Vitamini

Vitamini su organska jedinjenja koja organizam čoveka nije u stanju da sintetiše, te se moraju unositi hranom. Vitamini nastaju u biljkama uz pomoć sunca i/ili u bakterijama; u nekim slučajevima mogu nastati u ljudskom ili životinjskom organizmu.

Država Srbija brine o svojim najstarijim građanima, pa im je „prepisala” pakete vitamina po hitnom postupku. Država Srbija ne brine o svojim zaposlenicima, pa im uz sav drugi posao, po hitnom postupku određuje da podeli te iste pakete vitamina kako znaju i umeju. Naravno, besplatno.

Naravno, to nije moja briga. Moja briga je da ih dostavim, ako mi nadređeni tako narede. Moja briga je da radim i zaradim dovoljno da prehranim sebe i svoju porodicu. Pošto je moja zarada dovoljna samo da se prehranimo, a ne i da putujemo, oblačimo se i kulturno uzdižemo, preostaje mi da se kulturno uzdižem sam, da putujem u mislima i u snovima i da nosim stare stvari…

…Kad sam već kod kulture, naši najstariji sugrađani znaju da budu veoma kulturni. Znaju da pozdrave svog poštara, učtivo mu se jave, ponude čašom vode ili čega drugoga. Znaju i ga pitaju za zdravlje familije, da mu istu stave na spisak jer im nešto nije po volji, ali takvih nema mnogo. Nije to ni previše važno. Sto ljudi – sto ćudi…

…Kad sam već kod ćudi, jedna penzionerka me je ćudljivo pitala kad sam joj davao paketiće sa vitaminima: „Da li ste sigurni da su ovi vitamini pravi i kako znate koji meni odgovaraju? Možda sam na neki alergična?”

Jedna druga me je pitala da li mogu da ostavim još jedan paketić sa vitaminima i za njenu ćerku. Na moje kontrapitanje da li joj je ćerka takođe penzioner, u pola glasa je rekla:“Nije, ali,znate, ona je malo bolešljiva”.

Jedna treća uživateljka penzije mi je tražila još jednu kesicu jer „niko neće primetiti” kad imam toliku gomilu na biciklu, a četvrta mi je poručila da može da me bude sramota što im to delim kao milostinju. Na moje insistiranje da ja samo radim svoj posao, fantastično me je uporedila sa čuvarima logora koji su isto samo „radili svoj posao”.

Peta, pak, kojoj sam predviđeni paketić sa vitaminima ostavio kod komšinice jer nije bila kod kuće, kasnije me je celo prepodne tražila po naselju jer nisam ostavio paket i za „njenog Lazu”.

„Čekajte, gospođo, zar nije vaš suprug Laza umro pre tri meseca?“

„Jeste, ali valjda sam ja njegov naslednik. U testamentu je sve ostavio meni”.

Možete misliti moju mešavinu emocija na tu njenu tvrdnju. Nisam znao da li da se smejem ili da je prekorim zbog bezobrazluka…

… Sledeća me je dočekala rečima kako je njena prija oduševljena tim istim vitaminima, kako ih je dobila pre dva dana i da ih je popila to veče i da sa oduševljenjem tvrdi kako „u životu nije bolje spavala”.

Na drugom ćošku čika Mita rezignirano odbija paketić jer ne voli onog što mu šalje, a njegov komšija će da ih uzme, ali će ih staviti u ćošak jer je čuo da se ne sme piti alkohol s njima uporedo, a rakija je, to je bar poznato, najbolji lek protiv korone i ostalih bolesti.

Pored odlične „ponude za posao” da tu gomilu odnesemo za vikend na buvljak i lepo prodamo, a zaradu podelimo, predloženo mi je i da ceo kontigent bacim u kontejner jer je „svim tim lekovima istekao rok trajanja” i „samo hoće da nas potruju, da brže crknemo”.

U drugoj ulici jedna starija žena je insistirala da bolje pogledam „taj spisak” i da je nemoguće da nje nema na spisku jer njena zaova radi u Penzionom fondu. Njena komšinica je rekla da je sramota da vitamin dobije tek sad, a komšinicina susetka se zabrinula kad sam joj rekao da je rok za dostavu 10. jun. „Svašta, ima da pocrkamo dotle”…

…I tako, dok gledam u odrezak plate, ne preostaje mi da uzmem neki vitaminčić da se smirim jer su nam opet smanjili cenu rada. Objašnjenje, nalik na onaj koji nam daju „stručnjaci” kada probam da raščivijam račun za struju, koji mi nije baš najjasnije, ali, kako mi kažu: „Nije tvoje da misliš, ima ko je za to plaćen”.

Slažem se: „Ima ko je plaćen, ali ne da misli, nego da nam oteža i ovako težak posao. Ko mi je kriv kad, hm, nemam diplomu i ne znam gde ima da se kupi”…