Nepolitikin Zabavnik

U PROLAZU

20.000 DAYS ON EARTH – TAKO JE NICK GOVORIO O SEBI part II

 

…”Meni se nastupi čine nečim prilično zajedničkim. Nečim što okuplja ljude. Mislim, to te obuzme. Ponese. Nešto se dogodi na toj pozornici kad izađem. Ali ne pre nego što stupim na scenu. Pre toga, u garderobi, sa bendom bude grozno. Zapravo ne možeš shvatiti kako ćeš izvesti taj koncert. No na sceni se nešto dogodi…Što te ponese. I takvi koncerti kojima stremimo, jako su važni. Važni su i publici. Ne postignemo na svakom nastupu takvo raspoloženje, no kad se to dogodi…

 
Bio sam izbornik londonskog festivala Meltdown kad je nastupala Nina Simone. Pre nastupa me je pozvala u svoju sobu. Sedela je tamo, na toj stolici i delovala kao opaka žena. Imala je neku ogromnu, belu bluzu i šminku kao Kleopatra. I rekla mi je da želi da je ja predstavim. Baš tim, pretećim tonom.

Rekao sam:

“Ok, kako da Vas predstavim?”

Rekla je:

“Ja sam dr. Nina Simone!”

Rekao sam:

“Ok! Ok!”

Izašao sam, predstavio je, ona je došla do ivice pozornice… Inače, nije bila dobro… Trebalo joj je dosta dok nije došla do ivice pozornice. Došetala je napred. Držala je stisnute šake i zurila u publiku s tim izrazom gađenja na licu. Svi su samo sedeli na svojim mestima i pitali se šta će sad biti. Sela je za klavir, izvadila žvaku iz usta i zalepila je za klavir. Samo se bacila na taj koncert i tokom tog koncerta transformisala se u nešto drugo. Videlo se i po publici, kako su reagovali. Do kraja je, bila je napred, dodirivala ljude, plesala na pozornici. Apsolutno transformativan nastup koji je promenio i sve one koji su svedočili tom koncertu.

Mislim da bismo mi to trebali biti. Nastojati to postići kad izađemo na scenu. Ne znam kako je drugima, no mislim da svi na nekom nivou želimo biti neko drugi. Svi tražimo tu transformaciju koja bi nam se mogla dogoditi u životu. Mislim da je većina ljudi i nađe. Na ovaj ili onaj način. Mesto na kojem mogu zaboraviti ko su i postati neko drugi. Trebaju zaboraviti ko su. možda je to ista stvar kao i kad je moj otac čitao “Lolitu”. To sam primetio kod njega. Da je on činio nešto…Samo je čitao, da, ali na višem nivou. Bio je oduševljen što to može pročitati svom detetu. Imao sam 19 godina kad je umro. I to je zaista bilo neočekivano. Nešto što je uzdrmalo celu porodicu.

Uključiš. Isključiš. No jednog dana shvatiš da ne možeš. I da si postao ono što si poželeo, još kad si bio dete, kad si se zaključavao u sobu i pevao u metlu. Postao si ono što si sanjao. I ništa te više ne može vratiti u prvobitno stanje. Nisi ni siguran da bi se baš želio vratiti. ne mogu sebe redefinisati. Ne želim to. Ne. mislim da rok-zvezda treba biti upečatljiva izdaleka. Nešto što možeš jednostavno nacrtati. Ne bi se smeli menjati svaku drugu nedelju. Moraju biti poput bogova. Sve je to plod mašte. Meni se to rano dogodilo. Kao dete sam imao očajničku potrebu promeniti se. Gledao bih se u ogledalu i ne bih bio zadovoljan. Gledao sam te ljude na omotima ploča i želio biti poput njih. Ja živim za nastupe. U tom času mogu biti ta osoba koja sam oduvek hteo biti. Nešto se na pozornici desi, nešto te ponese. Vreme osećaš drugačije , ti si to nešto, čini ti se da ne možeš pogrešiti. A onda pogledaš u prvi red i tamo neko zevne. Ili tako nešto. I sve ti se to raspadne i ostaneš tek neki kreten.

Ko poznaje vlastitu priču? Ona nema smisla kad živimo usred nje. Sve je to samo buka i zbrka. A priča postaje tek kad je ispričamo i prepričavamo. Naša sitna dragocena sećanja koja uvek ispočetka prepričavamo sebi ili drugima. Prvo stvorimo priču svog života, a potom je održavamo da je ne bi progutao mrak.

U Wangaratti smo imali brijača kojeg je moja majka mrzila. Svi smo imali iste frizure kod njega. Celu je Wangarattu šišao na isti način. Sekao bi šiške ukoso, tako da ih možeš zabacivati. No, svi su hodali s tim preko čela, a moja mama bi bila besna. Kao tinejdžer uopšte nisam voleo sport i slično, a nekolicina nas se bavila umetnošću. Ta nekolicina je, zapravo, postala The Boys Next Door.

Tu je bio Mick Harvey. Dok je još imao dobru kosu, zatim Tracy Pew. Tracy je bio jedan od onih tipova koji su došli već formirani. Slično kao i Rowland Howard. Samo su se pojavili, kompletni. On je fenomenalan basista. Bio je srce i duša Birthday Partyja. Na našim koncertima je često dolazilo do incidenata i to samo zato što je neki promoter odlučio da nas reklamira kao najagresivniji koncertni bend na svetu. To je značilo da je svaki skinhead, bajker, svaki šljam i psihopata dolazio na te naše koncerte. Pri kraju faze Birthday Partyja činilo nam se da to više nema gotovo nikakve veze sa muzikom, da ljudi dolaze tek da vide šta će se dogoditi. Pričinjavalo nam je nekakvo veselje da sve prisutne razočaramo time što ćemo samo svirati leđima okrenuti publici, te otrpeti i odvirati te koncerte sve do kraja.

https://www.youtube.com/watch?v=mGOavpn7sbo
 
Moja poslednja volja i testament…Činilo se, u tim mladim godinama da sav novac, a to je, rekao bih, bilo nula u to doba, bude uložen u Memorijalni muzej Nicka Cavea. U malu, no adekvatnu prostoriju ili više njih koje će poslužiti kao Memorijalni muzej Nicka Cavea. Oduvek sam bio razmetljivi gad.
 
Mnogo toga što sam napisao 1987. god. se ne sećam. A 1987. je bila teško pamtljiva godina. Teško mi se setiti ičega iz 80-ih. Stalno sam se selio. Nikad nisam imao vlastiti stan, tek puno kasnije. Uvek bi postalo prenaporno, kod koga god sam živeo. Uvek sam imao negde sto s kojeg bih sve pokupio u kutiju. Verovatno zato imam ovaj arhiv. Imao sam sobu u Berlinu. To je zapravo bilo nešto poput tunela za instalacije. Trebao si se lestvama popeti da bi u to ušao i nisi mogao stajati uspravno. Bio je to samo divan prostor poput materice, u kom je bio dušek za spavanje. Tu sam pisao knjigu “And the Ass Saw the Angel”.

Puno sam vremena provodio na berlinskom uličnom sajmu, koji je bio svake subote ujutro. Skupio sam neverovatnu zbirku pornografije, verske umetnosti, posebno ikona. Nabasao sam na kutijicu za čokoladice i otvorio je, a unutra su, omotana u tanki papir, bila tri vrlo duga uvojka kose. Mislim da su bili s različitih glava. Na jednoj fotografiji, iz tog stana, vidi se kako vise na zidu. Takva kosa je nešto čemu sam se uvek vraćao u pisanju pesama. Na zidu su visile i istrgnute stranice iz knjige, možda sam pisao na njih, ne znam…neka sranja. Ali važna sranja. Meni važna u to vreme.

Ispričaću vam nešto ludo što se dogodilo sa tom sobom. Bio sam na drugom spratu i ostavljao sam otvorena vrata, a neki Chris je stanovao na gornjem spratu. Jednog dana pisao sam za stolom, dignuo pogled i video njega, Shvatio sam da je fasciniran onim što sam imao po zidovima. Pitao me želim li doći u njegovu sobu i videti šta tamo ima. Rekao sam da može. Pošli smo kod njega. Imao je mali stan na zadnjem spratu. Otvorio je vrata, ušli smo u dnevnu sobu, a posvuda su bili ukrasi u stilu božićnih jaslica. Napravio je zvezdu od fluorescentnog kartona, a onda bi izrezao drugu, manju, iz toga, pa još manju, sigurno je satima pravio te sićušne zvezde, Imao ih je hiljade. Svuda po zidu. “Ovo je neverovatno, rekao sam mu- ovo je nešto najlepše što mogu zamisliti.” Imao je staklene stolove i rekao mi “Pazi sad ovo!” Isključio je glavno svetlo i upalio druga, podna svetla koja se preko stolova osvetljavala prostor. Odjednom su Isusove slike nestale i pojavile su se slike golih cura. Neka vrsta soft porna, u stilu Playboya, što je, očito, njega privuklo da pogleda u moju sobu. Sve se naglo promenilo u toj sobi. Bila je to totalno suluda, dirljiva stvar na kojoj je taj usamljeni lik radio godinama i godinama. Sigurno mu je dugo trebalo. Ovo iz moje sobe nije ni blizu monomanije te neverovatne sobe. To me dugo pratilo, ta neka snaga transformacije. Šta sve možeš postići maštom. Uvek se setim tog momka.”

Tatjana Smiljanić 

 
preuzeto sa : https://allanawood795.wixsite.com/website-1/post/20-000-days-on-earth-tako-je-nick-govorio-o-sebi-1

Leave a Reply

%d bloggers like this: