Strpljenje je vrlina

Parkiram bicikl na jedan od velikih stubova ispred firme (da li je sagrađen u jonskom ili dorskom stilu, ne bih baš smeo da se kladim; bežao sam sa tih časova kad se učilo o tome) „Nijevažnokakosezove”, uzimam korice i čekam da se vrata sa foto senzorom sama otvore. Uspevaju iz trećeg pokušaja, dva puta sam morao da pravim korake napred – nazad, ne bi li me savremena tehnologija konstatovala. Ulazim sa samopouzdanjem jednog vrhunskog sportiste ili, bar, balkanskog političara, pravim nekoliko koraka i spuštam korice na pult iza kojeg bi, po difoltu, trebalo da se nalazi Marija, simpatična plavušica od tridesetak i nešto, većito malo preplašena, ali uvek uslužna i ljubazna, kako i priliči sekretaricama u današnje vreme. Ovog puta nje nema na dogovorenom mestu, a ni bilo koga drugog.

„Sačekaću malo”, mislim se u sebi, „sad će ona”…

… Minut, dva, tri… Gubim već strpljenje… „Poštar!”, izreknem glasno, ne toliko da pređe u vikanje, ali sa dovoljno snage da me neko čuje. Neko… niko…

„Poštaaar”, okrenem ja točkić na potenciometru dosta udesno, ali odgovora nema. Nema, jebi ga…
„Poštaaaaaar”, sad već skoro zaurlam i odlučim da je to poslednji put u ovoj neugodnoj situaciji i već krenem da tražim beli izveštaj, da na brzinu ispišem brojeve preporučenih pisama, a drugom rukom počnem da odvajam obične od knjiženih pošiljaka. Prošlo je skoro pet minuta otkako sam tu. Ionako nisam poznat kao strpljiv čovek, pa me je ova situacija dobro iznervirala.

„Šta se dereš, poštar?”, začujem glas polu – levo od mene. Iz neke od kancelarija izađe mršavi lik u teget sakou i pogolemim čvorom od kravate ispod vrata i ponovo se oglasi: „Sačekaj malo”.
„Da je malo”, odgovorim mu ja, “pet minuta dreždim ovde”.
„A šta će ti biti? Bar si se sklonio od sunca!”
„Ne smeta meni sunce. Što se mene tiče, nek bude ovako do januara, a posle kako hoće”, pokušah ja da malo otkravim situaciju.
„Sad će doći Marija, otišla je nešto do Pošte, moraš sačekati.”
„Do Pošte? Pa ko zna kad će ona doći? Je l’ ne možete Vi da mi udarite pečat?”
„Ja da ti udaram pečat? Pa nije to moj posao. Ja sam direktor”. Osetim ja malu ironiju u glasu.
„Nema šanse da je čekam, ako nećete Vi da potpisujete, pišem izveštaj pa odlazim, nemam ja vremena da se zamajavam ovde”.
„I šta će onda da bude?”
„Onda će da bude da dođe neko iz firme sa pečatom po ovu poštu koju sam već doneo. Vraćam je nazad i ćao!”, dok govorim to, već ispisujem po praznim linijama izveštaja brojke i slova i svečano mu uručujem beli kvadratić u levu ruku.

Istog trenutka on staje ispred mene i pokušava da mi prepreči put, da me zagradi kao u fudbalu ili košarci, sa sve podignutim rukama, usput govoreći poprilično glasno: „Čekaj, brajko moj, nećeš ti nigde!”

„Kako to mislite – nigde, upravo sam pošao”.
„Daj mi poštu, pa možeš ići.”
„Slušaj, brajko!”, povisim i ja ton i pređem na ti, „ako si ti direktor, meni nisi, zato sklanjaj se da se ne svađamo!”
„Je l’ ti to meni pretiš?”, dobi on naprasno izliv pameti u mozak.
„Još ne, al’ ako se ne skloniš, počeću”, odgovorim mu bezobrazno i prostrelim ga pogledom. Pokušam da izgledam što strašnije i napravim još korak – dva prema vratima, pošto je on u međuvremenu oslobodio put prema istima.
„Hajde, dobro, nemoj da se ljutiš, evo udariću ti pečat”, progovori on i krene iza pulta.
„Do viđenja!”, uzviknem ja dok u par sekundi prolazim kroz vrata i penjem se na sic bicikla. Skoro istovremeno otpozdravljam na Marijino “Dobar dan”, koja baš u tom trenutku ulazi u firmu. Osećam njen iznenađen pogled na vratu dok čuje direktora kako urla: “Evooo pečaaat!”