Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Poštarka

piše : Snežana Rađen Jovanov
 
Snezana Mandich
Došla je jednog jutra u dostavnu salu sasvim normalana devojka. Lepo i pristojno obučena u teget žaketić i somotne pantalone i sa cipelama sa malom, petosantimentarskom štiklom. Mršava, na granici vitkosti i uputila se zbunjena ka stolu za kojim je sedeo Brka poštar i tiho rekla da je nova koleginica. Neki su znali da dolazi, neki i nisu. -totalno nespremni da će ,,ovo,, od pedeset kilograma moći da se nosi sa ovim poslom. Teška torba, pešački rejoni, naplate i isplate. Šta li je nju dovelo tu?! Pa, radoznalost je možda i ubila mačku, poštare sigurno nije. Ona je sakrivala oči, nepriviknuta na direktne poglede ispitivačke prirode i to sigurno ne od trideset pet muškaraca istovremeno. Došlo joj je da se okrene i ode. Da, ali to nije baš u opisu njene podsvesti, u opisu genetskog koda koji je negde ćarlijao u toj kovrdžavoj glavi. Ispod nevešto ispravljenih šiški videlo se to visoko čelo i ne, nije delovala glupo. Kretnje su joj bile oprezne, trudila se da joj hod bude manje ženstven, da joj oči ne sijaju i da uguši sve signale živosti koje je inače posedovala. Ta gomila bi to mogla pogrešno protumačiti.

Nije tu baš bilo vremena da se svakom po na osob objasni količina gorčine koja ju je dovela da radi poštarski posao. Ne tu nije bilo vremena da se ispriča da je htela pre to toga i tramvaj da vozi. Da je provela godine pišući molbe i uredno slagala vraćena dokumenta na policu. Nije bilo vremena da se kaže da je kod kuće čekaju dva dečaka, muž lošeg zdravstvenog stanja i odavno svenula svekrva. I da je sa sobom u džepu tajni ponela obećanje da će to samo malo da radi, pa posle će biti na šalteru. Niko to nje po njenom izgledu ni mogao naslutiti. Navikla na poteškoće u životu, nije dizala nos i njime parala nebo, kao što i nije navikla da ljudi ispunjavaju svoja obećanja. Ali, ok, sada bar ima posao. Nezavisnost, poboljšaće, bitno, kućni budžet i preživeće ona ovih 40 radoznalih jarana, tih 40 razbojnika. Pa i nisu oni prva napast, život je bio veća začkoljica. Krenuće ona sasvim polako da ruši sve tabue. Postojale su još tri poštarke. Tada uredno na bolovanjima, jer su upoznale rodu. Dve udate za kolege. Jedna zalutala kao i ona sama. Te daleke 89. ili onako pesnički i šerbedžijski rečeno – tisuću devetsto osamdeset devete. Posle izvesnog vremena, čtaj godinu, prošla je ta legendarna, poštarska inicija – kao da si u skupom filmu o kakvom koledžu! Od raznovrsnih pitanja i odgovora bi vas može da i zabolela glava. Od nabrajanja svih mogućih ,,lukavosti,, tipa kako saznati bračno stanje, slabosti, navike i pustog muškog sna da to nešto novo što hoda tu kraj njih bude na neki način njihovo joj se baš gadilo. Hahaha!

I sada sa trideset godina distance i dva odrasla sina, od kojih je jedan poštar i ima razumevanja za tu blesavu i raznovrsnu gomilu. Vreme je prolazilo, možda neznatno sporije nego sada. Nizale su se plate i bakšiši i rejoni i manjkovi i viškovi, i pohvale i kritike. I zime i snegovi, leta i vrućine. I nizala su se prijateljstva. Nikada pre i nikada posle ih nije ima la toliko. Gomila plavaca je ukapirala da je tu mukom, da je došla da radi i da neće biti ničija ,,devojka,,. Posle toga su je prihvatili kao rod rođeni. Ako se jedu škembići, ima i ona da iha jede! Ako se ždere pasulj u u pola devet – nema tu oću, neću! Ako se sedi kod Šiška i pije kafa i limunada i ulaže pošta uz čuvenu limunadu s kuglom sladoleda i ona je tu. Kada upravnica uleti do samog izloga kao Flojd u žutom fići i popiše neposlušnu ,,bagru,, i ona je tu! Kada se gledaju ženska dupeta i ona mora da da komentar. Je si htela da budeš poštar – TRPI NAS! Jedino je nisu terali da pije. Lepo im je objasnila da je posle treće čaše tera na borilačke veštine i tako su odustali. Ko veli,” luda, mani je se”! Postepeno je počela i psuje, kako tome odoleti!? Od jednog normalnog ženskog tela nastadoše jaki butni mišići i pločice na stomaku.

Pa, pošto joj je majka davnih dana objasnila da je seks iz ljubavi jedino normalan, da to što je žensko jeste nekad prednost – ali i da za kusuranja u karijeri sa tom ,,razlčitošću,, na čak pedalj ispod pupka nije dobro se baviti, ostade poštarka sedam godina. Od mogućih 37 nosila je 25 rejona. Jbg, danak se morao platiti. Ostadoše poštari njeni prijatelji za ceo život. Jedina iskrena družba u celom PTT-u.I nikada ih nije gledala sa visine i smatrala tamo nekim polusvetom. I nikada nije dozvolila da u njenom društvu neko kaže šta loše o tim veseljacima. Od jedne smušene domaćice koja je morala da zagrize život zahvaljujući njima postala je čvsta osoba i spremna za nevolje koje su se tek nizale. Surovo… …Galopirajući. I uvek su bili uz nju. Ta gomila, ti ljudi sa velikim srcima i lajavim jezicima, jedna neodoljiva banda!
 

 

1 Comment

  1. živele poštarke… Pogotovo ona sa prve slike… 😀

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: