Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Seksualni podvizi poštara ili zašto poštar zvoni dvaput

piše : Snežana Rađen Jovanov
 
Snezana Mandich
Ove priče potiču iz sigurnih izvora, tj. ličnih iskustava mojih dragih, muških kolega koje neću imenovati. Neki su, doduše, u penziji ili nisu više sa nama, te stoga neću zaraditi prijavu za ometanje privatnosti. Odmah da vam kažem da su to sve preterivanja! Slobodno ostavite ženu samu i pustite je da sa poštarem ispije jutarnju kafu. Neće ti na udate. Nisu baš glupi. Ti bećari traže neko sigurno gnezdašce, najmanje osmatrano sa terasa i kibic fenstera. Ako je baš dama mlada i vredna truda, on mlad i neoženjen i ima kakve šanse – sigurno će je oženiti. Znam njih najmanje deset sa takvom istorijom. I brakovi su im uspešni. Glavna tema su one njihove bećarske priče, kada vole da maste i preuveličavaju. Obavezno kolegi koji ih menja na terenu prenesu gde je dobra kafa, rakija, koja je “baba-roga”, gde kera oće i gde neće, gde je dobra udovica ili zgodna, nedostižna maca kojom oni inače pare oči. Svega ima u božjoj bašti i na svakom rejonu….

…Evo, počeću od dragog nam čika G. pokoj mu duši. On ti je, mučenik, teško podnosio zimu. Ledene noge, bolna kičma i tako klimav, izazivao je simpatije svojih stranaka na terenu. Ali jedne gospođe u godinama – posebno. Stanovala je u porodičnoj kući sa dobrostojećom familijom u zasebnom stanu u prizemlju. Po njenoj staračkoj želji su joj ostavili u funkciji jedan prostrani “smederevac” sa pogolemom rernom. Ljubav ne bira godine i načine izražavanja. Nije to uvek strast, ponekada je to i pažnja. Čekala ga je danima da naiđe njenom ulicom i uvek ga svrati na kuvanu rakiju i kafu. I dragi G. lepo sedne na čvrstu, staru stolicu i ispruži svoje smrznute noge u vunenim čarapama pravo u tu taman toliko smlačenu rernu da zagreje stopala. Pijucka rakiju, srče kafu i dremka…Sve bi bilo kao što je godinama pre bivalo da jednom G. ne prileže na otoman i baka ga uredno pokri svojim prslukom i tako ostavi i ode do obližnje prodavnice. Tu se po kući nešto muvao unuk, pubertetsko-zajebantski nastrojen, te sačeka babu na ulici i poče da je ismeva da je baba našla dečka. Baba se postide i našem dragom G. posle toliko godina druženja i ledenih zima prvi put zaključa svoja vrata. Naravno, sve uredno on prepriča društvu i tu poteče reka toplog razumevanja čitavih pet minuta. Dok se neko ne doseti i ne reče – “Ma da si ti babu sredio kako treba, ne bi ti ona zaključala vrata!” Ko zna…

 Drugi po redu beše moj učitelj, Brka. Taj je i imao poduhvata, onako istinskih. I dugo je obilazio jednu usamljenu gospođu na gotovo seoskom području te velike radničke opštine. Trajalo je to dugo, kao i njegova sklonost ka kapljici. Priča se da i nije imao baš puno ukusa. Ali o ukusima i ne treba raspravljati. Trajalo je to dok nije pomalo onemoćao. Uđe jednom i ni pet ni šest bez ičijeg pitanja reče: “Jebem ti ja tu švaleraciju, nit ja mogu da kleknem, niti ona da ustane! Pu, mamu mu jebem! Ja se podigao, a ona kaže da joj dam ruku da ustane, ja dadoh – ona me povuče i ja pravo preko nje padoh! Od danas zapišite kada je Brka jebo na terenu!” Cela drama se odvija na travi u voćnjaku. Ako je on lagao, lažem i ja. Inače je imao običaj da proziva neoženjene poštare koji su prešli tridesetu. Jedan mu baš zap’o za zub pa je prozivka trajala godinama. I krene to onako jutarnje :”Pi, bre, voziš ta skupa kola i ništa ne jebavaš! Pa meni da su samo tvoje godine i bicikla, Bog da me vidi, ni jednu ne bih promašio!

 
Treći slučaj od ovih, najstariji beše K. Simpatičan kratki čikica, jako je podsećao na Čarli Čaplina. I on se hvalisao sa nekom damom, koja je eto pristala da bude grešna s njim. Lepa laž o privlačnosti te njegove ljubavnice je dugo kružila dostavnomsalom. Te ovaka je te onaka je, te ima ovo ili ono malo ili veliko… I beše to svima malo dojadilo. Dobi on godišnji odmor, pa ko za inat na zamenu ga strefi jedno obično spadalo od poštara. Obilazio on teren i iz kojekakvih priča komšiluka ukapira ko je gospođa. I izblamira skroz sirotog K! Kada se ovaj vratio s odmora poče neku priču – “sisovi, kukovi – dobro držeća”… Tek će ti ovaj što ga je menjao da doda :”Da, sisovi, kukovi – dobro držeća za osam banke!” I tako je K. sve do penzije ostao Čarli babojebac.
 
 
 
A sad, malo mlađa generacija…B. je dugo voleo da prepričava svoje doživljaje kako je obožavan od gospođa, što je meni redovno izazivalo blagu mučninu. Uvek se nekako nadao da će u meni izazvati neku želju za ,,druženjem,,. I tako godinama… Jedne godine kada je bio neki štrajk GSP-a poveze on nas nekoliko svojim “jugićem” i mene kao jedinu damu staviše da sedim napred… A Gladni svi… Završili sa naplatom, jedva čekamo da stignemo do Sajma i svako na svoju stranu grada kako znamo i umemo. Sve vreme mi pažnju privlači papirna kesa ugurana na mesto gde iače treba da stoji radio. I ja ne bi bila ja da ne zgrabim tu kesu nadajući se da je nešto za klopu. Kada ono čiste, bele i nove gaće! Tu svi zaviriše sa zadnjeg sedišta i već počeše da pružaju gladne prstiće i gle čuda, gaće se ne jedu! Ali, što izazivaju smeh! Mislim da se niko gaćama toliko nije smejao u svom životu. Glavni argumenat našeg B. je bio – ako savata neku damu, a nije baš opremljen za poduhvat, očas ih promeni u kolima i da se na akciju! Plakali smo od smeha, možda više i od tuge što nije kakav keks, ko zna kada ćemo stići kući. Na kraju je mučeni B. i umro, ali ne baš u akciji. Igrao je šah i samo ga nešto pokosilo. Nije floskula, stvarno je bio dobar čovek.
 
 
 
E, sada na red dolazi i M. Težak teren, nema liftova. I tako, beše jedna dama na nekom četvrtom, petom spratu, uvek u penjoaru, malo većeg izreza nego što je pristojno. Stalno je primala plava pisma. Knjiga za potpise beše ona stara, ručno pravljena od listova i vezivana kanapom. Pa, ili da se nasloni na zid ili na leđa poštara pa da se potpiše. Izbegavalo se to ulaženje u kuće i potpisivanje za stolom. Gospođa kao redovno izađe da potpiše u razlabavljenom penjoaru i M. joj podmetne knjigu oslonjenu na njegove velike šake da dama potpiše…I gle čuda, ona se tako osloni namaknuvši pored šaka i deo grudi, pritiskajući ka dole njegove šake i zabele se jedna sisa! A naš ti M. pocrvene i pobeže glavom bez obzira! I ,naravno, podeli svoje doživljaj sa nama. I mi ga upitasmo “Je li, bre, što pobeže!? ” A, on će ko iz topa :”Ma ostavio sam je za narednu!”
 
 
 Bilo je tu i malo podvala. Uvek na rejonu ima neka raskačena teta, neki blaži pacijent sa većim nagonom koja se obavezno izbegava zbog raznih razloga. Ode ti redovan poštar na bolovanje i ne stigne da prenese sve dragom mladom kolegi. Nosi ti ovaj penzije polako po kućama i zvoni li zvoni, broji li broji već umoran i željan kakve kafice i predaha. I gle čuda, u visokom prizemlju otvori, zaista, dobrodržeća i nafrakana dama i ponudi ga kaficom uz značajan pogled! Joj, što se obradova! Ali, bi mu nešto čudno. Gospođa zaključa vrata, ponudi ga da sedne i maši se rukom za njegovo kolence. On kao prekaljeni čuvar tuđih para stegnu čvsto kožnu, poštarsku torbu i zaledi se u momentu! I to nije sve. Tada ti iz sobe izleće još jedna nafrkana spodoba i onako rasisena skače pred njega i vikne OJHA! Naš ti poštar sve sa torbom u zagrljaju polete ka otvorenom prozoru i skoči kroz njega ne štedeći svoj život! Dobro je da je završio samo sa uganutom nogom i još dobi i sto posto bolovanje i gomilu sprdačine na svoj račun. I sad kada god čujem negde taj uzvik OJHA setim se ovog događaja – a, kako i ne bih. Ima tu toga koliko hoćete, ali nešto treba ostaviti i za drugi put i da poneke ispratimo u penziju i onda ih ogovaramo… nije baš uputno. ali, treba nahvatati još njihovih priča – sačekajte malo…

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: