Sreda je dan kad je sve moguće.
Tako je govorio moj mentor Ljuba Otrov – kako su ga zvali iz milošte, jer je navodno mogao da popije i otrov za pacove i ništa da mu ne bude. 
Dakle sreda je dan kad je moguće da bude 13. plata, kad će da stigne gomila krupne pošte koju je nemoguće izneti, paketa svih veličina iz svih delova sveta, mada Azija naravno tu prednjači daleko ispred ostalih. Sreda je isto tako dan kada iznenada neko, ako ne i sam završi na bolovanju. Sreda je dan kada možda izađeš sat vremena pre ili sat vremena posle planiranog, kada stigne gomila opomena iz banaka u vidu preporučenih pisama, kada se zadesi da idu penzije…
Te srede me je kontrolor Cole zamolio da dođem kod njega u kancelariju dok sam bazao po hodniku pitajući se po šta sam ono gde krenuo. Upao sam kod njega i samo mi je dao glavom do znanja da bacim pogled na sto. Pored hrpe papira, koverata i iškrabanih lista crvenom hemiskom stajao je vidljiv na prvi pogled spisak. Deoba reona. Cole je znao da ja ne mirišem da „delim reone“ ukoliko stvar nije lične prirode, dakle ako me kolega lično zamoli pa je na meni da po sopstvenom nahođenju odreagujem. A deoba je spadala u nužno zlo zbog manjka ljudi na terenu. Pitao sam ga ko? Suvo mi je dao ime. Pitao sam ga koliko i šta? Samo ovih par ulaza dva dana. „ Par ulaza“ je podrazumevalo celu jednu ulicu i parče jednog bulevara… Nije odvajao pogled od stola.
„Vidi, matori. Odradiću to samo zbog Arsića. Ok? Ako se stvarno vraća za dva dana – da mu ne pišeš bolovanje“, jer to je automatski povlačilo smanjenje plate, pa kad od ništa oduzmeš ništa za taj mesec – dobar si još ništa za unazad. „ Dakle samo tako i to ta tri dana.“ – „ E Hvala ti puno! Ma doći će on! Javio se ima problem sa…“ – Nisam dočekeao kraj rečenice. Stavio sam mu ruku na rame i on je razumeo. Shvatio je da znam u kakvoj je Pat poziciji. Nema dovoljno ljudi, a ne može da natera druge da rade još jedan reon. Sranje. Ispo sam napolje i krenuo ka Arsićevom stolu, znao sam teren i od ranije, neko vreme sam čak par meseci i nosio taj deo bulevara i znao sam da mi neće biti problem. Da, išle su taj dan penzije i da, bilo je gomila opomena poreske uprave i da, trebalo je uzeti jedno 120 potpisa i pečata kojekakvih fizičkih i pravnih lica i usput podeliti reklame za brijače za noge, ali ,hej! Pa to je sreda…
Vreme je proticalo u dobrom ritmu. Dan je bio vedar, mirišljav. Pravi prolećni. Nisam se osetio ništa više opterećenim zbog Arsićevog dela jer i nije bilo bog zna koliko teško. Prvu ulicu koja je među poslednjima u gradu imala i jednu stranu ulice gde su bile samo kuće umesto novih mutanata gradskog urbicizma sam prošao glatko. Bez puno zadržavanja stigao sam i do dela bulevara zbog čega sam morao preći na rugu stranu istog. Torbu sa poštom ostavih u krojačkom salonu „kod Dane“ i sa koricama i nekih petnestak pisama i dva čeka za penzije zakoračih preko bulevara. Van pešačkog prelaza. Domaći neznamnisam rulet! Preskočih bankinu i za par koraka bejah pred ulazom. Zazvonih kod porodice Bosić. 5. sprat – bez lifta. Stan 15. Dva zelena čeka su mi bola oči jer sam morao da ih isplatim, jedan je bio dotični gsn’ Dražen Božić. Dok je drugi glasio na Vasiljević Imolu. Tetku Imolu sam bio zapamtio zato što je bila udata za čika Veljka koji se doselio u Vojvodinu iz Leskovca ’60.tih i oženio mađaricom ali nikada nisu imali dece. Međutim kad god bih donosio poštu za njih mnogo pisama je bilo adresirano na nju. Naročito one malobrojne razglednice sa plaža Crne Gore ili iz neke od lokalnih banja.“ Imola i Veljko Vasiljević“ – uvek bi tako glasilo.
