Detinjstvo… DIVAN period. Kao i svi u životu, sam praviš izbor, sem što te redovno zeznu okolnosti.

Bila je čudnjikava devojčica. Uvek gotovo sama i ćutljiva. Igrala se u uglovima zajedničkog dvorišta jedne zemunske švapske kuće. Nije imala igračaka, osim onih nađenih u komšinicinoj šupi, preostalih od njene odrasle ćerke. Lutka, to je već bio daleki san. Tako mala bila je „prirodnjak“, mnogo pre nego je saznala za Belamija.

U delu dvorišta, gde je nekada bio ružičnjak, kružile su one čudne crvenkaste bube sa crnim tačkicama na svojim leđima. Od grančica im je pravila mostiće i prepreke i divila se njihovoj snalažljivosti. Ježevi iz bašte joj baš nisu uvek uspeli pobeći. Čim je začula oprezno šuškanje, znala je da malenim nogama „hvataju maglu“. Oprezno ih je svojim malenim rukama hvatala i unosila u kuću i krila ispod ormana. Oni su noću grebali po crvenom, toplom podu i plašili njenu majku. „Opet si donela tog da mi tu sere, malo je što čistim za vama“, ne jednom je vikala mama.

Nalazila je mačiće i zatvarala u kartonske kutije, ne bi li je dočekali ujutro krmeljivu i srećnu. Naravno, maca se oslobađala. Kuce su bile zabranjene. Zašto, nije znala, nije razumela.

 

U dvorište je često ulazio jedan osobenjak. Visoki mršavko sa torbom i kapom na glavi. Rekli su joj da je to poštar, a ne milicajac, kao što je ona mislila. Kape su im bile u to vreme gotovo iste. I stalno ju je nesto zadirkivao… Sklanjala se. Bilo ju je stid od njega. Često je dolazio dok joj se roditelji svađaju i vukao njenog pijanog oca za rukav, dok bi ovaj vikao na majku. Zato se krila iza šimšira ili česme dok on ne zapraši u susedno dvorište.

Polako je stasavala i menjala se. Udovi su joj se produžili. Otac krojač, u časovima trezvenosti, prepravljao joj je okraćale pantalonice u bermude i na kolena prišivao skajena srca. Mati je pokušavala da od žbuna kovrdžave kose napravi nešto što liči na frizuru. Teško je bilo… Cika, plač. Keva je samo pokušavala da tu devojčicu uliže kao svu ostalu decu. Sve sto je mala želela bile su bele hulahopke, Caca ih je imala, a i suknjicu u glok. I dobila ih je za rodjendan. Srećna je istrčala na ulicu i pridružila se nemirnoj deci. Osnovna zabava tih dana je bila – verati se i okretati uz šipku koja je podbočavala komšijsku kapiju. Mali prirodnjak u novim belim hulahopkama je pao u prvom pokušaju! Kakav maler! Uplakana potrča kući i ne gledajući zaleti se pravo čupavom glavom u poštarsku torbu.

Zašto plačeš?”

Pa, mama mi kupila… šmrc, šmrc… ja pala…” i pokaza na pocepane, prljave i okrvavljene hulahopke. E, kraj sveta i sigurne batine, rođendanske…

Prođe par dana i opet naiđe taj džigiljavi poštar. Zovnu je… Ona priđe, stidljivo, kako je to već znala i sagnute glave sačeka šta ima da joj kaže. „Evo, ja našao bele hulahopke, ćerka mi ih je prerasla. Tebi će odgovarati“… Jooooj, radostiiiiii! Zahvalno ga je pogledala i otrčala kući… Više se nije sakrivala od njega.

Vreme je prolazilo. Stasala je u lepuškastu, skromno obučenu devojčicu i odličnog đaka. Poštar je postajao stariji i sporiji. I nekako joj je nedovoljno brzo donosio prva ljubavna pisma jednog Sebastijana, negde iz Bačke. Zadirkivao ju je i pretio da će je reći ocu. A ona je, u strahu da će to uraditi, strpljivo čekala ispred kapije, da ih se prva dočepa. Bila su puna lepih reči. KAO ONO SA STIHOVIMA… „Život je nemirni okean, a ljubav orahova ljuska što luta valovima u susret sudbini…“.

Tako je njen poštar ispratio celo njeno detinjstvo i devojaštvo, donosio čestitke za venčanje, za radjanje dece i pio kafu u njenoj novoj kući u istoj ulici. Često, i češće uz rakiju, pa kada donese penziju svekrvi , presipao je rakiju u kafu da se pre rashladi i natezao u dva poteza. Ponekad je bio i vidno pijan. Umeo je u brzini, u samo njemu pristaloj šali, da babu upita… „Jebeš li šta bako? Je l’ bilo sinoć šta?“ Ma, vriska sa njim. I tako… Stario je dok su njihova deca rasla.

Ona je postala žena, domaćica i majka, i nikada nije zaboravila te bele hulahopke iz crne, kožne torbe. Smešni, dragi prijatelj je kasnije igrom sudbine postao njen kolega. I igrom slučaja je jednom nosila poštu na rejonu gde je živeo. Uzbuđeno je zazvonila na njegova vrata i čekala da penzioner izađe. Na njenu veliku žalost, nije bio kod kuće. Kasnije se ta šansa nije ponovila, promenili su joj teren.

Često ga spominje u razgovorima sa kolegama. Svi ga se rado sećaju. Bio je večito u žurbi, razdrljen leti, zadihan, a  miris „brlje“ je išao za njim, ali niko nikad nije rekao da je bio zao, niko nikad nije rekao ništa ružno o njemu. Naprotiv, nikome nije silazio osmeh sa usana dok je pričao dogodovštine poštara Velička!

Bio je jeeedno veeeliko srce!

Snežana Rađen Jovanov