „Ne jebe lep, nego uporan”, pa je ta upornost ponekad i dolazila do izražaja. Preferirao je konobarice. Isprva nam je bilo neobično, pa simpatično, a na kraju smo shvatili da je samo do njih imao prilike da dođe, jer ženskih popova, koliko ja znam nema, a ni crkvenjaka nema ženskog pola.

Kad bi ujutro došao na posao, ustaljeni redosled njegovih pitanja bio je: da li je nekog uvredio juče onako pijan, koliko je bio pijan na skali od 1do 10 i da li će mu Bog oprostiti.  Žene nije pominjao. Posle je slagao poštu, pa je išao u crkvu, pa na teren, pa u kafanu…

… Meni je često spočitavao da ću goreti u paklu jer slušam tu đavolsku muziku i da bi trebalo da pišem ćirilicom jer je to naše pismo i da bi trebalo da se već jednom opametim i prihvatim Gospoda jer to moje „Bog ne postoji” će mi se jednom obiti o glavu, a on zna da ja nisam loš, nego samo zaveden, bla, bla, bla, bla… A ja sam voleo da ga začikavam, da mu, prolazeći pored njega, napravim prstima „đavolske rogove” ili zapodenem „filozofsku raspravu” o pokajanju i brzo izađem iz nje jer mi je bilo dovoljno da ga samo podstaknem, pa da on bez prestanka priča o „strašnom sudu”, „pravovernicima” i licemerima. Prvo nam je svima bilo simpatično, posle nam je smetalo i na kraju dosadilo, pa ga više niko nije slušao niti zarezivao.

Mića je takav kakav je, upadao u razne neobične situacije. Od toga da je pop zvao Poštu da je u crkvi ostala torba sa pismima, do toga da ga je konobarica ostavila zaključanog u kafani celu noć jer nije mogla da ga probudi onako pijanog, nagnutim nad pisma i listu knjiženih pošiljaka koju je pokušao da razduži. Nije uspeo. Do fajronta…

 

…Pamtim i anegdotu, koja se i danas raspreda, kako je u jednu subotu raznosio penzije po periferiji i naišao na svadbu gde je viđeniji gazda ženio sina, a Mića, kako već red nalaže, ušao da čestita mladencima i, kako je red, popije po koju. Al’ ne lezi vraže, svekar, stričevi i ostala rodbina, zaposednu poštara u čelo stola, tretirajući ga kao jednog od najvažnijih gostiju, ne dajući mu da ode dok ga valjano ne ugoste. Isprva se Mića i bunio, dok mu griža savesti pod uticajem alkohola nije popustila, pa je počeo da nazdravlja i mladencima i domaćinu i mladinoj mami koja mu je zapela za oko. Kako je sedeo blizu prije, tako ju je sve češće grlio, dodirivao, a, bogami, i namigivao i čudne znake pokazivao. Torba puna čekova i para je uredno stajala u ćošku i njena bezbednost nije bila upitna, ali poštareva jeste itekako, jer je mladenkin otac primetio da se poštar „zagrejao” za njegovu suprugu. Isprva mu je to bilo smešno, pa se malo zabrinuo, da bi na kraju, i on već pod uticajem maligana, rešio da poštaru objasni neke stvari. I Mića je shvatio da je preterao, pa je potražio svoj sako i torbu, ali mu domaćin nije dao napolje. Čak se gazda skoro i posvađao sa prijateljem, govoreći mu da je poštar sjajan lik i da on tu nešto izmišlja i da je mislio da je on drugačiji čovek. Počne svađa između prijatelja zbog poštara, teške reči pa skoro i tuča. Tu situaciju je spasila mladoženjina baba koja je dodala Mići sako i torbu i sprovela ga na zadnji izlaz uz reči: „Beži, poštare, ako Boga znaš!

Druga fantastična situacija, koju vam moram ispričati, je kada je Mića pijan kao letva zatražio u jednoj kući da malo prilegne. Naravno, pošto su ga dobro poznavali, ukućani ga nisu odbili, ali su ga jedino mogli staviti u babinu sobu pošto je ona bila odsutna. A i da ne smeta. U međuvremenu svako se vratio svom poslu, a baka se vratila iz komšiluka. Pošto je videla nepoznatog muškarca u svom krevetu, stala je da viče: „Upomoć , ljudi, šta će ovaj u mom krevetu? Hoće da me siluje!” i mamurnom Mići i ukućanima je trebalo dugo da smire babu i objasne situaciju. 

Ipak, najneverovatnije zbivanje desilo se dok je sasvim trezan vozio svog belog „stojadina” po rejonu i povremeno izlazio iz njega da pobaca telefonske račune u sandučiće. Bilo je letnje doba i 40 stepeni, pa je Mića otvorio i suvozačeva vrata ne bi li ušlo malo promaje. U tom se stvorio neki ogromni crni pas koji ga je pojurio sa namerom da mu ozbiljno naudi. Malo su se vrteli oko kola da bi Mića došao na ideju da uskoči u kola, ali je na istu ideju došao i pas koji je uskočio sa druge strane. Mića se brzo snašao, iskočio, zatvorio prvo jedna, pa druga vrata i izbavio se iz čeljusti psa. Ali je pas ostao u „stojadinu”, lajući i grebući , želeći da izađe napolje. Prošlo je prilično vremena dok poštar nije „nahvatao“ vlasnika tog kera i nastavio posao…

… Danas Mića više ne radi u Pošti, zaposlio se kod nekog privatnika koji proizvodi plastiku. Manje pije, nije se oženio, a u Crkvu ide povremeno. Kao da je Pošta uticala na njegovo čudno ponašanje. Može biti…

3 Comments

  1. Odliča je Mića… Šta mu je trebalo to sa plastikom…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: