Zima je 13.-og u Avgustu

Jutro je počelo sa maglom, teškim slojem vode koji se spuštao sa brda u reku. Pomislio sam da bi dan mogao biti i bolji, ali i gori. Magla ko’ magla… Ne marim. Kasnije se razvedrilo i sunce je zasijalo tako da je zbunilo i pupoljke na biljkama koji samo što nisu počeli da se otvaraju. 

Dan na poslu je bio manje – više isti. Sa manjim trzavicama i opaskom jedne bake kojoj već godinama nosim penziju. S’obzirom da joj je penzija tolika da može da plati samo račun “Informatike” – baka je, normalno, propustila dva tri računa i onda su krenuli u akciju revnosni janjičari srpskog pravosuđa u narodu poznati kao sudski izvršitelji, i tako je baka Grozda upala u začaran krug. Taman kad joj uzmu od penzije, ono što je dugovala, sa kamatom, naplatom sudskog procesa, kom nije prisustvovala, i nagradom za izvršitelja! Koja je, tek da se zna, u visini njene penzije, Ona je već opet došla na početak, jer u međuvremenu nije mogla da plati te iste račune za koje su joj skidali deo penzije.
Dok sam joj u polumraku jednosobnog stančića isplaćivao njenih 2630 dinara, pokušavajući da je razvedrim kako je, eto bar sunce zasijalo napolju, ona me samo tužno pogleda i reče:
” Dragi moj sine… Ti znaš da sam ja tebi uvek davala, makar ono sitno. Nema baba Grozda, mala mi penzija, ajde uzmi bar ovu jabuku.“

 
Jabuka je bila domaća. Znao sam da često ide u nadnice. Sa svojih 70 i kusur…
” Ne treba majka, hvala vam puno i na jabuci! Biće boljih dana, pa ćete Vi meni opet dati ono sitno! ” – namignuo sam zaverenički i stavio jabuku u džep. Ona je i dalje stajala ispred mene sa onim “sevdah” pogledom držeći u svojim izboranim staračkim rukama ono malo para što je nazivala penzijom. A zatim blago klimajući glavom levo – desno, prozbori.
” Neće biti sine moj. Evo i moja Janja radi po trafikama sa diplomom onog fakulteta za zemlju, pa malo, malo ostane bez posla. A kad tako stvari stoje, onda sigurno neće biti dobro. Njoj se bliži 50, a jedva da ima nešto upisano staža, a kakvo je zlo eto vidiš i sam. Kakva smo sirotinjska zemlja, ni snega nema, il’ je i njega neko ukr’o… Sve naopako…”
Izašao sam iz stana uveravajući i nju i sebe da će se stvari već rešiti, a onda negde na polovini hodnika me sustigoše rođene misli i počeh da se smejem svojim paradoksalnim uveravanjima ponavljajući onu rečenicu baka Grozde ” Kakva smo sirotinjska zemlja, ni snega nema il je i njega neko ukr’o… Sve naopako…” Smejao sam se, a unutra u meni je kipteo pakao.

Došavši kući sa posla popio sam jednu kafu na brzinu sa suprugom, pre njenog odlaska na posao. Već nekih 13 -14 godina mi tako. Ja pre podne, ona poslepodne – Sex i svađa vikendom. Ako nađemo vremena i za to. Bezvoljan i potpuno demoralisan, reših da pogledam neki film koji će mi bar na sekund vratiti osmeh na lice. Izbor je pao na remek delo – “Smoke”, sa Harvi Kajtelom u glavnoj ulozi. Da, nisam pogrešio. Definitivno, film koji treba imati u kolekciji za hitne slučajeve.

Nekoliko nedelja kasnije je pala takva snežina da smo naravno , ostali zatrpani. Polivala je košava, nosila sneg uzbrdo. Po ravnici kosila,  ledenim žiletima sečući lice. Putari su sa nedovoljno grtalica, mašinerije i čega već, ali sa dovoljno soli, napravili sasvim solidne bare po svim glavnim ulicama dok ih vozači kola proklinjali. Meni je bilo mindeđ. Sasvim normalno da je zima u februaru. E sad, što nije tako “stisla” dosad… To je već neka druga priča. I naravno da ljude nije omela ni malo. Ovde je usvojen magičan genetski kod po kome svaki građanin može preživeti sa flašom vode.
U jednom od tih nežnijih dana snega, dok su u zemlji trenutno vladale i vladaju tri epidemije o kojima se ćuti dok ljudi masovno obolevaju od gripa, stiže me čudan osećaj dok sam posle podne ležao u fetus položaju, kratko dahćući od temperature koja dolazi. Paranoja? Ne. Davno smo se rastali. Istina. Nešto nije u redu. Zapevao sam pesmu od Đoleta “.. Zapelo je negde , treba nam, tip sa iskustvom!”. Upalih TV. Prebacih kanal.

Na TV-u je Hajvi Kajtel kao “Ogi” večerao sa crnom bakicom u božićnoj večeri. U pozadini je išla pesma Tom Vejtsa, ” You are innocent when you dream“. Nasmejah se sceni kao što se i baka Grozda danas meni osmehnula u njenom jednosobnom stanu.