Sad ćeš da vidiš šta je ćuška !

Toga dana nije bilo puno posla. Vreo letnji dan bio je najavljen i neminovan, broj pošiljaka jedva trocifren a moja radna energija, jer je bio tek utorak, blizu maksimuma. Prvi deo rejona uradio sam za nekih 25 minuta, obično mi treba i do četrdesetpet, i uletevši u ulicu D. krenuh da pravim kalkulaciju, kada bih mogao, otprilike, završiti sa poslom i da li bih, u toku radnog  vremena, mogao da ubacim i neke privatne poslove koje odavno odlažem da uradim, da se raspitam o ceni  ukrasnog stiropora, da vratim knjigu u biblioteku, da svratim na pijacu po malo voća…

“Slušaj ti,majmune,***aću ti majku, sklanjaj se od tih kola. Šta to radiš ?”, prenu me vikanje negde pet-šest metara iznad moje glave. Podigoh glavu i sa prozora drugog sprata zgrade broj 8, ćelavo teme se presijavalo na suncu a crveni obrazi, koji su pretili da pređu u ljubičaste, naizmenično su se naduvavali i izduvavali kao kod žabe krastače pomažući ustima da izgovara sočne psovke od kojih bi se svaka baraba postidela, ali ne i ovaj gospodin Trifunović, sa drugog sprata zgrade broj 8.

“Vidi ga, šta radi! Gledam ga već pet minuta kako se  muva oko kola. Tačno sam znao da će da ih zagrebe. Dosadno ti? Je li, volino, kretenu, konju? …

Sad ću ti sići, da ti ja pokažem! “.

Posle još par psovki, ćelava glava nestade sa prozora, a ja skrenoh pogled prema dole u pravcu iždžikljalog mršontija praznog pogleda, koji je naglo povukao ruku u kojoj je držao nešto kao novčić od dinar ili dva, a dvadesetak santimetara od te ruke nalazio se crveni ” Ford Fiesta” na čijim se prednjim, suvozačevim vratima, jasno video trag grebanja tog istog novčića. Skrenuh pogled udesno i primetih kako i na susednim autima postoji sličan takav trag, ne baš dubok, kako mi se isprva učinilo, ali trag koji je ružio lepo ispolirane karoserije automobila. Klinac je kao da ga ništa ne zanima, gledao unapred nekako tupo i vukao nogu pred nogu.

Zainteresovan za celu tu scenu sa vikanjem i psovanjem, spustih torbu i iz nje izvukoh flašicu sa vodom ne bih li otpio koji gutljaj i ublažio osećaj vreline, ali ne stigoh ni odvrnuti čep kad je ćelavi gospodin Trifunović u maniru iskusnih preskakača prepona preleteo preko žardinjere, zaletevši se tačno na dotle prilično nezainteresovanog “tinejdžera u pokušaju”. Tek tad primetih, da klinac nema više od dvanaest-trinaest godina i da ima četrdeset kila sa sve krevetom i da bi bilo kakvo odmeravanje snaga ova dva protivnika bilo izrazito neravnopravno. Dok sam ja zamišljao scenario, gde bi i moja malenkost mogla da se umeša u celu priredbu, pukao je šamar da je sve odzvanjalo. Providni levi obraz klinca postao je boje fosfora na drvcetu šibice, a ćelavi gospodin Trifunović mu je vikao na uvo sa suprotne strane : ” Hoćeš li da te odrobijam??? Stoko jedna bezrepa, bolidu jedan, retardu grozni…

(Slobodno zamislite još koju psovku tog tipa jer više zaista ne mogu da se setim šta mu je sve rekao) …Nova kola da mi uništiš,hej !!!”.
Dok ga je drmusao, tako, da sam se uplašio da će malom glava otpasti sa vrata kao kugla bačena prema čunjevima, krenuh prema njima da sprečim još koji udarac, kad se sa otprilike iste visine kao pre par minuta samo desetak metara levo, začu glas slične jačine ali dosta više frekvencije :

