Zli jezici bi rekli da epitet ”kratko” iz naslova može da se odnosi na veoma ograničeno vreme trajanja događaja, s obzirom na to da se sve završilo pre ponoći zbog rizika od fasovanja komšijske prijave. Moja malenkost, pak, smatra da je čak i u datom opsegu bilo više nego dovoljno vremena da se svi pank bendovi iskažu. Tu dolaze druga dva epiteta iz naslova koji su sasvim prigodni za vrstu muzike koju su bendovi svirali i za šou koji su zajedno s publikom priredili u subotu uveče.
Čak i skeptici koji su tvrdili da gledalaca neće biti puno jer je Soulpeddler daleko od uobičajenog radijusa događaja u Novom Sadu (Klisa, pa još zavučeno u sporedne ulice), prijatno bi se iznenadili količinom publike koja je potegla preko mosta na kanalu da bi ispratila događaj. Što se opet svodi na maksimu- ko hoće, nađe način; ko neće, nađe izgovor.
Čast da otvore igre imali su novosadski veterani Drnch. Posebno sam oduševljen činjenicom da su, zahvaljujući kombinaciji više pozitivnih faktora, konačno imali živi zvuk kakav im dolikuje i koji je na pravi način energetisao publiku. Iako isprva stidljiva od prve pesme (ili pripita, ili oba), publika je polako počela da zauzima prostor pred binom i da prati hitove na jedini način koji dolikuje- skakanjem i šutkom. Gane (vokal), Deja (gitara), Ćandra (bas) i Kimi (bubnjevi) priredili su ne samo lepu uvertiru u veče, već su profesionalnim pristupom dokazali da nisu samo ”bend za otvaranje” već itekako sila na koju treba računati.
Sledeći na redu nastupali su gosti iz Šida – Atomski Rat. Boki (vokal), Igor (gitara), Zoran (bas) i Zlaja (bubnjevi), uz pomoć novopridošlog gitariste Mileta, sasuli su baražnu paljbu pank beskompromisnosti i , usuđujem se reći, metal snage i senzibiliteta. S obzirom na činjenicu da članovi benda nisu muzički i žanrovski ograničeni (Igorov solo black metal projekat Rđa i bend Karakondžula kao najbolji primeri), jasno je zašto u startu privlače raznovrsnu publiku i zašto su dobrodošli na svaki događaj gde se od benda traži ”no nonsense” pristup, bez pardona i mnogo objašnjavanja.
A onda, na binu izlaze subotički veterani, legendarni Proces, bend sa definitivno najdužim stažom te večeri (više od 35 godina!). Od originalne postave benda, samo je mesto pevača, umesto Septika– koji je, inače, to veče došao da izlaže svoje radove po kojima je nadaleko poznat u umetničkim krugovima – zauzeo relativni novajlija Toške. On, Tihi (bas, prateći vokal), Rob (gitara) i Sudar (bubnjevi) isporučili su hit za hitom, a publika je više nego zahvalno ispratila – štaviše, bilo je gostiju koji su se iscimali iz Beograda, Subotice, Sombora, pa čak i Osijeka kako bi prisustvovali događaju. Zvati jedan ovakav bend da nastupa na određenom događaju definitivno je pun pogodak u svakom smislu.
Kraj je ostao rezervisan za zvezde večeri, novosadski Kalo, koji je te večeri slavio ravno 10 godina kontinuiranog rada i nastupanja. Đape (vokal), Sole (gitara), Crveni (bas) i Laza (bubnjevi), iako su nastupali poslednji po redu, nimalo nisu podbacili- štaviše, dali su sve od sebe i publika je to prepoznala do te mere da je jednog momenta bilo penjanja na binu i otimanja oko mikrofona. Iako je ovog puta izostao Đapetov scenski nastup ludila – trčanje ukrug i mikrofonski kabel oko vrata kao svojevrsni ”trademark”-, ništa nije moglo da pokvari sveukupno pozitivan utisak nastupa, kao ni činjenicu da su, tematski, aktuelniji više nego ikad (obavezno preslušati pesmu ”Neizvesnost” za domaći zadatak).
Da se vratimo na naslov. Kratko? Jeste bilo, veoma, moglo je još. Jasno? Itekako. Odsečno? Normalno, nema tu potrebe za duženjem i mnogo objašnjavanja. Poruka je jasna za onog ko želi da skapira, a to je svaki od bendova više nego ubedljivo isporučio.
tekst i fotografije : Mihajlo Janković
Leave a Reply