Bilo je to davno. Tad je Pošta još bila firma na zdravim nogama. Znalo se zašto radiš i za šta radiš. Poštarski posao je bio na ceni. Plata je bila solidna (ne prevelika, jer poštari nikad i nisu imali neke ogromne plate), bakšiš još solidniji (to je već zavisilo od rejona, dela grada i vremena provedenog na tom rejonu, od poverenja između poštara i stranaka, a, ponekad, i od bezobrazluka ili mangupluka poštara). Kad smo već kod poverenja, Mita ga je imao u velikim količinama, i kod šefova i kod ljudi na periferiji grada, gde je nosio poštu, već dvocifren broj godina. Mnogi su znali da je u grad došao sa sela da studira, da nikad fakultet nije završio, da se sasvim slučajno zaposlio kao dostavljač, da mu se posao dopao i da je nastavio da ga radi sa istim žarom sve ove godine kao prvog dana…
… Voleo je Mita to što kad izađeš iz glavne zgrade, staviš torbu o desno rame i dođeš do svog rejona, postaješ i šef, i direktor, i kapetan lađe. Nije tada bilo ovih pametnih telefona pomoću kojih te prate „stručnjaci” za poštanski saobraćaj, kontrolori, besposleni službenici, da vide gde si malo više zaseo, da vide da li si možda zalutao ili skrenuo sa svog rejona. Voleo je to što se znalo da se izlazi već oko osam ujutro, a da si do dva morao doći nazad u centralu šta god i koliko uradio toga dana. Mita je voleo red, a reda je bilo.
Mita je voleo da popije, kao i svaki poštar (dobro, skoro svaki), ali je dobro pazio da ne pretera. Imao je meru, dve – tri može, više ne. Nije hteo da baulja po ulici, da ga stranke, prolaznici, nepoznati gledaju ispod oka i šapuću : „Vidi pijanog poštara! Kakav je, mortus pijan! Sramota”, kao što su rumorili za nekim drugim kolegama. Ne bi ih Mita pominjao, nije on takav, niti bi ikoga cinkario, samo su mu se malo gadili.
Voleo je Mita i da flertuje sa ženama, domaćicama, službenicama i sekretaricama u, tada, retkim firmama kojima je nosio poštu, ali nije dozvoljavao sebi da pređe crtu dobrog ukusa, niti da uvuče sebe u nešto više. Do jednog dana…
Bio je to početak leta, početak radne nedelje, početak rejona… samo što je izašao iz autobusa i krenuo da deli neke opomene za struju i već zavidan broj razglednica sa mora. Negde u dvadesetoj kući u tom redu imao je za zadatak da isporuči jedno preporučeno pismo naslovljeno na Zdenku J. Pismo je bilo sasvim belo, a nekako čudno ukrašenim slovima bila su napisani adresa i ime i prezime primaoca. U levom gornjem ćošku bilo je nevešto nacrtano srce probodeno strelom. „Aha“, palo mu je na pamet, „to Slavko mornar piše svojoj novopečenoj ženici pismo”. I dođe Mita pred dvorište dvadesete kuće u parnom redu Jezerske ulice, ne shvatajući da se zajebao…
Dok je kucao na staklo prozora sa ulice, jer tada je retko ko imao zvonce na vratima (periferija je to), kroz ragastov vrata se promoli raščupana ili, bolje reći, loše očešljana, oskudno obučena ženica u svojim kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. Pokrila je grudi i stomak nekim braon ćebetom, koje nije dobro pokrivalo providni kombinezon kroz koji su sevale crne čipkaste gaćice. Miti bi za trenutak neprijatno, ali je brzo došao sebi i odsečnim, zvaničnim glasom upitao: „Drugarica Zdenka J, jeste li to Vi?”. „Ja sam”, zvonkim glasom odgovori drugarica, nespretno pokušavajući da namakne ćebe, ne bi li pokrila veći deo torzoa, ali je to uradila tako nespretno (ili spretno, kako već ko posmatra tu situaciju), da se ono smaklo i otkrilo čvrste grudi kroz koje su bradavice štrčale kao ekseri. Mita je pokušavao da drugaricu Zdenku pogleda u lice, ali nije uspevao. Te bradavice su ga toliko omađijale, da nije mogao da skine pogled sa njih. Tek je teškom mukom kad je ona zacvrkutala: „Jao, to je moj mužić meni poslao pismo”, uspeo da je pogleda u oči. Pogledao je i izgubio se u tim crnim očima. Počeo je da muca, da crveni kao školarac, pubertetlija: „…Ddda, dddrugarice, pismo je za Vas. Molim Vas, ovde potpišite.“ Drugarica Zdenka je uzevši olovku smakla to kratko ćebe, otkrivši skoro sve što ima i mazno, skoro na uvo, rekla Miti: „Poštarčiću, pa šta je bilo, što si se udrvenio, ko da nikad nisi video žensko?”
Video je Mita, kako da nije, ali ga je drugarica Zdenka toliko zbunila, da je samo promrmljao: „Doviđenja” i počeo da se vraća onim istim putem kojim je došao. Pa, prošlo je samo nekoliko minuta otkad je počeo da radi, ali on više nije razmišljao ni o pismima, ni o ulicama, ni o čoporu pasa lutalica kojeg je morao da izbegava svaki bogovetni dan. Nije bio sposoban da radi, jer… Mita se zaljubio.
Pogledao je u onaj prozor u koji je do skora kucao, kao da doziva drugaricu Zdenku, ali tamo nije bilo nikoga, samo malo smaknuta, naborana zavesa. Nekako je došao sebi i nastavio posao. Morao je popiti par pića u „Tri goluba” da bi došao sebi. Tog dana je bio skroz dekoncentrisan, rasejan i nesposoban da odradi posao kako valja. Govorio je stalno sebi: „Magarče, imaš ženu i decu, smiri se. Šta će ti to?”
Nekako se Mita vratio u normalno stanje, koje je potrajalo par dana, dok nije ponovo naleteo na Zdenku jednog jutra, tačno ispred njene kuće u Jezerskoj ulici. Držala je dve vekne hleba u papirnoj kesici i, kako mu se činilo, veselo gledala u njegovom pravcu. Mitu je opet obuzeo onaj isti osećaj zbunjenosti i nesigurnosti, ali ga je Zdenkin sopran vratio u realnost: „Kako ste, poštare? Da li biste možda popili kafu sa mnom? Nemam s kim ni da popijem kafu, izem ti život!”.
Ni dan-danas se Mita ne seća ni šta je odgovorio, niti kako je ušao u kuću, ni da li je kafa bila gorka. Seća se da je uglavnom odgovarao sa „da” ili „ne” na njena brojna pitanja. Seća se samo da je potvrdno odgovorio na pitanje: „Volite li crnke” i zapovest: „Pipnite da osetite kako mi kuca srce”. Seća se i kako ju je raspomamljeno u isti mah ljubio i skidao svoju uniformu i njen kombinezon. Seća se i cigare posle svega…
Došao je na kafu i sutra, i prekosutra, i još dosta puta posle toga. Većinom je uz kafu dobijao i desert od drugarice Zdenke u vidu seksa. Shvatio je da na kafu može dolaziti samo u periodu kad je njen muž Slavko mornar na brodu. Petnaest dana je radio, petnaest ne. Tih petnaest dana su Miti izgledali kao petneast meseci. Nije mogao da dočeka da ponovo vidi Zdenku. Ipak, uspevao je sebi da objasni kako je život okrutan i da neke stvari ponekad moraju i da se čekaju. Čekao je i dočekao da Slavko ode na brod po nekoliko puta po petnaest dana. Lagao je ženi da radi i subotom, samo da bi video Zdenku i dolazio je pred njenu kuću uredno obučen u poštarsku uniformu i u taj neradan dan, jer nije mogao da izdrži bez nje. Trajalo je to neko vreme, do prvih ozbiljnijih kasnooktobarskih kiša, sve dok…
… Jedno jutro, već po ustaljenoj šemi, pravo iz autobusa, Mita se uputio ka Zdenkinoj kući na jutarnju kafu i desert i već odomaćeno bez najave, ulazeći u predsoblje kuće, izuo cipele i skinuo poštanski sako. Torbu punu pisama je spustio na pod i skrajnuo u ćošak. Desno je bila spavaća soba, to njihovo ljubavno gnezdo, i veselo je, skoro uleteo u nju skoro uzviknuvši: „Maco, stigao sam!”.
Umesto drugarice Zdenke, na krevetu je sedeo drug Slavko, po zanimanju mornar, a po srodstvu Zdenkin muž, ljudina od metar i devedeset, sa ručerdama ogrubelim od konopaca. „Gde si, poštare? Tebe čekam da popijemo kafu. Nema ovde čovek s kim da popije ni kafu”, reče Slavko, nekako odsutno vrteći u rukama nešto nalik na pištolj. Ili se to Miti samo od silnoga straha učinilo. Od tog istog silnoga straha zaboravio je da je bos i samo u košulji i brzinom vetra istrčao je napolje, ne čekajući ni sekunde i ne osvrćući se ni za živu glavu. Iza je čuo samo Slavkovo režanje kroz smeh: „Mrtav si, poštarčiću, odseći ću ti kiticu!”. Sakrio se u obližnjoj šumici odakle je samo povremeno skupljao snagu da pogleda prema kući u kojoj mu je ostala torba sa poslom spremljenim za taj dan. Pokupili su ga dva – tri sata kasnije poštanskim kombijem u kojem je pored vozača sedeo i njegov šef, koji je u ruci držao kesu sa njegovim cipelama i sakoom, a ispod nogu mu je bila crna, kožna poštanska torba prepuna pisama. Teško zadržavajući smeh, gotovo groteskno kriveći lice pokušavajući da ostane ozbiljan, šef mu grleno reče: „Pozdravio te Slavko mornar!”. Krenuvši da mu zapreti kako će se obračunati sa njim kad dođu u Poštu, zastane na pola rečenice i prasnu u dug i glasan smeh…
Epilog.
Mita ni dana više nije radio na tom rejonu. Godinama je izbegavao čak i privatno da ide u taj deo grada. Slavka nije, na sreću, nikad više video. Zdenku jeste, nekoliko meseci kasnije, ali se pravila da ga ne primećuje. Isprva ga je zabolelo, ali je to trajalo samo nekoiliko trenutaka. Sve mu je to izgledalo kao neka priča koju mu je neko drugi pričao, koja se desila nekom drugom. Čak mu je Zdenka izgledala nekako ružnjikavo, toliko da se zapitao šta mu je sve to trebalo i zašto se on uopšte zaljubio u nju.
Danas, kad se slučajno povede priča o brodovima i mornarima, Mita iskusno skreće temu. Ostalo mu je malo do penzije. Kafu je proredio, a desert retko traži i od žene. Muči ga šećer…
Leave a Reply