Paja kondukter sa Slane Bare

Na Klisanskom Bregu i u Omladinskoj ulici ni jedna kuća nema broj, a poštari ipak – uručuju pošiljke !

U staroj zgradi PTT nalaze se prostorije u koje pristižu sve pošiljke iz naše zemlje i inostranstva. Novi Sad podeljen je u tridesetak reona kojima pripada po nekoliko ulica. Prilikom raspodele po reonima, službenici, za koje bi se moglo reći da su žive enciklopedije, raspoređuju pošiljke, koje zatim preuzimaju poštari i sa tašnama se kreću na redovan zadatak.

Tu, otprilike, počinju svakodnevne nevolje ovih ljudi, koje su široj javnosti skoro sasvim nepoznate. Pre nego što preuzmu svoj paket pisama, poštari obavezno preuzimaju i stotinak onih koje će uručiti samo ako budu imali sreće i mogućnosti. U velikoj prostoriji obavlja se prozivka : ” Pera Milutinović, Novi Sad”, “Vera Ribić, Novi Sad”, ” Paja kondukter sa Slane Bare” i tako redom, dok neki poštar ne vikne :” Ovaj je u mom reonu!”Ili :” Možda je taj kod mene“. Takve pošiljke nekada putuju po gradu danima da bi, konačno, uz divnu volju i želju brzonogih poštara – bile uručene !

Od stotinu pošiljki svega desetak završava u pepelu da bi pre spaljivanja bile pročitane, što je i poslednja mogućnost da se lice sa adrese pronađe. Sledili smo put nekoliko poštara i u našu beležnicu zapisivali sve ono što poštara snalazi na dužnosti. Kombi nas je povezao prema periferiji grada, Klisi, gde je i najviše neobeleženih ili samovoljno obeleženih kuća i ulica.

Prava je umetnost snaći se u lavirintu novoizgrađenih kuća nasumice ispisanih brojeva i bezimenih domova – gde poštari lutaju i pretražuju nepotpomognuti, često, ni od građana., jer veoma često se dešava da su domaćinstva u zavadi pa neće da kažu ni ime stanara!
Klisanski put dug je oko dva kilometra. Nižu se kuće sa brojevima (i bez brojeva!), neki brojevise ponavljaju i tri i četiri puta. Nailazimo na zemljoradnika Jašu Jovanovića koji ima treći broj kuće 90 ! – Neko iz prvog broja 90, pozvao je Hitnu pomoć. Kola su stala pred našu kuću- kaže Jaša. – Dok smo se objasnili i pokazali gde se nalazi bolesnik, a bilo je to noću ,prošlo je toliko vremena da je onaj čovek mogao i – umreti! Poštari nas pronađu – ako dolazi isti. Ali, čim se promene, nastaje zabuna.

U ovom kraju, naročito na Klisanskom bregu i u Omladinskoj ulici, nijedna kuća nema broj ! Ili, usred niza kuća jedna ima broj 76. Broj je ispisan rukom vlasnika, a nema tablice koju postavljaju nadležni iz Skupštine Opštine. Nemoguće je opisati na koje sve načine se poštari dovijaju da pronađu vlasnike psima kad on nije poznat ni bližem komšiluku.
I opet dobra volja odigra završnu ulogu. Poštar će preskočiti i svoj ručak, ali će adresirano lice pronaći. Naravno, ako ono uopšte – postoji !