“Šta to radiš? Ostavi mi sina ! Nenade, zašto te ovaj ludak dira, šta hoće od tebe? Ljudi!!! Tuče mi dete!!!”.Preterano našminkana žena sa jednog balkona na drugom spratu, ali zgrade broj 6, očigledno majka ovog klipana što grebe automobile iz dosade, poče da sipa psovke iz sličnog repertoara kao iz onog koji se minut ranije mogao čuti. I na kraju, efektan kraj : “Rade, dolazi brzo, tuku nam dete!”
Sve zanimljiviji komad se odigravao pred mojim očima i tek tada videh da nisam jedini gledalac. Iz obližnje prodavnice virile su glave radoznalih sredovečnih gospođa, sa obližnjih balkona komšije su bez plaćenih ulaznica čekali da se desi još nešto zanimljivije, a neki matori  u trulom “Stojadinu”, zaustavio se usred raskrsnice da vidi šta se to događa, ne bi li mogao da se pohvali svom društvu iz kraja, popodne kad bude krenuo na šah ili boćanje, kako je prisustvovao borbi “epskih razmera”.
Krešendo je nastao kada se umešao još jedan dublji glas, rekao bih bas od otprilike 100 Hz .

“Alo, bre, ćelavi, skidaj ruke sa mog sina, da ti ih ja ne bih otkinuo! Jesi li me razumeo! “.Ljudina od jedno 190 i cirka 110 kila žive vage, go do pasa i u crvenom “adidas” a mogao je biti i “yassa” šorcu nalik na onim koji su se u socijalističkoj Jugoslaviji nosili na časovima fizičkog vaspitanja, užurbanim korakom je uleteo u nevidljivi imaginarni ring, u kojem su dva neravnopravna borca tek počinjali borbu. Guste čekinje kose su se nastavljale na ramenima čineći tzv “tepih ala Andro Knego” a kosmata kreatura od pomenutih cirka 110 kila unela se u lice ćelavom gospodinu Trifunoviću i uz očekivano pominjanje majke i svih po spisku očekivalo momentalni odgovor na pitanje : “Ko si ti da mi tučeš dete, bitango belosvjetska?” sa izrazitim krajiškim akcentom i nervoznim uvlačenjem glave u ramena.
–“Ali, ali, on mi je ogrebao auto, i ne samo moj, celo jutro ide po parkingu i ,evo,evo vidite šta je uradio i ostalim kolima”
–“Pa šta? Kao da ti je čekićem udario!? Ništa strašno! Još jednom te pitam, ko si ti da tučeš moje dete?”
–“Video sam ga sa prozora kako mi grebe auto, a nema par dana kako sam ga ofarbao.”
–“Jebalo te auto. Kao da je neka mašina, kao moj Audi, pa ajde-de, da košta nešto, a ne ovo tvoje crveno đubre.”
_“Nenade, sine, sad lijepo uzmi i sva ova kola na parkingu lijepo ogrebi! Ko ih jebe! Ko sme tebi zabranjivati šta da radiš!? Ja sam prolivao krv za ovu zemlju, a gde si ti bio za to vrijeme, govno ćelavo!”
–“Gospodine, ne možete mi se tako obraćati, niste u pravu, evo, ja vam se izvinjavam što sam ga ovlaš udario , to i nije bio šamar ,samo “pedagoška ćuška”, uzmicavši reče ćelavi gospodin Trifunović.
“Sad ćeš da vidiš  šta je ćuška, majmune jedan!”, zatrčavši se naglo ulevo i inercijom uvećanih 110 kila, udari svom snagom u gornji deo tela ćelavog gospodina Trifunovića.

Masa okolo, uvećana za desetak slučajnih i namernih prolaznika, krenula je već da navija i glasno odobrava borbu dva odrasla mužjaka, a ja zatečen tom scenom reših da pozovem policiju i tako joj skratim uživanje. Za to, ipak, nije bilo potrebe jer je, kako sam kasnije čuo , gospođa Trifunović shvativši da će joj muž izvući deblji kraj, već pozvala 192, a oni su za divno čudo došli za par minuta i odsvirali kraj boks meča i rasterali radoznalce kojima je bilo vidno žao što priredba nije potrajala još malo.

Ja, šta ću, kad sam video da je borba gotova, reših da krenem dalje jer valja i ovo malo pisama pobacati u sandučiće. Krajičkom oka ugledah klinca kako nezainteresovan za ćaleta, ćelavog gospodinaTrifunovića, policajce i gospođu Milevu koja se tu stvorila da objasni kako se sve stvarno desilo, uzima novčić sa zemlje i polako kreće ka plavom Renou da ostavi još jedan trag.