Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

“PRAVILA, PRAVILA,DA BI ME UDAVILA”… (MARKO “SIKIRICA”)

Marko je bio poštar kojeg stranke baš nisu volele. Ni među kolegama nije bio baš omiljen. Ustvari, nekako je uvek bio po strani i nije se puno mešao u jutarnje zađevice, pošalice i drugarska podjebavanja. Ako sa nekim i zapodene razgovor to je bivalo samo zbog posla i nekih stvari koje su se ticale pošte i poštarskih zbivanja. Bio je dosta povučena osoba a i njegov polunamrgođeni pogled je odmagao da mu socijalni život bude bolji. Ipak, niti je koga dirao, niti je ko njega smeo niti hteo dirati. Zavidna visina i gabarit pomešana sa ne baš vedrim karakterom odbijali su kolege da se bar i na kratko pokušaju našaliti sa njim, kao sa ostalima iz prostorije.

S druge strane šefovi su ga obožavali. Ne zato što je bio cinkaroš ili poltron. Naprotiv. Ni sa njima nije nikad razvio neki drugarski ili prisniji odnos, ali se prema poslu odnosio profesionalno i nekako se podrazumevalo da Marko sve što radi – radi po pravilu službe. A to je upravo i razlog što na rejonu, među strankama nije bio omiljen. Marko je odbijao da muževljevu penziju preda ženi i obrnuto, pakete nije mogao preuzeti niko iz domaćinstva do primalac lično, važna pismena nije davao apsolutno nikom ako ne pokaže ličnu kartu ili neki drugi dokument s kojim je mogao dokazati da je to baš on. Čak ni u ekstremnim situacijama kada su ljudi dospevali bolnice ili odlazili na put nije hteo da učini uslugu i prekrši PS (pravilo službe). Držao ga se kao vojničkog naređenja i nije odstupao od njega ni za pedalj.

Starije kolege su mi rekle (čini mi se, više nagađale) da na samom početku svog poštarisanja nije bio tako strog prema strankama ali je jednom nagrabusio i novac od dečijeg dodatka koji je bio na suprugino ime dao mužu koji je voleo da cvrcne. Izgleda da je dečiji dodatak završio u kafani, onaj koji je dobio pare se nije sećao ili nije hteo da kaže da mu je poštar učinio uslugu, a gospođa čije je ime i prezime bilo na nalogu za isplatu je sa punim pravom došla u Poštu po svoje. Marko je platio školu i kako legenda kaže, nikad više nikakvu knjiženu pošiljku (a zlobnici kažu – ni kakvu drugu) nije dao do lično.

Živeo je sam, nije se ženio, imao je valjda sestru u nekom selu dvadesetak kilometara odavde gde je imao i nešto zemlje koju je obrađivao i vikende je uglavnom provodio tamo, u selu, zaključavavši svoju kućicu na periferiji sa dva ključa i katancem. (Zli jezici kažu da se i tu opekao jer su mu jednom komšijski klinci obili kuću i odneli nešto sitno para, par kobasica sa tavana i tranzistor. Na moje jednom postavljeno pitanje o istinitosti te priče neodređeno mi je potvrdio da se tako nešto ipak desilo jer je odgovorio, mada više sebi u bradu, sa : “Sreća moja što ih nisam uhvatio na delu. Sad bi bio u zatvoru, a ne ovde u Pošti”).

Firma mu je bila gotovo sve u životu. To sam zaključio jer sam ga često viđao vikendom obučenog u uniformu ili deo uniforme. Istina, uvek je bio uredan, čist i ispeglan kao da o njemu brine ženska ruka. Malobrojni koji su mu ušli u kuću mogli su da posvedoče da je sve bilo pod konac, čisto, bez prašine i prljavštine.

Dakle, Marko je bio čovek od principa kojih se držao čak i u ekstremnim situacijama. Išlo je to dotle da je čak i kad je naišao na kola Hitne pomoći u koju su unosili starca kojem je pošao da isplati ček od penzije odbio da tu istu penziju da sinu  supruzi već je insistirao da uđe u ambulantna kola i lično preda pare penzioneru. Naravno da ga doktori nisu pustili a penzija je isplaćena tek za mesec dana kad je jadni čovek izašao iz bolnice.    

Drugi put je tražio ličnu kartu od novopečene mlade kojoj su stigla važna dokumenta. Pošto mlada nije stigla da promeni prezime u ličnoj karti pošiljku nije dobila. Marko joj je službenim glasom rekao da ili promeni ličnu kartu ili da joj dokumenta pošalju na novovažeće prezime…

Stalna postavka šahista-penzionera iz parka je u dane isplate penzija strpljivo čekala poštara kod kuće, zaposleni primaoci dečjih dodataka su uzimali slobodan dan u firmi a oni kojima je isticala lična karta su brže-bolje trčali u MUP/SUP da je produže. Tako se može komotno reći da je Marko disciplinovao ceo svoj rejon svojim principima.

Marko je imao kao i većina kolega svoj nadimak. Njegov je bio “Sikirica”. Neki kreativniji i vispreniji su ga zvali i “Zagor”, po crtanom junaku – Zagoru, duhu sa sekirom. Dobio ga je pre dosta godina po bizarnom slučaju kada je čak završio i u pritvoru zbog napada na vozača autobusa.

Elem, jednog sunčanog petka Marko se posle završenog posla i par popijenih pića zaputio u selo da pozavršava neke poljoprivredne poslove, ali je bio nekako “knap” sa vremenom. Gradski autobus je po redu vožnje gotovo u sekund stizao na zadnju stanicu gde ga je čekao bus za drugo odredište. Navraga, vozač autobusa je na predzadnjoj stanici odlučio da je vreme da malo porazgovara sa kolegom koji je vozio autobus iz susednog smera pa su se obojica zaustavili na raskrsnici odlučni da prodiskutuju o nekim “važnim stvarima”. Precizni a malo “dobijeni” Marko je shvatio da su trenuci u pitanju i da će vrlo lako autobus za selo krenuti pa je počeo da požuruje šofera. Prvo diskretno, pa poprilično glasno da bi ga na kraju i gurnuo dva-tri puta po ramenima. Vozač ga je prvo ignorisao, pa se pobunio, da bi na kraju ustao, rešen da se obračuna sa očigledno “nestabilnim” putnikom. Objasnivši mu nekako zašto mu se tako žuri, Marko je i nagovorio “autobusdžiju” da krene. Nije bus odmakao ni dvadesetak metara a onaj drugi, Marku tako važan, poče izlaziti sa stajališta.

U tom trenutku nešto mu je “kvrcnulo” u glavi i rešio je pošto-poto da ostvari svoju nameru. Izvadio je malu sekiru iz torbe koju je držao na ramenu, a koju je poneo da bi nešto pozavršavao na selu i okrenuo je prema uzneverenom šoferu. Glasno i strogo mu je naredio : “E , sad…Vozi za Begeč !” 

Vozač se pvo uplašio, pa unervozio i na kraju odlučio da “pokaže zube”. Vrlo kratko su njih dvojica i ušla u klinč, pokušali neku varijantu rvanja slobodnim stilom, ali je uz pomoć nekih putnika a i samog Marka koji je shvatio koliko je prenaglio, situacija ušla u potpuno kontrolisane vode. Vozač je radio-vezom prvo nazvao svog dispečera, a ovaj policiju, pa su vrlo brzo momci u nešto drugačijoj nijansi plave od one koje imaju poštanske uniforme, preuzeli brigu o Marku koji se više nije ništa bunio. Poslušno je sa njima izašao iz autobusa i prešao u plavog “Stojadina”.

Posle nekog vremena iz stanice Milicije izvadili su ga Šef dostave i glavni kontrolor jer su baš oni bili glavni odgovor na policijsko pitanje ko su mu najbliži srodnici.

Marko je kasnije čak taj događaj kasnije prepričavao sa osmehom, kao da je hteo da pokaže da i on ume da iskoči iz šablona, iz tvrdih principa i tolikih krutih pravila koja su ga oblikovala.

I dan-danas, iako je u penziji, u torbici nosi malu “sikiricu”. Zlu ne trebala…

(Visited 331 times, 1 visits today)

Leave a Reply

%d bloggers like this: