Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

Tajne poštarske torbe

Strpljenje je vrlina

Parkiram bicikl na jedan od velikih stubova ispred firme (da li je sagrađen u jonskom ili dorskom stilu, ne bih baš smeo da se kladim; bežao sam sa tih časova kad se učilo o tome) „Nijevažnokakosezove”,  uzimam korice i čekam da se vrata sa foto senzorom sama otvore. Uspevaju iz trećeg pokušaja, dva puta sam morao da pravim korake napred – nazad, ne bi li me savremena tehnologija konstatovala. Ulazim sa samopouzdanjem jednog vrhunskog sportiste ili, bar, balkanskog političara, pravim nekoliko koraka i spuštam korice na pult iza kojeg bi, po difoltu, trebalo da se nalazi Marija, simpatična plavušica od tridesetak i nešto, većito malo preplašena, ali uvek uslužna i ljubazna, kako i priliči sekretaricama u današnje vreme. Ovog puta nje nema na dogovorenom mestu, a ni bilo koga drugog.

  • Sačekaću malo”, mislim se u sebi, „sad će ona”…

… Minut, dva, tri… Gubim već strpljenje… „Poštar!”, izreknem glasno, ne toliko da pređe u vikanje, ali sa dovoljno snage da me neko čuje. Neko… niko…

  • Poštaaar”, okrenem ja točkić na potenciometru dosta udesno, ali odgovora nema. Nema, jebi ga…
  • Poštaaaaaar”, sad već skoro zaurlam i odlučim da je to poslednji put u ovoj neugodnoj situaciji i već krenem da tražim beli izveštaj, da na brzinu ispišem brojeve preporučenih pisama, a drugom rukom počnem da odvajam obične od knjiženih pošiljaka. Prošlo je skoro pet minuta otkako sam tu. Ionako nisam poznat kao strpljiv čovek, pa me je ova situacija dobro iznervirala.

  • Šta se dereš, poštar?”, začujem glas polu – levo od mene. Iz neke od kancelarija izađe mršavi lik u teget sakou i pogolemim čvorom od kravate ispod vrata i ponovo se oglasi: „Sačekaj malo”.
  • Da je malo”, odgovorim mu ja, “pet minuta dreždim ovde”.
  • A šta će ti biti? Bar si se sklonio od sunca!
  • Ne smeta meni sunce. Što se mene tiče, nek bude ovako do januara, a posle kako hoće”, pokušah ja da malo otkravim situaciju.
  • Sad će doći Marija, otišla je nešto do Pošte, moraš sačekati.”
  • Do Pošte? Pa ko zna kad će ona doći? Je l’ ne možete Vi da mi udarite pečat?
  • „Ja da ti udaram pečat? Pa nije to moj posao. Ja sam direktor”. Osetim ja malu ironiju u glasu.
  • Nema šanse da je čekam, ako nećete Vi da potpisujete, pišem izveštaj pa odlazim, nemam ja vremena da se zamajavam ovde”.
  • I šta će onda da bude?
  • „Onda će da bude da dođe neko iz firme sa pečatom po ovu poštu koju sam već doneo. Vraćam je nazad i ćao!”, dok govorim to, već ispisujem po praznim linijama izveštaja brojke i slova i svečano mu uručujem beli kvadratić u levu ruku.

Istog trenutka on staje ispred mene i pokušava da mi prepreči put, da me zagradi kao u fudbalu ili košarci, sa sve podignutim rukama, usput govoreći poprilično glasno: „Čekaj, brajko moj, nećeš ti nigde!

  • Kako to mislite – nigde, upravo sam pošao”.
  • Daj mi poštu, pa možeš ići.”
  • Slušaj, brajko!”, povisim i ja ton i pređem na ti, „ako si ti direktor, meni nisi, zato sklanjaj se da se ne svađamo!
  • Je l’ ti to meni pretiš?”, dobi on naprasno izliv pameti u mozak.
  • Još ne, al’ ako se ne skloniš, počeću”, odgovorim mu bezobrazno i prostrelim ga pogledom. Pokušam da izgledam što strašnije i napravim još korak – dva prema vratima, pošto je on u međuvremenu oslobodio put prema istima.
  • Hajde, dobro, nemoj da se ljutiš, evo udariću ti pečat”, progovori on i krene iza pulta.
  • Do viđenja!”, uzviknem ja dok u par sekundi prolazim kroz vrata i penjem se na sic bicikla. Skoro istovremeno otpozdravljam na Marijino “Dobar dan”, koja baš u tom trenutku ulazi u firmu. Osećam njen iznenađen pogled na vratu dok čuje direktora kako urla: “Evooo pečaaat!

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: