Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Sliku tvoju ljubim

  Za mojih dvadeset i kusur godina, pa, evo skoro tri decenije, nošenja poštanske torbe na desnom ramenu, upoznao sam beskrajan niz zanimljivih, po svemu posebnih, ekscentričnih i jedinstvenih ljudi i nema šanse da se svih njih setim za kratko vreme. Jedan od najoriginalnijih i najživopisnijih likova u mojoj poštanskoj karijeri svakako je Buca. Ne bih da iznesem u javnost njegovo pravo ime i prezime iz razloga koji će vam biti jasniji kad pročitate ovu pričicu. Uglavnom, Buca mu je bio nadimak koji je dobio još kao tinejdžer, mada nikad nije bio buckast i debeo, naprotiv. Buca je jedan sasvim šlang, moglo bi se reći i mršav tip, skoro suvonjav. Sitnih očiju, oštrog nosa, veličine malo iznad proseka, paperjaste kratke kose i blago klempavih ušiju, teško da je bio etalon muške lepote i predmet ženskih vrućih snova…Ali,Buca je imao itekako uspeha kod žena. Itekako…

Po sopstvenim rečima, nije imao hobi, nisu ga zanimali sportovi, kladionice, nije imao omiljenog glumca  niti režisera, knjige je čitao tek toliko da ne ispadne iz forme, kako je sam govorio. Pecanje ga nije privlačilo, bilo mu je beskrajno dosadno, popravke po kući mu nisu išle od ruke, a automobile mu je služio tek toliko da stigne od tačke A do tačke B i za svaki kvar na istom upotrebljavao je svoj, teško objašnjiv šarm, koji je palio i kod muškaraca, mada, naravno, ne u istom obliku kao kod suprotnog pola. Taj talenat za ubeđivanje, uvlačenje pod kožu i bespogovorno verovanje, čak i ljudima kojima je bio tek nešto manje od stranca, ja ni kod koga nisam video u tom obliku i volumenu. Njegova veština oratorstva, pričanja očiglednih bajki i laganja u oči je bila takva da ste već posle pet minuta bivali spremni da sa njim pođete u rat, pljačku ili do kraja sveta…

…E, zamislite kad takav jedan brbljivac i tip prepun samopouzdanja počne da obleće oko žene koja mu se svidela. Procenat uspešnosti bio je kao kod dobrog košarkaša, retko je promašivao, a poentirao je sa takvim stilom da mu se mora dati visoka ocena za umetnički dojam.

Da ne dužim, od svih njegovih avantura (da, avantura, jer je Buca, po sopstvenom priznanju, bio srećno oženjen što mu nije smetalo da u bilo kojoj prilici započne flert sa osobom ženskog pola) ubedljivo najupečatljivija je ona još sa kraja osamdesetih prošlog veka kada je iako dosta mlad, blizu svojih tridesetih, radio kao poslovođa jedne velike trgovačke radnje u našem gradu.

Taj posao je dobio preko neke rodbinske veze, ali ga je radio sasvim korektno, predano i gotovo pošteno. Gotovo pošteno znači da je tu i tamo znao da učini nekom uslugu (a voleo je da čini usluge i tako se dopadne ljudima. Bio je od onih likova koji su mnogo želeli da se dopadnu svima (Podseća me na jednog tipa kojeg često viđam na televiziji poslednjih par godina).

Elem, pred kraj jedne kalendarske godine, baš u jeku školskog raspusta, u radnju je ušetala privlačna brineta, zanosnih oblina i prijatne spoljašnjosti vukući za sobom klinca od nekih osam-devet godina. Fino je mirisala, bila je elegantno obučena, trendi frizure i šminke i Bucin unutrašnji instinkt mužjaka nije mogao ništa osim da izađe na videlo, bezpogovorno i bez odlaganja. Iako je u trenutku njihovog ulaska pričao sa drugom mušterijom, naglo je izgubio interesovanje za nju i namestivši specijalan osmeh za lepe gospođe u srednjim tridesetim za tili čas se stvorio ispred nje.

