Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Neko mi je ukrao (električno) biciklo

Prođe i taj godišnji odmor… Tri nedelje nije ni malo, ni puno, taman. Ovaj put smo žena i ja odlučili da, posle mnogo vremena, odemo negde i mada nismo imali nešto mnogo novca, bilo ga je dovoljno za desetak dana na grčkom moru, taman da se prisetimo kako je tamo lepo. Još je lepše bilo što smo se isključili sa interneta, što je meni posebno teško palo, ali obećanje sam održao i deset dana bez društvenih mreža, novih vesti, sportskih rezultata prošlo je, isprva jako polako, a kasnije sve brže i brže… Ko zna, možda bih se i navikao da živim bez novih tehnologija. Kad bih kupio kuću na moru, sigurno bi mi bilo mnogo lakše.

Stavljam vodu za kafu, kupatilo, oblačenje, uključujem kompjuter, palim pojačalo, biram neku muziku za dobro jutro… Srčem kafu, tražim tablete po fijoci, ispijam svakodnevnu terapiju za pritisak i bekstvo od anksioznosti… Obuvam cipele, strčavam niz stepenice, penjem se na bicikl, stavljam slušalice, plejer ide do maksimuma, vozim velosiped u ritmu nekog stoner roka. Da me stave na sto muka, ne bih znao kako se zove bend koji šalje baražnu vatru u moje uši, ali mi prija pa poskakujem na sicu u ritmu dok me komšija Spasoje gleda ispod oka verovatno zadovoljan što potvrđujem njegovu teoriju da nisam normalan i da sam sigurno podetinjio, a sede mi vlasi preuzele primat na rođenim tamnosmeđim.

Vožnja traje, obično, desetak minuta. Otpozdravljam portiru, ulazim u dvorište firme i iskačem sa bicikla kao da mi je šesnaest. Kako godišnji čoveku napuni baterije, to je čudo jedno… Samo, ove baterije su pri kraju, nije im ostalo još mnogo punjenja, nažalost…

Ulazim u zgradu i već na prvi pogled primećujem neobične promene… Sve je nekako mnogo svetlije, izgleda su se konačno dosetili da kupe jače LED sijalice. Nije samo to, primećujem nove uniforme, crvene umesto plavih detalja, zapažam već davno zaboravljene osmehe na licima kolega. Mislim se: „Ponedeljak je, pa nisu još stigli da se nadrndaju i iznerviraju”. Skidam jaknu, stavljam slušalice i užinu u fijoku i krećem da sedam na stolicu. Zaustavlja me upravnik i skoro neprirodno veselo mi poželi dobro jutro. Odvratim istom merom, ali osetim da se nešto dešava. Atmosfera… Drugačija je poprilično, nego pre dvadesetak dana kada sam odlazio na odmor. Pitam upravnika šta se zaista dešava, a on jedva dočekavši odgovara: „Čudo! Čudo se dešava!

Videvši da sam zblanut, zbunjen i ne baš sasvim svoj, kreće da mi objašnjava šta se desilo u međuvremenu, u mom odsustvu, shvativši da ja ne znam ama baš ništa i da sam, što se tiče dešavanja u firmi, potpuna „tabula rasa”.

  • Prvo, prošle nedelje smo dobili petnaest novih radnika, po pet poštara, kurira i deljača, zatim, stigle su nove uniforme, kao što vidiš, potpuno drugačijeg i lepšeg dizajna, a i kvalitet uopšte nije loš. Boban i Relja (naša dva momka koji su odavno primljeni na određeno) dobili su stalne ugovore, u petak su došli novi bicikli, sve električni, jebote, po 70-80 kilometara idu sa jednim punjenjem, dobili smo tri nova vozila za kurire, a stiže još dvadeset ove nedelje, kompjutere smo zamenili novima…

Videvši da će on tako do sudnjeg dana, prekinem ga, pre svega da uzme vazduh, bojim se , udaviće mi se upravnik, već je počeo da crveni u licu.

  • Ok, je l’ ovo skrivena kamera, šta se dešava, hoće li nas opizditi neki meteor?”, sa popriličnom skepsom krenem da ispitujem upravnika.
  • Ma, jok, generalni je izgleda ubedio Vladu da počne da vodi računa i o nama i znaš da je obećavao svašta kad je došao. E, izgleda je počeo i da ispunjava obećanja”.

Krenem ja nešto da palamudim o Danajcima i njihovim darovima, o mom karakteru „nevernog Tome”, o lažljivoj vlasti i o tome da niko još u ovoj jadnoj zemlji nije vodio računa o radnicima još od vremena davno zaboravljenog samoupravnog socijalizma, ali me prekinuše kolege, pre svega večito rečiti Rade, a i Šomi koji gotovo u glas zagrajaše: „Zoli, čudo se dešava! Čudo neviđeno! Za deset dana se sve preokrenulo i onaj autobus koji je bio na ivici provalije, okrenuo se i piči autoputem.

  • Samo da ne bude “Highway to hell”. Ne verujem ja njima i dalje ništa…
  • Hajde, ti, „neverni Tomo” sa mnom da zadužiš novu uniformu i da izabereš novi bicikl, naravno električni. Ima dve fele, pa ti izaberi koja ti se više dopada. A možeš i da ih istestiraš ovih dana pa da konačno odabereš u sledeći ponedeljak. E, da, i nakon toga idemo u moju kancelariju da potpišeš novi aneks ugovora. Koeficijent vam je povećan, a vi sa toliko staža imate sad i neke olakšice. Ne znam ti ni ja tačno sve šta te spada, za to ćeš morati da pitaš tvoje sindikalce. Samo da ti kažem, da su se sindikati konačno udružili i da su napravili, kao što vidiš, odlučujući pritisak na „one gore” i izgleda da su posle dužeg vremena uradili nešto dobro i izdejstvovali su vam povećanje plate, prvo, valjda, 10%, a u prvom kvartalu sledeće godine još 7%”, sve to opet skoro u dahu izdeklamova moj upravnik.

Primetih da i on ima širok, gotovo čudan osmeh, novi ram naočara i belu košulju koja se pod ovim jakim svetlom činila još beljom (za razliku od onih kariranih, flanelskih, koje su bile njegov zaštitni znak).

Odradih sve što mi je „glavni” zadao i konačno sedoh na mesto, kad ono – PUF…

Stolica na nameštanje, prava kancelarijska, udobna, sa točkićima, naslonom i rukohvatima. „Oh, ima li kraja iznenađenjima”, pomislih u sebi. Sto čist, pregrade na šlihterima nove, u dve boje, ulice ispisane tankim rapidografom. Neko se baš potrudio da sve izgleda cakum-pakum.

Okrenuh se udesno i pozdravih novog kolegu koji mi je pružio ruku i promrljao nešto kao – Neđo ili tako nešto, a onda primetih da ispred mene na stolu nisu stajale četiri šipke sa ispisanim imenima ulica, već samo tri. Shvatih da mi je i rejon smanjen i zatražih objašnjenje od kolege koji je sedeo levo od mene.

On se samo naceri i reče: „Pa, svima su smanjeni rejoni, sad nas ima dovoljno za takav režim rada”. Zagledah se u njega i promucah: „Izvini, ti si nov, je l’ da? Mnogo mi ličiš na jednog starog kolegu, ali, on je, da prostiš, mrtav već nekoliko godina, spičio ga infarkt u četrdeset drugoj.

  • Ma daj, Zoli, ne seri, pa to sam ja, Branko, kao ličim ti na nekog. Nisi me valjda već zaboravio, nije to bilo tako davno!

Pogledah u njegove tamne oči i videh bezdan u njima, poče da mi se vrti u glavi, osetih slabost, dah poče da mi se prekida, zacrni mi se sve i ja verovatno izgubih svest…

… „Zoli, Zoli, hajde, spavalice, budi se… Zakasnićeš na posao, zvonio ti je sat, ali si se ti samo okrenuo na drugu stranu. Pustila sam te još pet minuta, ali sad stvarno moraš da ideš na posao, zakasnićeš”, polušapatom mi odrecitova moja sopstvena žena reči koje nisam želeo da čujem jer sam shvatio da je sve bio san. Samo san…

 

(Visited 253 times, 1 visits today)

1 Comment

  1. Vidi…..ne verujem da si ikad čitao Isaka Asimova, ali tako si ubo’ njegov smisao opisa,:”Čudnovatih” dogadjaja…..
    ..Rade i Šomi 😂😂😂
    Iskreno ovo je ODLIČNO!!

Leave a Reply

%d bloggers like this: