Široki osmeh za žene iz Radovićeve

Poštari su skloni da preuveličavaju svoje podvige na ljubavnom planu. Naširoko se hvale uspesima kod žena na svom rejonu. Istina je obično dosta drugačija, osmesi postaju jasni znaci da su neodoljivi, par lepih reči direktni pozivi u krevet, a popijena kafa sa nekom sredovečnom ženom željnom pažnje i sagovornika vreli seks sa manekenkom. Opet, ima i onih koji mudro ćute i ne govore ništa o tom segmentu koji prati svakog poštara. Neke stvari se ne govore nikom, tako bar rade džentlemeni, a i oni koji bi da potencijalne izlete ostave van domašaja sopstvene porodice.

Za dvadeset i kusur godina nošenja poštanske torbe naslušao sam se (i nagledao) svačega. Bilo je kolega koji su se hvalisali toliko da im je verovatno bilo žao što još tada (a govorim o devedesetim godinama prošlog veka) nije bilo mobilnih telefona da ovekoveče svoje uspehe i ljubavne vratolomije, a možda im je bilo i drago jer bi se znalo da preteruju, ovako su mnogi mogli da ih gledaju ispod oka i potajno zavide.

Jedan od onih koji je otvoreno pričao i čak detaljisao svoje ljubavne avanture bio je Mile Bugar (to mu je bio nadimak , ali je stvarno bio bugarske nacionalnosti). Razveden još odavno, po sopstvenom priznanju zato što je osim svoje previše voleo i još neke druge žene, Mile je tankim brčićima, pogledom na „pola oka“ i širokim osmehom u kom se mogla nazreti sjajna zlatna „šestica gore levo“ bacao žene, mahom sredovečne i uvek, kako je sam govorio, udovice ili raspuštenice, da ne bi imao posla sa ljubomornim i prevarenim muževima, na pod, manirom iskusnog nokautera, boksera poluteške kategorije.

Slatkorečivost i bezuslovna šarmantnost bile su Miletovi osobeni znaci koji su se pojavljivali samo u kontaktu sa „nežnijim i lepšim polom“. Da budem do kraja iskren, oba epiteta su se ponekad mogla dovesti u sumnju kada je reč o ženama sa kojima je Mile nešto „petljao“, jer i nije bio izbirač, već je preuzimao ulogu iskusnog oportuniste svaki put kada mu se šansa ukazala. Pamtim tih nekoliko dana kada sam mu pomagao i išao sa njim na rejon da mu se nađem pri ruci da brže raznese račune ( tada je to bilo sasvim drugo vreme, bilo je dovoljno radnika u dostavi, pa je nas nekoliko najmlađih po šefovoj naredbi išlo da pomaže starijim i iskusnijim poštarima). Tu prisnost sa strankama, naročito ženskim, taj vatromet komplimenata izrečen verovatno svakoj ženskoj osobi bez obzira na godine, obrazovanje, vanjski izgled, nisam nikad ni pre, a ni posle imao prilike da vidim.

 
Verujem da tako nešto ne može da se nauči , takav muškarac se rađa. Dugo sam, čak govorio sebi da to Mile glumi i potajno se i divio njemu i njegovoj veštini da izazove osmeh, blago crvenilo i caklenje očiju kod ženske populacije. Gledale su ga pravo u oči, iznosile najbolju rakiju, nutkale kolače da proba, kuvale jaku i gorku kafu baš kakvu on pije, ostavljale solidan bakšiš kad god donese neke pare. Meni je bilo nelagodno da ga svuda pratim pa sam insistirao da odem do drugog ulaza da poubacujem račune ili da trknem u obližnju firmu ne bih li uručio preporučeno pismo. Iznenađivao sam se kada su ga pojedine žene hvatale za zadnjicu, uvaljivale mu jezik u usta bez obzira što sam se ja nalazio metar od njih i sočno, dvosmisleno pozivale na „jednu mokru i vruću“.

Pamtim i kad je jedna „dobrodržeća“ gospođa zvala šefa telefonom i izmišljala svakojake nebuloze i greške koje je pripisivala Miletu. Međutim, šef je znao da je to samo osveta odbijene žene, jer je Mile kolikogod bio dobar švaler isto tako bio i dobar poštar. Nikad nije što se tiče posla napravio ozbiljniju grešku i sa te strane šef mu je bezrezervno verovao. Razlog što je gospođa dobijala „korpu“ od svog poštara bio je prozaičan. Imala je muža. Istina, nepokretnog i u kolicima, ali ipak, muža. Mile je imao svoje principe i nije odustajao od njih.

Godinama kasnije, Mile je dospeo za penziju, a priča o njemu je narasla do dimenzija legende i svaku anegdotu vezanu za Mileta Bugara sam smatrao za polusitinu, jer sam svojim očima video njegov uticaj na ženski rod. Već po navici, mi, njegove kolege, skupljali smo po koji dinar da mu se nađe na odlasku u penziju, pa je čak neko predložio da mu kupimo sat i ugraviramo nešto kao „kolege iz Dostave“. Ja, lajav kakav jesam, istrtljao sam predlog budućem penzioneru na šta mi je on odgovorio šeretskim osmehom vadeći džepni sat na kom je bilo ugravirano „Dragom Miletu od žena iz Radovićeve“…