  • “Dobar dan ! Kako mogu da vam pomognem, gospođo ? Ja sam poslovođa ove prodavnice, mene možete pitati sve šta vas zanima !”
  • “Dobar dan ! Znate, mene zanimaju video – rekorderi. Htela bih da kupim video-rekorder pa me zanimaju modeli i njihove cene koje imate u ponudi. Miloše, ne idi tamo ! Vrati se ovde kraj mene ! Izvinite, malo je nestašan ! Na raspustu je pa mu je dosadno. “
  • “ Gospođo, došli ste na pravo mesto ! Imamo nekoliko modela, sve su to brendirane marke i vrhunski kvalitet. Nećete pogrešiti ako kupite bilo koji od ova tri”, pokaza Buca rukom na tri sokoćala u desnom ćošku ogromne vitrine u kojoj je bila izložena tehnička roba.
  • “ Htela bih da Milošu kupim video-rekorder da može da gleda crtane filmove sad dok je na školskom raspustu. Hteli smo da idemo na zimovanje, ali smo odustali jer mu je otac otišao na službeni put i neće ga biti skoro do kraja januara, pa moramo da ostanemo u gradu svo to vreme. Zamislite kako je to grozno !”
  • “Zamišljam, gospođo”, reče Buca, gledajući je prodorno kako samo on to zna. “Službeni put” je bila ona lozinka koja mu je za nekoliko nivoa podigla nivo budnosti i spremnost za “lov na novu ženku”. To što je bila udata, nije mu smetalo ni najmanje. “ Pa sad mu je rekla, da faktički nije udata do kraja januara”.
  • “To je cena ? 61.795 dinar ? Uf,pa to je baš puno ! To je skoro kao moje dve plate.”
  • “ Gospođo, molim Vas! Ali, to je “Panasonic”. Vrhunski model ! Evo, ovaj “Akai je nešto jeftiniji , možete njega uzeti. I on je vrlo, vrlo solidan! Možete ga dobiti I na čekove, samo je tada cena viša za nekih 20 posto.”
  • “ Ne, izvinite, previše je to za nešto što bismo koristili samo jedno kratko vreme. Posle Miloš nema vremena, mora da uči, a ima I još obaveza, engleski, muzička…Izvinite, ne možemo to sebi da priuštimo. Miloše, gde si ? Idemo ! Doviđenja !”

Buca se u tih nekoliko minuta zaljubio u gospođu smeđe poluduge kose, tamno smeđih očiju i čvrstih grudi i nije imao nameru da je tek tako ispusti pa mu je na um pala, u tom trenutku, bar mu se tako činilo, genijalna i spasonosna ideja.

  • “Gospođo, imam jedan predlog za vas jer ste mi strašno simpatični, a i žao mi je vašeg sinčića da se dosađuje ceo januar. Ovako, ja ću vama pozajmiti rekorder ! Neka to bude ovaj “Panasonic”, najbolji ! Vi zaslužujete najbolje. Vratićete ga kad prođe raspust”, zaneo se Buca i više nego što je hteo, ali sada više nije bilo uzmaka.
  • “ Vi bi tako nešto uradili za mene? Vi ste zlatni, ali to ne dolazi u obzir”, kao femkajući se poče gospođa da pravi odstupnicu, ali njen govor tela je govorio da joj se predlog itekako sviđa i tačno se videlo da je bila toliko oduševljena da bi najradije poljubila tog šarmantnog neznanca u plavom radnom mantilu.
  • “ Nemojte, gospođo, ja sam odlučio da Vam izađem u susret, ali mi morate dati vašu adresu da ga donesem sutra ujutro. Ili još bolje, večeras.”
  • “ Tu sam ja blizu, spusti ona gard iskusno, na Bulevaru. Broj 23. Nisam se ni predstavila, kakva sam ja samo glupača, Olivera Petković. Zovite me Olja, molim vas!”
  • “ Nema problema, dajte mi samo broj telefona pa ću vas nazvati da vidim kad ste slobodni”.
  • “ Pa, slobodna sam . I ja sam uzela nekoliko dana godišnjeg. Po ceo dan sam kod kuće. I ja se dosađujem, kao i moj Miloš!”

Da skratim, već sutra ujutro je Buca odneo video-rekorder marke “Panasonic” na adresu Olje Petković, već prekosutra je svratio kao slučajno na kafu, a dan kasnije su završili u bračnom krevetu  iznad kog je bio njen, majstorski naslikan portret. Miloš je bio u drugoj sobi, zagledan u crtane filmove. Kroz nekoliko dana, Buca je razmišljajući o svojoj genijalnoj ideji priznao sebi da nikad nije imao lepšu i zgodniju švalerku i rešio je pošto-poto da to ne bude samo prolazni “kres” već da iskoristi što duže  tu situaciju što je “Otac na službenom putu”. Narednih dana, Oljin sin otišao je na nekoliko dana kod “ bake i deke koji su ga se jako zaželeli”i sa sobom poneo i “Panasonic” da gleda crtaće”, pa Buca skoro nije izbivao iz stana na drugom spratu zgrade broj 23. Čak je jednom usled “okršaja” njen suprug zvao telefonom, a ona je cvrkućući rekla mužu : “ Evo, baš ja i Buca pijemo kafu, hoćeš li da ga čuješ ?” Buca se presekao kao nikad do sad, ali je skontao da je ona morala nekako da objasni otkud sinčiću “Panasonic” pa je smislila priču da je fini poslovođa pristao da im da video-rekorder na mesec dana probnog rada. Prećutavši mu je da je i fini poslovođa “na probnom radu”.

Posle još jednog vatrenog seksa, Olja je predložila da mu se dodatno zahvali i pokloni svoj portet. Baš onaj koji je visio iz bračnog kreveta u spavaćoj sobi. Buca je bio van sebe od sreće, prihvatio poklon oberučke i odneo ga – pravo u svoj stan. Ženi je objasnio da je to slika koju je direktor namenio da pokloni nekom pa je morao da je skloni iz radnje da se ne bi slučajno prodala. A najbolje mesto za to je zid u njegovom stanu. Tako je Buca u svako doba mogao da gleda lepu Olju kad god mu se prohte.

Da nešto nije u redu, primetio je kad je prvi put rekla da je bolje da ne dolazi jer ima obaveza. Sledeći put ju je bolela glava, pa su Milošu došli drugari da gledaju filmove I tako…Gomila izgovora. Napokon, jednom ju je nekako uhvatio na prepad i došao bez poziva. Jedva ju je nagovorio na seks, ali on je bio samo “otaljan” i Buca je shvatio da to neće potrajati. Poučen ranijim iskustvima, znao je da mu se sprema šut-karta. Bilo mu je žao, ali je bio svestan da je to neizbežno. Nabacio joj je kako je vreme da vrati rekorder u prodavnicu jer ga uskoro očekuje inventar. “ Nema problema, vratiću ti ga, za koji dan”, vidno hladno odgovori mu gospođa Petković.

Prođe tih nekoliko dana, ali Olivera se nije javljala na telefon. Kad god bi pokušao da nazove njen broj, telefon bi se sam isključio posle nekoliko desetina sekundi. To se ponavljalo sve dok jednom neko ipak nije podigao slušalicu. Bio je to gospodin Petković koji se vratio sa službenog puta.

  • “ O, zdravo, Buco, kako si, drago mi je što si nazvao. Video-rekorder? Pa, ja sam mislio da je to rešena stvar. Zar se niste dogovorili da se menjate za sliku. I ona baš dosta vredi, zar ne ? Verovatno i više od ove skalamerije. Miloš ju je već izgustirao, ali neka je…Leba ne traži, zar ne ? Pa, navrati, Buco ! Baš bih voleo da se i zvanično upoznamo .”

Spustio je slušalicu polako i obazrivo kao da mu je to jako važno. Osećao je kako crveni kao bulka, a da mu uši rastu…I rastu.

Sliku je probao da proda da izvuče bar deo novca koji je morao da zalegne za “Panasonic”, ali nije bilo zainteresovanih. Pogotovo ne za cenu koju je on odredio. Odavno ju je skinuo sa zida, stoji negde iza ormara ili ju je poklonio nekom. Kaže da se ne seća šta je bilo sa njom. Olju je viđao retko, možda par puta. Nije ni probao da se javi.

Naravno, preboleo ju je vrlo brzo, manjak je nekako nadoknadio, ali nije još dugo radio u toj prodavnici. Promenio je posao. I dalje živi na staroj adresi, još uvek mu nosim poštu. Pozove me ponekad na kafu i još se hvali svojim uspesima kod žena iako je već postao i deda. Pričaću vam ja još o Bucinim avanturama, ako baš hoćete…

 

3 Comments

  1. e, mučeni Buca, pa nije ni skupo, ako je to vila stvarno vanremenska mačka… 😀

    • postman

      Pričaću ti jednom detaljnije…Ona kaže da je bila vrh riba. A mislim se da opišem još koju njegovu zgodu, ali nek prođe malo vremena.

      • Sam opolako… Srećom pa je živeo u ono vreme i mogao je nekako da pokrije rekorder, a da g ažena ne provali… d:

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: