Mudrolije čika Đorđa

U jednoj ulici na Salajci, u prizemnoj , ne baš dobrostojećoj, kući sa numerom 42, živi čika Đorđe, stari Novosađanin, pola Salajčan, pola Podbarčan, pošto mu je mama od „njinih”, tamo preko Temerinskog druma.  Čika Đorđe i ja imamo ritual svaki put kad naiđem, a to je bar dva puta mesečno, kad su penzije, a ponekad i češće, kad mu donesem štogod drugo, recimo, neki paket ili pismo od sestre iz Švedske ili prijateljice M. iz Maribora, „kume” iz Valjeva, ili neke Gordane iz Beča …

foto : RAS Srbija

… Jeste, čika Đorđe je po sopstvenom priznanju, a i po pričama komšija i poznanika, bio, a izgleda je i još, iako mu je 65, popriličan švaler.

Ritual?… Ah, da… Ništa posebno, popijemo po čašu njegovog „rozea”, koji on pravi od svog grožđa, iz svog vinograda. Preko, u Karlovcima ima nešto čokoća pa se zanima kad ne ide da peca ili da gleda fudbal na malim „novosadskim” terenima.

Televiziju ne gleda, ima televizor, al ga slabo „pali”, po ceo dan mu svira radio, dok on na hoklici povazdan nešto čačka, popravlja pecaljke, pretače vino, hrani životinje (čika Đorđe ima svoj mali privatni zoo vrt sa pet kerova, tri mačke, šest kokošaka i jednog petla, nekoliko pataka i jednog ježa kojeg je spasio pre dve godine kada ga je neki biciklista napola pregazio).

Ono što me fascinira kod čika Đorđa je njegova životna energija i njegov osmeh koji mu ne silazi sa lica. Nikad ga nisam video, a da nije nešto svirućkao, pevušio ili poskakivao, kao kakav dečačić. Na moje stalno isto pitanje otkuda mu toliko snage i optimizma, uvek je odgovarao sa: „Život je lep, carpe diem, moj poštarčiću! Ne troši ga uludo!”. I, inače, na moja pitanja, uglavnom je odgovarao poslovicama, izvornim ili parafraziranim, uvek je govorio u nekim zagonetkama ili dvosmisleno, tako da mi je za jedan običan razgovor sa njim uvek bilo potrebno poprilično koncentracije. Recimo, evo baš prošle nedelje kad sam doneo neko preporučeno pismo iz katastra, naš kratki razgovor je tekao otprilike ovako:

– Dobar dan, gosn Đoko! Imate jedno preporučeno da potpišete!

– Đoka ti u gaćama, poštonošo! Đorđe mi je kršteno ime, po svetom Georgiju Palestincu, to da si upamtio. Znaš li ti da je on bio rimski vojnik i da je služio Dioklecijanovu vojsku?

– A koga Vi služite, čika Đorđe?

– Ja? Nikog, samo onu žensku stvar.

– Sram Vas bilo tih godina! Kakve su to reči?

– Marš, poštare, ta nisi valjda pozadinac? Ti ne voliš ženske?

– Ma volim, al’ nije baš za priču, već smo omatorili.

– Ti ako si omatorio, ja nisam, volem ja još da poduhvatim. A i ne biram, nisam birao ni dok sam bio mlađi. Znaš kako se kaže: „Kad imaš imaš čekić, sve ti liči na ekser!”

– Ajd samo, Vi, potpišite ovde, pa ja da „peljam”.

– Di ćeš ti? A vino? Sad ću da donesem iz novog bureta što sam onomad otvorio.

– Pa, ajd, jedno može. Žurim!

– Znaš kako se kaže: „Ko žurio, vrat skrjao” . A ima i ona zagorska (i poče pevati): „Ah, toči, naj dremati, nagni , naj šparati, če ne buš pil, bude ti žal, a sutra već morti pod zemlju buš pal”…

… I tako, nas dvojica popismo po, hm, čašu vina i svako svojim putem.

Pamtim i onu scenu od pre par meseci kad sam jednom doneo penziju, a čika Đorđe napecao gomilu ribe i nasred dvorišta je čisti. Nisam pecaroš, pa nisam mogao da pravilno ocenim koliko je tu ribe bilo, al’ bilo je baš mnogo. Da ne preteram , dvadesetak kila sigurno.

• Čika Đorđe, otkud vam toliko ribe?
• E, poštare, riba ribu, a ribar obe!
• Pa, kako ste uspeli toliko da ih nahvatate? Je l’ ste to bacali dinamit 😊?
• Beži tamo, to pravi pecaroši ne rade. Riba se hvata udicom, a ljudi rečima!
• Ništa, evo penzije, tu ću ostaviti na sto, pa ja idem, vidim da ste u poslu.
• Ni makac! A vino? Idi u magazu i donesi onaj balon iza vrata i natoči nam po, hm, čašu da popijemo ko ljudi. Svaka žurba završi spora!

Fudbal voli, i igrao ga je dugo, kao i ja, pa se očas nas dvojica posvadimo oko neke utakmice ili procene kakav je neki fudbaler o kome se trenutno piše ili koji je u formi.

• Čika Đorđe, jeste li gledali sinoć utakmicu?
• Gledao sam , nije loše, samo danas se ne igra više za publiku, nego za novac.
• Istina, ali ima i danas dobrih igrača i dobrog fudbala.
• Ima, al što onaj Bosanac reko : „Ja da sam tolko trenir’o, meni bi izrasle četiri noge”. Ovo sve neki hrtovi, od samih su nogu i samo trče ko navijeni. Niko da napravi neki lažnjak, neku fintu. Ja kad sam igr’o za Slaviju ili Trgovački, ja sam znao tako da zamanem i stanem, da su svih jedanaest njinih, sa sve sudijama i prvim redom gledalaca otišli na pogrešnu stranu. Ovi samo duvaju i trče.
• Ima par vrhunskih majstora, nemojte tako. Još ima šta da se vidi.
• Dobar posao se sam hvali. Ne treba još ti da ih hvališ.

Ženio se dva puta, a nevenčano živeo sa još pet. Ima troje dece, dve ćerke i sina. Jedna ćerka ga povremeno obilazi, udata je tu u gradu, još nema dece, a onih dvoje su napolju, u Nemačkoj, retko pišu…

…O rodbini zna da kaže: „Uvek se čini da te tvoji najpre zaborave. Nisam ni ja bio bolji kad sam bio mlad. Misliš da sam mislio na to kako nisam majku zagrlio dovoljno puta? Bežao sam od kuće da ocu ne pomognem, vijao sam loptu i ženske… Što sam zaslužio, to sam i dobio. Pravda postoji… ponekad.”

I tako, još bih imao šta da pripovedam o čika Đorđu, al’ se bojim da bi se odužilo. Uostalom, eno njega u jednoj ulici na Salajci, sa numerom 42, ne gleda televiziju, popravlja pecaljke ili pretače vino i pevuši. Rado će vam reći koju pametnu i popiti sa vama po, hm, čašu „Rozea”….