Vrata zazvoniše i ja se nađoh na zadnjem spratu za nekih 45 sekundi preskakanja po dva stepenika. Zadihan zazvonih na vrata broj 15. O, gosn’ Bosić je i dalje bio vitalan kao i inače! Stari skojevac koji je dobio penziju i stan od države se nije menjao ništa. Tek po koja bora uz sve veće zaliske na sivoj lobanji izlizanosti odeće su nagoveštavali da je prošlo neko vreme od kad se nismo zadnji put videli. Kad sam se predstavio samo se blago nasmehnuo, uzeo hemisku i ček iz moje ruke i kao u nekom fleš beku, ih stavio na štok od vrata, potpisao, odcepio svoj odrezak i od primljenog novca u ruke izvadio 50 dinara pružio mi, rekao „ Hvala i prijatno“ i potom lagano zatvorio vrata. Ostao sam sa blagim kezom na licu podižući torbu sa poda i stavljajući podpisan ček u korice. „Ovaj će nas sve nadživeti..“ – Mislio sam u sebi. Spustivši se sprat niže našao sam se pre vratima „Vasiljević“ . Otvorila mi je baka u svojim kasnim ’70. – tima i potpuno belom kosom vezanom u rep koja joj je padala do pola leđa, dok je pronicala u mene očima Džoni Wintera. „Teta Imola… Dobar dan!“ – napokon sam izustio. Prošlo je par sekundi a onda usledilo – „ Pa to si tiiii!!! A ja se pitam di je naš poštar?! A ono, eto ga „naš“ poštar !“ – i sama poče da se kikoće toj svojoj šali propuštajući me u stan. Seo sam kao i obično, zahvalio se na slatkom, prihvatio sok od zove, preskočio kafu, i kad je ritual bio gotov sela je preko puta mene. „ A čika Velja?“ – pitao sam. A već sam znao odgovor. „ Moj Velja?“ – upitno je odgovorila kao da to ime nije skoro naglas čula. I tako započe jedno ubrzano odmotavanje filmske priče jednog para sa Balkana gde gotovo nepostoji nemoguća kombinacija svih pozitivnih i negativnih kombinacija u kojima ti život sa ovih prostora ostavi malo vremena za odabir prave.
Nisam je prekidao. Tu i tamo sam ubacio da se sećam kako su mi o tome nekad zajedno pričali, ili da se sećam da su spominjali tog i tog rođaka/rođaku… Uhvatih momenat kada je ostala zagledana kroz mene i prozor negde u daljinu i lagano ustadoh da se oprostim, zahvalim na gostoprimstvu i još jednom izrazim saučešće. Rastali smo se zagrljeni i naravno uz najbolje obostrane želje.
Silazivši niz stepenice prožimala me neka seta i ponovo jedan hladan udarac otrežnjenja koliko vreme neumitno teče noseći nas ka našem kraju. Izašavši iz ulaza još uvek u mislima pogledao sam u koricama sledeću adresu. Bila je to zgrada od koje me je delio travnjak na kraju kog se nalazio parking i mala uličica koja je izbijala na bulevar. Koračao sam lagano ka zgradi koja je u prizemlju imala diskont sa pal lokalaca ispred, koji su po starom narodnom običaju „pili ispred radnje“ , mislim da to datira još iz ’80.tih, no ko će znati. Koračao sam ka zgradi preko travnjaka a kroz glavu mi se mešala slika života tetka Imole sa slikama mog života u godinama koje su bile, koje jesu i koje dolaze. Odjednom začuh naglo škripanje guma i kočnica. Pogledao sam nadesno a tamnoplavi BMW je bio okrenut ka meni zadnjim delom.
Vozač, u ovom slučaju žena je napravila takozvanu „policajku“, što bi se reklo – zakočila pod ručnom, je izletela iz kola i zalupila vrata takvom silinom da sam se još jednom trgao ne shvatajući šta de događa. Prišla mi je brzinom munje i šamar koji sam primio ne bi mogao da se snimi ni u „Matrixu“. 
Kačket mi je odleteo na trotoar. Korice su mi ispale. Pošta se razletela… Ja sam ostao pognut udesno držeći se za bradu i dalje sa znakom pitanja nad glavom kao meteor, dok se ekipa ispred diskonta počela sve više i glasnije smejati.
„ Jesi ti normalan majmuneee!!! JEL TREBA DA TE ODROBIJAM!“ – „ Ali…“ – „ Šta „Ali“? Jel gledaš poštarski magarče kuda ispadaš na ulicu! Pa šta sad da ti radim!! Da se vratim i da te zgazim ili da idem da ti jebem mater i tebi i onom ko te pustio da radiš!!!“ – siktala je dok se vraćala ka BMW-u i progunđavši još neku psovku, sela na mesto vozača vešto napravila polukrug i izašla automobilom na bulevar. 
Tek tad sam se vratio u stvarnost. Stajao sam na sred ulice. Što će reći prošao sam preko travnjaka i između kola krenuo da prelazim ulicu iz „mrtvog ugla“ vozača a daleko od pešačkog prelaza. Samo kontrola žene koja je od sveg besa i straha na mojoj faci ostavila kompletan otisak svoje desne ruke me spasla sigurne smrti. Pokupio sam stvari sa trotoara i za par koraka se našao pred diskontom paleći cigaretu dok mi je adrenalin tukao u glavu kako sam postajao sve svesniji šta sam upravo izbegao. „ Jeli poštare, pa koji ti je?! „ Reče jedan od starosedeoca koji su bili deo inventara dvorišta zgrade 62. „ Oćeš bre da izgubiš glavu zbog ribe?“ – Sad su se već smejuljili i ostali. „ Da je bar zbog ribe…“ – Izgubiću je zato što razmišljam o vama koliko vi niste razmislili o meni ni na klozetu. Pokupio sam se i nastavio. Zazvonio sam na ulazu a onda pogledao zašto me pecka ruka. Pikavac je dogoreo čvrsto zgnječen između prstiju moje leve ruke.
Leave a Reply