Parfimerija periferije

     Sredina meseca, opet je vreme nošenja računa.  Sreća, miholjsko leto se produžilo, pa je, ipak, nekako lakše voziti bicikl po periferiji nekad najčistijeg grada u državi. Iz obe korpe na biciklu vire svezani buntovi papira, kao da osmatraju ima li neprijatelja sa strane. Istrošena kolena me bole sve više svakim okretajem pedala, a misli mi, u raskoraku sa poslom koji se mora odraditi, lete na sve strane. Računi koje nisam platio, datumi koje sam pomešao, obaveze koje sam olako obećao da ću ispuniti… Koncentracija na minimumu. Mislim na sve, osim na ono na šta bih morao…

                                                                         foto : DOTKOM

… Opet sam promašio adresu. Vraćam se nekoliko metara, mrzi me da se okrećem, pa se odgurujem nogama o beton i idem unazad do broja 23. Šarić Božo, nešto od suda. Zvona naravno nema, pa sam primoran da se derem.

–Šarić! Šaarić! Šaaariiić!!!.

–Ko je? O, poštare, ti si! Sunce ti jebem kalajisano, što se dereš tako, nijesam gluv!

• Jesi, Božo, gluv si. Zato se toliko derem, dobacih više za sebe jer sam dugme za volume mog glasa značajno okrenuo ulevo, pa sam znao da me neće čuti.

• Da se perem? Prao sam se u subotu, hahaha, dreknu Božo i pokaza crno-bele dirke u vidu zuba od kojih su, iako sam samo letimično preleteo po unutrašnjosti njegovih usta, falile jedinica levo i trojka i četvorka gore desno. Grozni zadah me je zapahnuo, malo slabije od mirisa (smrada) njegove odeće. Naime, Božo ni ovde na periferiji nije mogao bez svojih ljubimica, koza, pa je njihov miris nosio svuda sa sobom. Sumnjam da ga je skidao i subotom uveče posle seanse u kupatilu.

• Hajd, Božo, potpiši ovde, pa da se rastajemo!

• Šta je to? Opet neki sud? Jebo im ja mater! Daj da potpišem, nisi ti kriv!

U letu sam otcepio povratnicu i zajahao bicikl, ni ne otpozdravivši Boži, još uvek pomerajući nozdrve levo-desno, ne bih li nekako ublažio smrad koji je dolazio iz njegovog pravca.

Nepunih pedesetak metara dalje, na mestu gde je prazan plac ograđen ogradom koja je skoro pala, a ionako je tu bila radi reda, ležao je nepokretno mali beli psić. Prepoznao sam belu pufnicu koja me je u poslednje vreme pozdravljala mašući repom i prilazila kada bih zaustavio bicikl. Tražila je samo malo maženja, par dodira i htela da neko obrati pažnju na nju. Sada je bila ukočena, razmaknute vilice i širila slatkasti smrad tek započetog raspadanja mrtvog tela. Nisam video neke povrede koje bi me navodile na misao da ju je udario auto. Pre će biti da su je neki neljudi otrovali, jer su mrzeli što je bila srećna što postoji…

… U trećoj ulici levo, dve kuće pre kraja iste te ulice, stanovala je porodica Šaćiri. Doselili su se tu pre nekih dvadesetak godina sa Kosova i svoju sreću pokušali da nađu baš na periferiji moga grada. Sudeći po udžerici koja je bila sklepana od limova, žica, čelika i kartona, nisu se baš usrećili. Opet, ako su „deca naše najveće bogatstvo”, onda su bili prilično bogati. Nikad ih nisam pitao koliko dece tačno imaju, ali broj je bio sigurno dvocifren. Sve jedno drugom do uveta, najmanja su trčkarala  po improvizovanom dvorištu, ona malo veća šutirala još improvizovaniju loptu, ili se međusobno tukla imitirajući borilačke veštine, a ona odraslija, vešto su razdvajala sekundarne sirovine, koje su im bile i posao i način da nešto zarade, i životno opredeljenje. Naslonjen na rasklimatanu ogradu, glasno upitah jednog musavog dečaka  – Treba mi Džerdan! Da li je tu? Jel ti to tata?

– Jeste , to mi tata. Bolestan je, leži, u kuči je, reče na malo iskrivljenom srpskom. Šta ću, siđoh sa bicikla i oprezno uđoh u dvorište, pa u „kuču”. Ulazeći, sagoh glavu, da ne udarim u plafon od kartona i momentalno osetih nelagodu u želucu. Unutra je tako jako smrdela neka mešavina ustajalog vazduha, pokvarene hrane i bolesti. U ćošku je ležao muškarac srednjih godina, verovatno mlađi od mene, ali tako izmučen, da je izgledao kao starac, izboran , mršav i suv.  

                                                                              foto : DOTKOM

• Dobar dan , vi ste Džerdan?

• Mi smo. Šta treba? tihim glasom reče to stvorenje od kože, kostiju i krupnih crnih očiju.

• Poslali su vam pismo iz Centra za socijalni rad, neko rešenje je u pitanju. Trebalo bi da mi potpišete.

• Ne umem ja da pišem, slabo sam pismen. I bolestan sam . Šta piše? Možeš da mi pročitaš, šok poštar?

Izvadih papir iz koverte i počeh da čitam glasno – Odbija se Vaš zahtev za nadoknadu na ime tuđe nege i pomoći… Tu prestadoh da čitam, jer se on glasno zakašljao, pokušavajući da nešto kaže.  Htedoh da priđem bliže ne bih li ga čuo, ali sam u momentu odustao, jer se mučnina u želucu povećavala svakim santimetrom kojim sam mu bio bliže. Čovek se bukvalno raspadao, imao je žive rane po telu. Nisam imao snage da ga gledam više, okrenuo sam se ka izlazu, otcepio povratnicu i pismo tutnuo klincu koji je stajao pored mene. Nije ga niko potpisao, jebe mi se. Ja ću nešto nažvrljati kad se vratim…

Istrčao sam iz „dvorišta”, seo na bicikl i počeo da verglam kao sumanut, samo da pobegnem što pre od te nesreće. Mučnina me je pratila i dalje, trljao sam nos da bih smanjio nelagodnost i taman kad je počelo da popušta, osetio sam novi, još jači smrad. Zapanjen, počeo sam da psujem, tražeći odgovor na pitanje  – Šta je to sad, šta to tako smrdi?  Odgovor mi je sinuo u trenutku…

…Neko je ponovo zapalio obližnju deponiju.