Nepolitikin Zabavnik

U PROLAZU

20.000 DAYS ON EARTH – TAKO JE NICK GOVORIO O SEBI part 1

piše : Tatjana Smiljanić

Mnogo volim Nicka Cavea. I to nije tajna. Svakodnevno provedem nekoliko sati slušajući ga dok radim. On mi olakšava to vreme. Smiruje me. Ovaj divan film, koji svaki put gledam sa neverovatnim zadovoljstvom, dao mi je ideju da obradujem još nekoga ko voli ovog izuzetnog muzičara kao ja – zapisala sam sve važne rečenice koje je Nick izgovorio i tako me upoznao sa onim o čemu razmišlja. Ovde ćete naći neke lepe uspomene iz njegovog detinjstva, saznaćete o čemu misli dok piše, i neke male detalje, intimne, koje možda niste znali od ranije… Pošto je ovo poprilično dugačak tekst, podeliću ga na tri dela. Ovo je prvi.

” Pri kraju 20. veka prestao sam biti čovek. To nije nužno neka loša stvar. Jednostavno je tako. Probudim se, pišem, jedem, pišem, gledam TV. Ovo je moj 20.000-ti dan na Zemlji. Uglavnom se osećam kao kanibal. Znate, kao onaj iz crtića: velike usne, smešna kosa i kost u nosu. Uvek traži koga će skuvati u loncu. Pitate li moju ženu Susie, potvrdiće. Jer obično nju skuvam. Jer među nama je takav dogovor. Pakt. U kojem je svaki tajni, sveti trenutak koji postoji između muža i žene kanibaliziran. Samleven i ispljunut na drugu stranu u obliku pesme. Prenaduvan i izvitoperen. I monstruozan.

Uglavnom pišem. Kuckam i brišem, katkad danonoćno. No, kad zastanem da bih preispitao šta to zapravo radim i zašto… Ne znam na to pitanje odgovoriti. Stvaram jedan svet, Svet pun čudovišta, junaka, dobrih i loših momaka. To je apsurdan, lud i nasilan svet. U njemu ljudi divljaju, a Bog zaista postoji. Što više pišem, moj svet poprima više detalja i razrada, a svi njegovi likovi koji žive, umru ili samo nestanu. Oni su tek izopačene verzije mene. Uglavnom, za mene, sve počinje ovde. Na najsićušniji način.

Kad izađem iz tog sveta, uvek me zaslepi takozvani stvarni svet. Pa jedem, gledam TV, igram se s decom i mučim svoju ženu. Prikupljam iskustva, pa se onda vraćam u svoj svet.

 

Mesta odaberu vas. Obuzmu vas, hteli vi to ili ne. Pre mnogo godina sam dolazio u Brighton i najviše se sećam da je uvek bilo hladno i da je padala kiša. Ledeni vetar fijukao je ulicama i ledio mi kosti. Ali, negde moraš spustiti sidro i nekim slučajem sam ovde. Brighton je uprkos takvom vremenu postao moj dom i bez obzira čime me vezao, divlje se uvlači u moje pesme.

Želite li znati kako nastaje pesma? U pisanju je najvažniji kontrast. Kontrast je ključna stvar. Suprotstavite dve neuporedive slike i posmatrate vrcanje iskri. Kao da maleno dete stavite u istu prostoriju sa psihopatom ili slično. I samo sednete i posmatrate šta će biti. A onda, recimo, pošaljete unutra klovna na triciklu. I opet čekate i posmatrate. Pa, ako to ne upali, upucate klovna.

Najranija sećanja na žensko telo…Prvo veće seksualno iskustvo koje sam imao bilo je s devojkom koja je imala crnu kosu i veoma bledo lice. Šminkala se. I usta bi namazala. Sve je jako nalikovalo na kabuki. Meni je bilo 15 godina, ili tako nešto. Rekao sam majci da ću biti negde drugde, a spavao sam s njom. Nije bilo seksa. Ali, to kretanje njenog tela…Okrenula mi je leđa. No, u polusvetlu sam video to belo lice i to je na mene ostavilo snažan utisak. Što se devojke tiče i njene drugarice Janine, a ona se zvala Julie, njih dve su me oblačile u…Volele su me obući u žensku odeću. U to sam doba bio spreman na sve. Sećam se da bih se gegao van iz porodičnog doma, u visokim petama i kratkim pantalonicama…Kao – Odoh ja! Kuda ćeš, dragi – pitala bi mama. Na otmenu zabavu, mama!-mahnuo bih i izašao. Na kraju je moj otac, sećam se, došao k meni u sobu gore, očito mu je majka rekla za to. Jer je to bilo potpuno netipično. Seo je nasuprot mene i rekao: Sine, dođe vreme kad svi postanemo muškarci. Održao mi je govor o nošenju ženske odeće. Mislim da su se zabrinuli da sam transvestit. No ja sam, zapravo, samo bio opčinjen tom čudnom, divnom devojkom.

Najranija sećanja na oca…Ne znam. Sigurno imam i ranijih sećanja, no pamtim da me jednog dana pozvao na stranu i pročitao mi prvo poglavlje Lolite. Rekao je da to poglavlje sadrži sjajnu veštinu pisanja na puno nivoa. I onda mi je iščitao aliteracije, naglas je čitao i pitao: Razumeš šta se tu događa? To je bila moćna stvar koju mi je dao, jer sam svoj doživljaj njega formirao oko toga. Tu je bio drukčiji, promenio se kad je to pročitao. Postao je nešto veće. Otac je dva puta došao na moj koncert. Ni prvi, ni drugi put nisam znao da je u publici. Prvi od ta dva koncerta bio je novogodišnji, vani, na ulici. Ja sam se valjao, pijan. I pevao. Celi bend je bio odvaljen. Posle me pitao kako je prošlo. Dobro -rekao sam. Znam, bio sam. A gledao me i nešto pre svoje smrti. Plaćeni koncert, u klubu, nas kao afirmisanog benda. I tamo je bio i video nas. Rekao mi je: Bio si poput anđela! Ne mogu uopšte shvatiti kako me doživio na taj način. Kao anđela. Ako uzmemo sve ostalo u obzir. Sećam se i da je jedanput moja sestra bila zbog nečega jako ljuta. Otac ju je stavio na spavanje i izašao ugasivši svetlo, a sestra je ostala jecati u krevetu. Nakon nekog vremena, a bili smo veoma mali, rekao sam “govno”. Počela se kikoćati. Onda sam rekao “sranje”, pa ju je to još više zabavilo. Rekao sam “jebi ga”. Sad se smejala. Tad sam video kako su se vrata otvorila i otac je izašao. Iako je bio nešto kao nečujni svedok, ne bi bilo tačno reći da otac nije bio prisutan. Ali, u ovakvim prilikama jeste. Moja sećanja na detinjstvo su prekrasna. Divno detinjstvo za jedno dete. Reka Ovens teče kroz Wangarattu. Tamo sam proveo detinjstvo. Uz tu reku. Tamo sam radio sve kul stvari tokom odrastanja, ljubio se sa curama, skakao sa železničkog mosta koji je vodio preko te reke. Prislonili bismo uvo na šine, da čujemo da li dolazi voz, osetili bismo vibriranje, pojurili mu u susret, po šinama, po sredini mosta. Voz bi nam dolazio u susret, a mi bismo onda skočili s mosta. S mosta u reku. Sve te vratolomije detinjstva bile su sastavni deo mog odrastanja. Zaista mi je žao što moja deca to ne mogu iskusiti.

Moj najveći strah je, verovatno, gubitak pamćenja. Povremeno me zabrinjava da neću moći nastaviti raditi čime se bavim i dosegnuti ono čime bih bio zadovoljan. Pamćenje je ono što jesmo. Mislim da su duša i sam razlog postojanja upleteni u pamćenje. Već jako dugo gradim neki svoj svet s pomoću narativnih pesama.To je takav svet koji je stvoren od dragocenih, prvobitnih sećanja koja nam definišu živote i za kojima večno jurimo. Mislim na ona najranija sećanja iz detinjstva, na on trenutke u kojima ti se promeni ritam srca. To može biti kad otkriješ neko umetničko delo. Ili kad te zadesi ogromno traumatično iskustvo. A može biti i neki sićušan trenutak, neki fragment trenutka. Na neki je način to moj proces stvaranja pesama. Prepričavanje tih priča i njihova mitologizacija. Kad bih izgubio pamćenje, bila bi to pregolema trauma za taj svet. Uspeš li ući u pesmu, ući u samu srž pesme, u sadašnji trenutak, i zaboraviti sve ostalo,to te može poneti. I onda si, na trenutak, poput Boga. No, katkad se to i ne dogodi. Nije to da se u času pretvoriš u anđela ili nešto slično. Ponekad se to ne dogodi. Imam malo čudan odnos sa idejom Boga. Zato što u mojim pesmama takva vrsta bića postoji. Neko ko beleži rezultat, recimo. A u stvarnom svetu ne verujem u tako nešto. Jako me je zanimala religija kad sam uzimao mnogo droge. Bio sam narkoman. Probudio bih se i trebala mi je droga. Tada bih se prvo uputio u crkvu. Sedeo bih tokom cele službe, slušao sveštenikov govor, rukovao bih se s njim na izlasku, pa krenuo do Portobello Roada i Goldborne Roada jer bi dileri taman počeli izlaziti u to doba. Kupio bih drogu, vratio se u stan i zaokružio stvar. Malo sam bio dobar i sad…Ne vidim problem. Nešto takvo… Na nekom nivou, osećao sam da sam u uskladivoj ravnoteži u životu. Mislim, to je bila ludost. Kad sam upoznao Susie, rekla mi je: Znaš da radiš nešto stvarno opasno, nešto što ti ugrožava život? I želim da mi se zakuneš da nikad više nećeš ići u crkvu. “

Nastaviće se…

 

 

Leave a Reply

%d bloggers like this: