Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Sindikalac Mirko

     Mirko je čitav život sanjao da bude samo jedno…Sindikalac. Počelo je to davno, davno kada je imao negde sedam – osam godina, pred neku Novu godinu, kada je išao na dodelu paketića u maminoj firmi, seća se tačno da je Deda Mrazu recitovao neku pesmicu o “Plavom zecu”. Ono što ga je na toj dodeli fasciniralo je bio njegov teča Mile – čovek koji je delio paketiće stajavši pored Deda Mraza. Na njegovo pitanje postavljeno teča Miletu da li su to sve njegovi paketići kad ih tako deli deci, dobijen odgovor – “Jesu” ga je ostavio otvorenih usta i razrogačenih očiju. Majku je zato pitao : “ A kako to teča ima sve te paketiće ?”. Mama mu je., ne sluteći da če mu odrediti dalji život i dati mu smisao istog odgovorila sa : “ To je zato što je teča Mile – sindikalac”. Mirko je iz topa rekao mami : “ I ja ću da budem sindikalac…kad porastem” !

I tako…Školovao se Mirko, doškolavao pa batalio. Roditelji mu lepo rekli : “ Kad nećeš više u škole, a ti radi, naći ćemo neki posao, tu će teča Mile da pripomogne, on zna puno ljudi”. I bi tako, teča pripomogao i zaposlio ga u Poštu, firmu gde je radio već više od ćetvrt veka i gde je zaposlio koga god je mogao od rodbine, prijatelja i ljudi koji bi mu mogli katkad zatrebati. “Za prvo vreme bićeš poštar, a posle ćemo videti, šta ti je to, šetaš gradom, ubacuješ u sandučiće i javljaš se ljudima, nije to nikakva mudrost”, namigujući mu reče teča Mile i sedne na zadnje sedište firminog vozila koje je dobio kao sekretar Sindikata. Još malo pa će dvadesetogodišnjica kako je zaseo u tu fotelju. Ali, nije bilo lako, da se zna, trebalo je tu svašta progutati, podmetnuti leđa gde drugi nije hteo, odraditi štošta “ispod žita”, pogurati kad zaškripi. Nijedan direktor nije imao ništa protiv njega jer je Mile znao kako da smiri radnike kad treba, kako da ih digne kada treba i kako da kanališe njihovu negativnu energiju.

Elem, Mirku se nije previše dopadao poštarski posao, ali je bio svestan da ne može da napreduje baš preko noći. Nije bio baš najbolji radnik, znao je i da zabušava i da pametuje, ide na bolovanje i kad nije bolestan, al nije bio ni najgori. Kad je bilo povuci-potegni, odrađivao je posao bez puno gunđanja i čekao svoju priliku. Na svoj san da bude predsednik Sindikata nije potpuno zaboravio, ali je bio svestan da još nije došlo njegovo vreme.

Ipak, taj put je prelazio stepenicu po stepenicu. Uvek je tu bio teča da pogura. Od poverenika svoje pošte brzo je dogurao do predsednika Sindikata u svom gradu, pa u svojoj Radnoj Jedinici. Jeste da su povremeno izbori bili namešteni, ali ono što je zacrtano moralo se ostvariti. Neko je morao da nasledi teču koji je već bio blizu penzije, a ko bi bio bolji od nećaka. Fotelja, službeni auto i sekretarica (pogotovo ova potonja) su ga čekale raširenih ruku (za ostale ekstremitete zaista ne znam, naslućujem). “Zanat” je učio u hodu i nekako je bio talentovan da upije sve “cake” koje su potrebne za radno mesto iz snova. Tamo gde je trebalo da se sagne, saginjao se, gde je trebalo da istakne autoritet, prsio se. Gde je trebalo podmazati, mazao je, gde je moglo da se nešto uštine, štipao je dok ne poplavi…

…Vrlo brzo je postao prilično važan i neizostavan mizanscen svake predstave. Delio je paketiće (kao nekad teča), obećavao kule i gradove, išao na pregovore, na protestima bio najglasniji, na pregovorima najtiši, ulogu je naučio do perfekcije i kad je trebalo da postane kalif na mesto kalifa…

 

…Desio se radnik. Običan poštanski, tehnološki narod. Koji ne veruje više sindikalcima, kojem je dosta obećanja i tapšanja po ramenu. Kojem je dogorelo. Išao je nekoliko puta po instrukcije, po naređenja, dozvoljavao da ga ribaju kao nikad do tada, saginjao se do poda, sve u nadi da će se popeti na tron sa zlatnim zaslonima. Radnici su potpuno neočekivano obustavili rad, ne mareći za posledice…”Dogorelo je”, vikali su. “ Gladni smo”, rezignirano su urlali iz stotina grla. Pokušavao je da ih smiri, nije išlo. Onda je vikao uglas sa njima, nisu mu verovali. Obećavao im je povišicu, sredstva za rad, izlete u Milano, igranke i balove. Džaba. Niko mu više nije verovao. Ni njemu ni teči….

 

…Štrajk je prošao kako je prošao. Nešto se dobilo. Nedovoljno, kao i uvek. Opet, nešto se promenilo. Potpuno. Većina radnika Pošte je izgubilo poverenje u Sindikat. Tražili su smene. Tražili su promene. Prave, ne kozmetičke…Našli su se na pola puta. Teča je platio cenu, smenili su ga. Nije njemu to previše teško palo, brzo će u penziju. Bilo mu je žao što nije mogao da ispuni Mirkov san. Smenili su ga sa svih funkcija u Sindikatu. Našli su mu i neki manjak u kasi. Nisu još podneli zahtev za krivičnu prijavu, ali svašta je moguće. Zato je Mirko trenutno manji od makovog zrna. Ponovo je poštar. Eno ga, nosi poštu po periferiji. Još uvek sanja da bude prvi sindikalac u firmi. Ima vremena, još je relativno mlad. Ima i plan…Osnovaće potpuno novi Sindikat…

 

1 Comment

  1. Оштар Поштар

    Стварност је гора, зашто си ублажио?

    Мирко је поносан, држи главу горе и виче да је победа његова… 🙁

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: