Dotkom

Nepolitikin Zabavnik

U PROLAZU

30 godina Atheist Rapa (intervju sa Raduletom) prvi deo

foto : Schimmu

Ove godine ATHEIST RAP slave tridesetogodišnjicu rada. Povod za razgovor Miloša Vojnovića – Schimmu-a i Vladimira Radusinovića – Raduleta je bio baš to, ali su se u razgovoru koji se protvorio u dugo ćaskanje o svemu i svačemu što se dogodilo u dugoj karijeri benda, dotakli i drugih tema. DOTKOM ima ekskluzivnu čast da vam predstavi taj razgovor koji će zbog svog obima izaći u dva dela . U redovima koji slede pročitajte šta su pričali Radule i Schimmu…

  • Nakon skoro 30 godina postojanja, šest albuma, koncertnog DVD-a, dokumentarca i knjige o bendu, pojavljivanja u dokumentarcu o Niku Sloteru, koncerata sa Green Day, NOFX… da li se ikad zapitaš – “šta još možemo da uradimo?”. Možda festival, kao što je Fat Mike napravio svoj?

Nisam, retko razmišljam o tome. Prilično stihijski delujemo. To ti je, ono, parlamentarna anarhija, uvek se čeka da neko drugi krene, a taj drugi budem ja, ili dok se stvori neka inicijativa ko će povući, U zavisnosti od perioda kakav nas hvata, a svi imamo neke amplitude. Trenutno je, jebote, ide nam sve kao po loju! A opet, niti je bilo nekog pomena koncepta ili pičkaranja u bendu. Jednostavno se desilo tako da smo u fazi da nam baš ide. A, vidiš, zanimljiva je ideja za festival.

  • S druge strane, da ste sve planirali verovatno ne bi ni pola toga postigli?

 Ko zna… Znaš da smo monografiju nazvali “20 godina stihije” i stvarno je tako. Poslednji primer koliko se to ne planira je, što bi neki normalan bend uradio, za razliku od nas koji nikad nismo nosili video kamere, nemamo fotografije svoje pre 2005. tad smo krenuli, tek tad smo i prijavili u SOKOJ-u autorska prava zato što smo tada saznali da oni za sve to predhodno vreme uzimaju pare na naše ime. To je i osnovni razlog zašto smo ih i prijavili. Neko gleda sa marketinške strane da prdne i objavi sve to na sva zvona, a mi se tako zajebavamo, što možeš videti i po našim najavama koncerata, ambijentima na kojim snimamo i sve to… Koncert “Sviraj stare” u Vintage u Zagrebu je najavljivan super, sviramo stvari koje smo napravili do dvehiljadite i tri dana pred svirku Zlatko (menadžer benda – prim. Schimmu) nešto gleda i kaže, “Mi imamo koncert tačno 18 godina nakon prvog koncerta u Zagrebu u Močvari“. A taj plakat nam stoji usred prostorije, kad ulaziš prvo što vidiš je baš taj plakat i dole piše datum (smeje se). Mi smo non-stop na turneji, samo sviramo, samo izmišljamo nova imena turneje i razloge zašto je turneja. Mi nemamo ono, “sad smo odsvirali album, sad ćemo da radimo na promociji…”.

  • Kaži mi, to za Vintage što si spomenuo, to je bio neki festival, svake nedelje bendovi sviraju staro ili jednom mesečno ili? Video sam po netu da je to išlo u kontinuitetu nekom…

Bio je serijal koncerata, ne znam da li je krenulo sa Hladnim Pivom ali bilo je više bendova, mahom naši ispisnici.

  • Moraju da budu vaši ispisnici da bi se uklopili u koncept Sviraj stare”. Već ima osamnaest godina od vašeg prvog nastupa u Zagrebu, šta je to zbog čega kod njih čak i znatno raste poseta na punk koncertima dok se ovde guši u živom blatu?

Mislim da to zavisi od grada.

  •  Konkretno mislim na Zagreb.

To je zato što se pola Hrvatske preselilo u Zagreb, a pola u Dablin.

  • Samim tim onda ima i više publike…

Da. Mi smo nekad pravili koncerte u Osijeku za 500, 600, 700 ljudi, sad je i to na 150, 200.

                                                       Pannonian Challenge , Osijek 2013.g

  •  Možda da radite Osijek, Dablin, petak i subota?

Baš smo pričali o tome jednom, mi kad bismo hteli da napravimo koncert za ekipu iz Osijeka, adekvatnije bi bilo da odeš u Dablin da sviraš. Ali je problem zbog viza i sranja… Trebalo je da idemo sa Let 3, ne kao onaj soundclash što smo radili (otvaranje festivala Uličnih svirača 3.9.2015.g. – prim. Schimmu) već ovako redovno. Međutim, mi nismo uspeli ni da budemo blizu da dobijemo vizu, odmah su nas u startu …

  • Niste ni došli do šaltera a već su vas o’ladili?

Ma, da. Inače, ranije je bilo… Tamo su drugačije bile stvari, oni su imali Tuđmana, mi smo imali Miloševića. Tuđman je bio desničar a Milošević je jebeni bankar i ubica i nacionalsocijalista koga su prepoznavali kao levičara. Ovde se pank ekipa raslojila mnogo više nego tamo. Tamo si imao nacoše koji su bili jaki dok je bilo rata, čim je prestala ratna euforija napravili su svuda po neko sranje i onda su izvisili. Pankerija je uletela u… kod nas se zaboravilo da je svaka mesna zajednica, ajde, opština imala prostore za omladinu, omladinske klubove, koje su opet držali neki likovi. Tamo su uleteli pankeri u organizacione odbore tih mesta, prvo budeš član, dođe skupština, nadglasali su parazite i šljamove, izbacili su ih iz klubova i preuzeli upravljanje klubovima. Pisali zahteve i projekte lokalnoj vlasti, koji su morali da odvoje neka sredstva…

  •  Išli su hijerarhijski, stepenik po stepenik…

Da i tako je nastala gomila klubova po manjim sredinama. Zagreb je veći grad, imao si više mase, ali si imao i Vrhniku i Varaždin i Koprivnicu i Sisak, gde god se okreneš imao si neke ekipe sa svojim prostorima, negde su bili skvotovi a to kod nas je samo zaživelo u Beogradu, koliko kapiram. I tu, realno, nije ni bilo pravog skvota, skvot podrazumeva da je ekipa tamo, da deo ekipe i živi deo svog vremena tamo, a ne samo da ide na vikendicu. Takve si primerke imao i u Metelkovoj, lik koji je jedan od prvoboraca ima svoju sobu u skvotu u koju dolazi vikendom (smeje se). Evo, sad smo bili u Smederevskoj Palanci, znaš ekipu Six Pack i njihovu okolinu, oni sad imaju Punk Rock Cafe i to mi je skroz dobra priča. Tamo dođu ljudi da provedu zajedničko vreme i čuvaju to mesto. Dok kod nas (misli na NS – prim. Schimmu) imaš frakcije pankera koji jedni drugima ne idu na koncert. Sad, da li je to i generacijski jaz, verovatno jeste, mi nismo imali to, “e ovde ne idem, ovo je organizovao ovaj, ovde mi se ne sviđa ekipa“, sretali smo se na svim mestima po gradu. Verovatno i zato što nismo imali ponudu, da možeš da bira,š nego kad se nešto organizuje ideš. Možeš ti da voliš ili ne voliš neki klub, ali kad taj klub nestane faliće ti.

  • U “Momci se vraćaju u grad”, a i u još nekim javnim nastupima, izjašnjavate se kao dede, a osim vas po tome je u NS-u poznat i Mumin. Dok npr. Ritam Nereda ne pate od krize trećeg doba ili, recimo, Kebra? Ovaj poslednji ni ne može da se izjašnjava kao deda kad se s dedom druži (S. Tišma)

 To jednostavno dolazi sa kilometražom koju pređeš, Mumina je verovatno taj New York izgazio.

  • I kilometraža koju je tamo kao taxista prešao.

 Matori smo, prošli smo sve i svašta. Niti možeš niti ti je stalo do nekih beskrajnih žurki i sve ono što si pre sa lakoćom podnosio. Ako i Debeli Precjednik kažu, “Petkom Kićo subotom Slabinac”, baš to se i dešava. Sad smo bili u Skoplju, pa u Smederevskoj Palanci, obe svirke su bile super, prva je bila, što se nas tiče, euforična jer smo posle zaglavili na našoj žurci u hostelu, ekipa Atheista interna žurka. Miki moj, sutradan do pet popodne ne možeš da razgovaraš, ne možeš da gledaš (smeje se). Došli smo tamo nikakvi i isceđeni, trebalo nam je malo da se vratimo. Tokom svirke popiješ dva, tri piva i to ti je kraj, nema. Ali te mamurne svirke su super svirke, to je opet druga dimenzija toga. Mnogo su fokusiranije na samu svirku, bolje se svira. Jedino što nema skakanja, pre nismo skakali zato što smo bili predebeli, nije bio red. Stvarno se prešlo sve i svašta u životu i gledam, u poslednje vreme samo se prebrojavamo. Mi, koji smo se zajebavali devedesetih, jebote, da živim do 45 sad bi potpisao. Mi koji smo to prešli, ispalo je da gomila iz naše generacije otpada na tom putu i to prilično uredno. Pedeset, plus, minus pet počinješ da se plašiš kasnih poziva i kad nisu od matorih. S jedne strane si zbog godina i svega odrasliji i zreliji i teme koje te okupiraju su zrelije, nisu to više gusti sokovi, a opet pokušavaš da sačuvaš i to stanje duha, tu vedrinu i neki optimizam. A upravo u tih naših 30 godina sviranja, trideset godina smo, kao, možeš biti formula jedan ali su ti točkovi pogonski stalno u blatu i šlajfuješ. Pogotovo mi koji smo Wartburg a ne formula jedan (smeje se).

  • Da li je pređena kilometraža glavni razlog što na turnejama ne vezujete više od tri svirke zaredom?

 Mislim da je to više zbog toga što ne možeš da vežeš zbog radnih dana. Čak i tri je plafon. Ili četvrtak, petak, subota ili petak, subota i nedelja. Napolju smo počeli apsolutno kasno da sviramo, mogli smo još devedesetih k’o Goblini da krenemo. Nas je uvek neko sa strane trebalo da potera. Totalni debosi, sa te strane gledano. Lično sam imao kontakte sa ljudima napolju, minimum pet godina ranije, pre nego što smo prvi put otišli napolje. Da li je to neki nedostatak samopouzdanja, šta će ovi napolju slušati Atheist Rap kad su tekstovi na srpskohrvatskom, srpskom koji li je već, a sa druge strane, kad ti puno hvale tekstove a malo se pričalo o muzici, onda nemaš toliko samopouzdanja da to plasiraš negde gde je obrnuta situacija, gde će se prvo čuti muzika. Mislim da su mi prvi to razbili La Plebe kad su bili, oni su, kad smo se upoznali, bili fanovi Atheist Rapa, došli su već sa predznanjem. Kad sam ih pitao, “ajde, leba ti, objasni mi, nemaš pojma o našim stilskim zajebancijama po tekstovima, dvosmisao, trosmisao, tako te igre…“. Tu sam posle ukapirao, kad sam isto tako i NOFX počeo da slušam, da smo mi ustvari retardirana verzija NOFX po svemu. Nego, da se vratim na La Plebe, čovek mi kaže da kad sluša Atheist Rap, to mu je kao da sluša gomilu toga što je ceo život slušao. Sve mi deluje poznato, u smislu da osećam kao nešto svoje, ali ne mogu da povežem ni sa čim. Onda se setim one naše liste bendova od prvog albuma, ima nekih koji su ispali, jer nije to od starta krenulo tako detaljno navođenje uticaja. Mislim da na prvom albumu ima najmanje, a tu smo baš propustili neke bitnije, posle smo nadoknadili, pošto se mahom ponavlja – Kennedys, Ramones, Pistols, Clash, to ti prolazi u lancu.

  • Neminovno kao tuširanje, svaki dan…

 Da. U DNK ti je već ušlo. Uglavnom, to po Nemačkoj šljaka, samo smo i tamo dočekali kad je počelo da puca. Da li pojavom tih novih izražaja na internetu, staromodan sam u smislu da ni ne pratim nove trendove, ni ne znam šta klinci slušaju, a ispostavi se da ni ne slušaju muziku. Ili slušaju frekvencije na lakim drogama ili slušaju neke kretene koji im popunjavaju rupe u praznim glavama. Ni ne popunjavaju rupe već izgleda otvaraju nove da bi se napravila što veća rupa. To je apropo onoga da i napolju ima manje ljudi na koncertima, možda je to samo manjak klubova koji su fokusirani na muziku nego samo na cugu. Kod nas se sve pomera, da što kasnije počne da se svira, da se što duže mrcvari masa, da se pazari na šanku, a nikad nećeš imati to što oni očekuju. Kad vidiš da je svirka zakazana za 23 h, starija ekipa otpadne, ko ima šljaku ti otpadnu, ko god dalje živi otpada, a tamo na zapadu, gde ti je sve vezano za poslednji metro jer nema toliko pešaka, veći su gradovi, tamo svirke počinju između 7 i 9 i do 11 je kraj, fajront. E, tamo može da se svira jer ti ljudi dolaze na svirke kao na bioskopske predstave. On zna da će biti na vreme kući, ne izlazi da se odvaljuje celo veče, nema vremena, nema para.

  • Jezik jeste prepreka, ali je sa jedne strane i prednost, ti napolju, oni nemaju hit, njima je svejedno da li svirate serijal o kolima ili “Deda Radu”, “Delfina” ili “Stomak eliminator”? Po imenu sigurno ne znaju pesme, znaju ih ono, prva, peta, deveta sa albuma.

 Jeste, ima i toga. Ja sam engleskim na zadovoljavajućem nivou ovladao otprilike pod stare dane. Sad ti je jednostavnije i da prevedeš, ali ti to nikad nije bilo prepreka da shvatiš, ako gomila ljudi kaže za neki bend, npr. za Hosene, “kurca ne razumem nemačkog“, ali ako toliko ljudi kaže za njih da su im tekstovi pizdarija, da imaju dubine, da su višeslojni, da imaju i zajebancije i ozbiljnih stvari… I ono što su uradili, da su išli i na istok za vreme zida, to ti dovoljno govori da to jeste pizdarija bend. Onda slušaš što su majstori imali stvarčine i mrakove “Im Hafen ist Endstattion” i sa druge strane “Schwarzwaldklinik”, nema veze, ti si slušao i jedno i drugo podjednako kao dobre pesme. I dan-danas ne znam o čemu je “Schwarzwaldklinik” valjda opisuje neku umobolnicu od države. To bi kod nas bilo tako.

  • Po Nemačkoj ste imali već koliko turneja?

 Ja mislim tri. Trudimo se da širimo krug mesta po kojim sviramo i dobro je što se ta baza nekako širi. Što nas pozivaju ljudi samo na osnovu nekih snimaka na Jutjubu koje vide u nekim klubovima, naše nastupe. To oko jezičke barijere u suštini je lako, jer i da znaju jezik ne bi ukapirali pola toga što se peva. U početku nam je bilo kako im objasti, eto npr. “Wartburg limuzina”, i onda objasnim da smo mi uvozili istočnonemačka kola, bili smo na pola puta, pa smo zakačili i ovo i ono, i na nemačkom odvalim “najduža mašina, četiri metra lima, pet meteri dima“. Ili, ako je opljuv o vlasti, to je lako, to su neke univerzalne stvari, samo kažeš sledeći blok je zbog toga, toga i toga i nabrojiš glavne elemente tvog stava. Za “Pritilend” kažeš, “himna skoro svake države na planeti osim možda Islanda“ i svima je jasno.

                                                                       El Hefe (NOFX) fotka Dr. Popa

  • Od samih početaka Ateista Dr. Pop je, osim pevača i frontmena, bio na neki način i maskota i simbol benda. Na poslednjem albumu peva tri pesme. Da li ste na to bili primorani jer je “gluv kao top” ili zašto? Koliko on uopšte učestvuje u pisanju pesama?

 Kod njega sve zavisi od momenta i od njegove angažovanosti. On, kad se sklope te stvari, briljira i nema mu premca. Kada počne da zabušava, onda krene ili klimavo ili jednostavno neko drugi to mora da preuzme. Sticajem okolnosti, tu nije dolazio na probe, imao je neku vanrednu situaciju, a mene sve to čekanje izjeda. Svirao sam u takvim bendovima kao Bonebreaker, Mitesers, gde nismo imali mnogo proba a stvari su išle…

  • Kao na pokretnoj traci…

 Ma, da… I Protektori isto, pizdarija kako bend bez ijedne probe bude jebena Amerika! Sad imamo neku krnju postavu Protektora koja povremeno, zapravo, kad se nađemo sa School Bus da sviramo, odsviramo par stvari od Protektora. Mene pojede to razvlačenje u pripremanju nečega. Gotovo svaki album posle trećeg, to su mi već bile matore stvari. Na ovom poslednjem smo nešto uradili pola-pola ali to što je urađeno je bilo tako bezbolno urađeno da je pizdarija. I, onda dođeš, pička mu materina, što ranije nisi isto tako?! Tu imamo sreću što se Popetov i moj glas nekako ližu jedan uz drugi, nekad umem i da ga oponašam a da se to ni ne primeti, ne fali mnogo. Znaš šta sam radio, ne može da dođe na probu, odvalimo “Pritilend” i ja otpevam i to onako da svojim glasom pevam svoje, a onako kako Pop peva otpevam njegovo. I on dođe i pita,  “Kad sam ja ovo pevao? “ (smeje se).

  •  “Pritajeni peder, skriveni gej” ti pevaš na način kakav bi očekivali od Dr. Popa, recimo negde u stilu “Felicita”?

 Da. To je opet ta moja nervoza i nestrpljenje da dočekam kraj, ne mogu ja sad da ga čekam. Onda imam foru, ajde sad ovo glas, dobio si kako bi trebalo i nisi stigao da spremiš, ulećem ja, nema problema al’ ćeš ti posle da naučiš. Na koncertima dosta stvari, pa, eto “Pritajeni peder” on peva. Peva “Ha-PU!” i ima još tako stvari koje sam otpevao na snimku a posle ih on peva. Jednostavno, nekom treba duže da mu sedne, da se to skocka i posle ispadne OK. Bude ti malo žao, ali, ko zna, da ne radimo tako već da čekamo, možda bi se razvlačili i ne bi nikad ništa snimili.

  • Ajd sad jedna marginalija za primer – on je pre benda već bio Dr. Pop ili je sa bendom došla i titula?

 Nisam ni razmišljao o tome, ali definitivno smo mi na novom primitivizmu i odrastali, znaš kad on krene da kenja na tim prvim svirkama, sastav Želje… Onda imaš Ramba Amadeusa, svjetski mega car.

  • Svi njegovi domaći uticaji su imali neku titulu, morao je i on da je se dokopa?

Da, to je sa bendom krenulo.

  • U spotu za “Ha-PU!” se iza fantomke krije mršavi Greksa, dok je na Osveti Crnog Gonzalesa on nacrtan kao zgembara. Time se sugeršiše da je iza fantomke svaki fan Atheista ili…?

 Može tako da se tumači, kao i gomila stvari. Super tumačenje. S druge strane, sumnjam da me je Nenad Gucunja nagrdio, da je tu moju nadrkanu stranu nacrtao na Osveti Crnog Gonzalesa. Debeli, žutih krivih zuba, zakrvavljenih očiju (smeje se).

  • Da li ste ikad Nenad Gucunja ili ti mogli da pretpostavite da će fantomka toliko da uđe u svakodnevicu?

Ne, nama je to bio naš odgovor na nasilje države. A u stvarnosti je država ta koja ima fantomku. To je ono što je najveće sranje ovde. Mi smo jednostavno prodati i predati, jebiga. Jugoslavija je veleizdana, Srbija je veleizdana, Hrvatska je veleizdana, Makedonija je veleizdana, sve je jedan veliki čin veleizdaje. I grupno i posebno. Imao si veleizdaju kad su je razjebali i u svakoj ponaosob republici imaš na delu veleizdaju od vladajućih struktura i svi oni imaju fantomke.

  • Iako im nisu ni potrebne…

 Toliko su silni ali… Možda se još ne osećaju dovoljno silni. Pretpostavljam da za vreme Hitlera nisu oni palili i razbijali sa fantomkama jevrejske radnje. To je bilo otvoreno dokazivanje. Sad odlazim u sferu politike, ali zanimljivo je da smo mi imali funkcionalne zakone koji nisu sprovođeni i onda se, kao, usaglašavaju zakoni sa zakonima EU radi tobožnjeg ulaska u tu uniju, a sve se to, u stvari, radi da se dodvori nekim likovima. A i ta EU i taj Brisel, to je isto golo govno k’o i ovo naše. To je samo bilo tvrđenje pazara nekog da bi sad prodavali vodu, reke prodaju. Uništili su ekonomiju, proizvodnju više nemamo, svi smo u nekom sekundarnom i tercijarnom sektoru, trgovina, turizam, koji opet mogu da razvijaju oni koji imaju para. Mučna je situacija. Razoružali su narod, pod firmom “predajte oružije zbog ovih ubistava i kriminalaca“, iako ništa od tih ubistava nije legalnim oružijem izvršeno. Ljude su porezima i normativima doveli do toga da svojevoljno moraju… evo, matori mi predaje štoljpi koji je nov, nije deset metaka ispucano iz njega, on je to nosio, lovac je bio, sad predaje i još plaća taksu na to. Potpuno funkcionalnu spravu predaje na topljenje i još plaća taksu na to. Sve to nije u cilju zaštite građana, da se ne bi povređivali, već da sutra mogu da rade šta hoće sa tim fantomkama, jer ćemo morati pljucama sa otrovnim strelicama da ih gađamo.

                                                                      karikatura: Konstantin Grosu

  • Fantomka je prisutna i kod Dwarves i kod Larsa Frederiksena & Bastards, prve znam da voliš, da li si zbog toga i munuo fantomku ili je prvo nacrtao Nenad a ti prihvatio?

Ne, mislim da smo zajedno pričali o fantomki i o Molotovljevom koktelu, to ti je poslednja crta gde individua može da ode. Da pokuša da se fantomkom zakloni, a Molotovljev koktel svako može da napravi. To je, u stvari, naš pucanj u nepravdu sistema. Pritom to nije, ne poziv, jednostavno predstavljanje tim silnicima slike šta može da se desi kad nas priteraju uza zid. Ovako neke stvari kad gledamo, to više nisu ljudska bića, to su više kao neki paraziti, neki mutanti. Neka vezica u DNK im je pokidana i jednostavno nisu ljudska bića. Svaku jebenu ideju koja je bila napredna u tom trenutku koju je napravilo čovečanstvo su posle preuzeli šljamovi i paraziti i izokrenuli. To se dešava upravo zbog prave ljudske prirode da pokušavaš da shvatiš nečije ponašanje da pronađeš uzroke u tome i da pokušavaš da mu objasniš da to nije dobro i normalno. Mi idemo u tom objašnjavanju do granica samouništenja. Izgleda da opet mora da se pojavi neka kritična masa da bi se neke stvari promenile. Znaš ono kad mi kažu, “ma svi su isti!“? Ma jedi govna! Nit smo mi svi isti… Ono Kosta (Novembar) među poslednjim intervjuima što je rekao – ja sam samo realan. Fizički obračun mi se gadi ali, nažalost, to ne možeš isključiti. To je po pitanju tih fantomki, više je ta naslovna strana albuma bila u fazonu “nemoj me drkati“, svako ima neku granicu kad mu pukne film. Neko je umeo da barata time, pričam o ovima na vlasti a neko je glupander, pa se osili. Mislim, kako Tito nikad nije izgubio vlast? Prvo, on ne može da se poredi sa ovima, ono uređenje i ovo i priča iz ove vizure, ovih šljamova koji nam kroje kapu, kako je onda bilo sranje, diktatura… To možeš da pričaš ovoj deci kojima si isprao mozgove, ukinuo im obrazovanje, indoktrinirao ih više nego nas ikada, ja sam dete iz onog sistema, pa se ne osećam indoktrinirano. Jer mi je isti taj sistem omogućio da se razvijam individualno, a ovde ti se radi na masovnom zaglupljenju. Tamo ni taj televizijski program koji smo imali, dva kanala, pa si imao pola dana da ti je bio obrazovni program. Nisi imao tone tih političkih emisija, debata, barem toliko pamtim. Imao si socijalno i školstvo i zdravstvo pokriveno u velikoj meri, možda nije bilo za sve, nisi mogao da lečiš sve i sigurno da je bilo javašluka jer uvek ga ima. Nije bilo ovako. Sad ovi hoće monarhiju da uvode, kao, biće bolje, to mi je k’o ono, “sad ćemo okrečiti ovo ruglo što imamo od krša od građevine u roze pa će biti bolje“.

  • Mislim da su to neki džokeri iz rukava, kao npr. Đoković, kad god je neki problem – daj Đokovića.

 Mole boga da Đoković ne ode u Hare Krišna ili im to i treba. Pazi sad ovaj matriks, možda Đoković radi za njih. (smeje se). Evidentno je, od Radoja Domanovića, kad god treba skrenuti pažnju sa pljačke sopstvenog naroda upire se u Kosovo. Od sredine XIX veka to imaš u igri, ništa se nije promenilo, model upravljanja je jednostavan do bola i to prolazi i dan-danas tako.

  • Bez da bežim od politike, vaš poslednji album se pojavio i na vinilu. Vi kad ste počinjali da svirate, tad je bilo nezamisliovo doći do ikakvog vinilnog izdanja, zar ne?

 Tad je vinil baš bio ubijen.

  • Bio je baš pojam, a danas je taj paradoks da svi živi imaju vinile, vrlo lako može i da se dođe do njega, reže se i na Klisi, a sa druge strane nikad nije bilo manji procenat ljudi koji kupuju ploče, nula zarez  ne znam koliko posto? Barem ovde u zemlji.

 Imaš tu famu o vinilu kako je topao zvuk. Vinil jednostavno ne prenosi vermo, kao ni kaseta, ono šta je snimljeno. Šta prenosi najvernije? Neki nadrkani digitalni zapis, a to ljudima deluje neprirodno zato što je suviše čist i suviše detalja ima. Isto kao meni kad gledam HD, meni je to sranje (smeje se), jebi ga, vidim toliko detalja koji mi odvlače pažnju od priče.

  • Meni je HD kao kad uđeš u trgovačke lance, šoping molove i tako te preosvetljene prodavnice.

Da, da. Realno, pornići u HD, ne treba mi svaki jebeni detalj kožnog oboljenja (smeje se). Kad su pravili ranije filmove oni su se trudili da što vernije i detaljnije prenose sliku i kad su stigli do HD-a tebi je jednostavno previše. Mada i oni, Sem Pekinpo, slou moušn detalji, neke pizdarije, to možeš porediti sa ovim sada kad se zaustavi slika, pa obiđe kamera, promeni se perspektiva, obiđe u 3D celu scenu. To mi je super ali nekako se prezasitiš, danas je sve u eksplozijama što se tiče filmova, manje se gleda priča, više se… evo Ratovi zvezda, krene ti film, ne znam koji od tih, sedmica, osmica, i ja ukapiram posle pola sata da sam izdrkan od toga što je non-stop muzika kao da, pa ni Sick Of It All albume nekad ne mogu da preslušam cele iz cuga, treba da napravim pauzu (smeje se). Da se vratim na vinil, koji je nesavršen ali je kao i ljudsko uvo, nemamo svi savršen sluh, nekako si navikao na tu toplu nedefinisanost. Ja sam većinom slušao muziku sa kaseta dok se nije pojavio CD, pošto nisam imao gramofon i nikad nisam imao neku kolekciju ploča, mahom sve što sam imao u nekom periodu sam podelio prijateljima koji imali gramofone. Sad sam ponovo počeo da nešto skupljam, neke klasike, da kažeš. Više mi je bilo pizdarija kad su se pojavili bendovi koji su mi prolazili kroz studio pa objavili vinile. Ja od Atheist Rapa imam vinil onaj radijski J.E.B.A.NJ.E. i to je sve. Više mi je fazon što ću pre kupiti, kao što sam jedan dobar period uzimao diskove samo na originalima od bendova, mislim da od izdavačkih kuća imam, od npr. Alternative Tentacles nemam ništa što nije na originalima iz poštovanja prema kući. Vinil je postao, čini mi se, sad dostupniji, cene su nekih 12-15 evra, a proizvodnja CD-ova je postala besmislena jer ih niko ne kupuje. Bolje da se držiš tog formata vinila, veliko, pa čitljivo, sa tim smo počeli kad smo bili klinci, to je bilo drugačije vreme, dobijao si jedan svež album u mesec dana i ti to sve vreme cepaš. Ja sve do devedeset i neke znam kad mi pustiš, Goja me je jednom testirao, pustio Valérie Lagrange i, kao, “pogodi koji bend svira sa njom“, a ona ti je neka francuska elektro-pop diva iz osamdesetih, jesi slušao to?

  • Ne.

 Za 3 sekunde sam provalio, zademfovana gitara, bubnjevi neki kao uvod (peva temu), odgovaram mu odma The Ruts. Šta se desilo, osamdesete godine Malcolm Owen je umro, ovi su razbili Denis i Denis varijanta sa prvim albumom, izdavačka kuća im dala kinturinu, prva opcija im je bila da ih prati The Police zbog izdavača i ugovora i ovo-ono, nije ni bitno, a druga opcija su im bili The Ruts. Uglavnom, prepoznam pošto je snimano u istom studiju sa istim sound engineerom i producentom, prepoznam produkciju Rutsa Grin&Bear It, paf – 3 sekunde mi je bilo dovoljno. Od tih matorih imam pohranjeno u glavi koliko hoćeš, ovo sad mp3 i ajd’ sad ti pohvataj sve. Imam desetine gigabajta, ne znam ni koliko novog, što mi stoji na preslušavanju i kad pogledam koliko toga ima onda mi od novih ništa ni ne treba. Od novog uzmem novi album U.K. Subsa (smeje se). I, da, za vinil imaš i taj hipsterski momenat, jebi ga, sad se vraćaju i kasete, ko više ima kasetofone? Okej, imam ih više, ali ja sam mator, a gde ih nalaze sad? Možda Kinezi pokrenu opet neke Aiwa. Sve u svemu, mislim da se to sve kupuje u znak podrške bendovima. Ili da uzmeš neki muzički format benda ili majicu, pa će neko na meni videti majicu od nekog benda i kopati za njima, pa će otići na njihov koncert… Ne zarađuje se odavno od izdanja, zarađuje se od kinte na svirkama. Barem ja uopšte nisam zakačio period kad se zarađivalo od izdanja i autorskih prava.

  • Kuriozitet je da je vaš prvi demo trebalo da bude izdat kao EP pod nazivom “Kompakt disk”. Do dana današnjeg se ispostavilo da vam samo još taj izdavačku format fali, na svim ostalim imate izdanja?

 Nisam razmišljao o tome. Stvarno smo kreteni, imamo, u stvari, neke legalne zajebancije sa izdavačem, pošto imamo prilično kretenske ugovore koji su inače ništavni jer nijedan od tih izdavača sa kojima smo, uslovno rečeno u sporu nije ispunio uslove iz ugovora koji je potpisan, ali pošto ovde nemaš pravne države mi ga duvamo dok se ne uspostavi nešto drugo. Nismo baš razmišljali, to je tako bilo pa prošlo, pojavilo se na nekom disku… Tu opet mogu da krivim nas zbog lenjosti, opet vraćam na početak razgovora, pitanje za festival, sve je to super, prihvatimo, ali kad krene realizacija počinje strovavljenje. Stalno se vučemo tu u undergroundu, na donjoj granici mainstreama.

  • Ne mogu da verujem, i takvo pitanje imam pripremljeno, znaš kako babe kažu, kad ti neko krade misli živeće duže od tebe, seti se toga kad mi dođeš na sahranu (smeh obojica).

 (U pozadini kreće Exploited i Radule se prešaltava na priču o lideru benda.)

Wattie, koji je to čovek car, on nam je bio kad smo imali nastup u Blekpulu u 13.30 h, gari je došao da nas pogleda. Pošto smo se upoznali u Opatiji gde smo svirali zajedno i upoznali se samo na ćao-ćao i on otišao sa nekim cicama. A basista Rob, sa njim smo se baš skontali i u Opatiji i posle… Jebote, dođe ti Wattie na koncert! Da ga ljubiš u šuru.

  • Gari iz Beograda mi je pričao, pre par godina u Pešti, kad su svirali Exploited, da im je Rob nakon svirke dao dve pune kese piva.

 Rob me je u Blekpulu upoznao sa svojim garijem iz srednje škole, kaže, “upoznaću te sa čovekom, ništa posebno ali to je čovek kojeg najduže poznajem od ekipe i deo je mog privatnog života koji bi voleo da podelim sa tobom“. Rob je tip baš prva liga.

  • Nisam imao čast da ga upoznam ali verujem da jeste. Ajmo o Atheistima, po strukturi i tekstovima pesama, dve sa poslednjeg albuma mi vuku na onaj najraniji i bazični AR i obe znamo još pre objavljivanja poslednjeg albuma – “Mene za budžu” i obrada Brkova “Usamljen oženjen”. Brkovi su tekst pesme baš kao vaš, a muzika, nju ste samo ukanalisali u AR vode?

 Otprilike ti kreće od ritma, mi smo u početku, prve stvari “Atheist Rap” i “Gusti sok” su bile taj (peva ritam) i što to ne bi bio koncept, možda bi i dalje bio da je Goja svirao bubnjeve (smeje se).

 

  • Celu karijeru bi izgradili na tom ritmu.

 Da, da (smeje se) Tada je to bio aktuelni drumloop, to je bio neki ritam koji nije imao veze ni sa čim što smo svirali inače. Jer smo mi svi, i Goja i Zare i ja, slušao se tamo neki rap ali, jebi ga, realno, svi smo svirali u bendovima, Kapetan Leshi tad, Fluorel Tačkaš koji… jebote imali smo u Tačkašu u “Nevaljaloj pesmi“, ali ne baš taj (ponovo peva ritam). Uglavnom, ovo nam je izletelo prvo pošto smo mi krenuli da budemo neka retardirana varijanta miksa između Beastie Boys i Culture Shock, ali engleski Culture Shock, između Subhumans i Citizen Fish. Tad je pizdarija, tad su se pojavili Operation Ivy, Fugazi, neki bendovi koji ti spoje neke stvari na svoj totalno unikatni način. Tu smo se mi zapalili jer je bila prosta muzika, nije bilo neko punk krljanje, nego je baš bilo upliv i plesnog ritma i raznih zvukova u totalno punk tematiku. Jeste, “Mene za budžu” je ponovno posećivanje tih matorih Atheista, a Brkovi su mi jedna od naših omiljenih obrada. Neke obrade smo radili, odsviramo ih na naš fazon a neke smo radili da totalno promenimo, tu kod Brkova smo izvrnuli naopačke tekst i aranžmanski smo ono što treba da ide kao refren bacili samo kao poveznicu neku, refren smo ubacili, izmislili “Moj život je kung fu fajting”. Pošto oni furaju taj mačo, balkanski seljački trip, nekog ko ima dobru platu i ostalo što imaju takvi bahati likovi. Tu je Atzke, on je dobar u tim nekim iniciranjima, bilo je, čekaj, čekaj: “Nemam dobru platu ni posao u firmi.” Ijuuuu, i onda kreće, zavrneš i dobiješ totalno novu sliku. Po svemu te dve stvari odskaču. Pošto je Pećina otišao iz benda, sticajem okolnosti sam većinom autor muzike, prestala je potreba da pišem stvari za tri retardirana vokala – imaš Pećinu koji ima sluha a nema baš glasa, imaš Popeta koji ima glasa, mogao bih reći da ima i sluha, ali mu je osećaj za ritam katastrofa, i imaš mene koji imam osećaj za ritam, imam sluha, ali volim da falširam k’o šakal. Jako bih voleo da možemo da sviramo neke psihomanije tipa Victims Family, ili tako neke Allovske matematičke pesme, slaganja u 3 pm, Propagandhi… ali jednostavno nismo takav bend. Svako od nas ima prljavštine i to tako ne može da funkcioniše. Kad je Pećina izašao meni je nešto puklo da se oslobodim baš tog kalupa, znaš kad se osetiš sputan, i onda sam rešio da ne obraćam toliko pažnju na to. Nego, stvar kako ispadne, onda ćemo na to prilagoditi na pesmi, a ne pesmu da prilagođavamo nama. To je tražilo malo više truda ali… možeš primetiti, od Osvete otprilike se više otišlo u neku klasičnu punk rock formu. E, sad tu smo tad po nekima postali prosečni jer nismo pravili tendenciozno pesme da budu hitovi nego je svaka ispala tako, svaka je imala neki svoj razlog zašto je baš takva kakva jeste. Mislim da nikad nismo napravili pesmu da gađamo, “e, ova će biti prvi spot“. Kad sam pravio listu pesama za album Priče matorih pokvarenjaka uvek sam išao uz kurac očekivanom. Kad pogledaš, na svakom albumu nikad nije prva stvar bila hit. I pre “Godine kulture“ imaš “Radio dramu“, prva stvar na prvom albumu je “Ljubav“, a ne “Blu Trabant“. I za Pokvarenjake, može biti da je to najviše moj album, ali sam imao mnogo dileme oko toga koju bih stvar prvu stavio, i opet izaberem koncept, da namerno, kao neka replika JEBANJA, ide ona zajebancija “Gej karburator“. Ima npr. u Out of the darkness ili ne znam gde već, recenzija albuma, znači, gari je od pesama koliko ih ima sedam promašio, ali totalni promašaj. “Uprava napolje” – fudbalska, a nije uopšte o fudbalu nego o politici, “Gej karburator servis” nije nikakva pešačka sprdnja i tako još pet. Da iole pratiš Atheist Rap skontao bi. Sad kad smo ga podigli na neki download, promenio sam raspored stvari, jedna mi je varijanta bila čisto replika JEBANJA, jer nemamo na svakom albumu te radio drame, nego mi se ovo učinilo kao to, a druga varijanta je bila da počinje radikalnije, odma sa “Uprava napolje”, direkt u glavu. Možeš primetiti, treća stvar na albumima mi je bitna – “Elit luk & voda”, “Voglio Una Donna!”, to mi je numerološka fiksacija da treće stvari iskaču sa nečim.

  • Obrada Brkova je na albumu zato što su vam garesi ili zato što ih doživljavate u rangu s domaćim bendovima Patkom i Parafom, čije ste pesme na prethodnim albumima obrađivali?

 Zato što su nam garesi. Fazon je – da ih nisam upoznao ne znam kakvo bi mišljenje imao o Brkovima. Mogu to da slušam ali samo na koncertima, kad vidim Prasca kad mi odvali, u toj svoj seljani, gde ja prepoznam fazon Swansa ili ne znam čega. Pored svog tog gulaša, pičke i krompirače koju su spojili, u tome imaš podlogu jako jaku i oni su svaki ponaosob face ovako. I mi smo iz sprdnje napravili bend pa trajemo, jedino što mislim da je njih zakačilo dosta faca koje mislim da su promašene. Koje uopšte ne kapiraju to kao fazon nego se stvarno saosećaju sa tim likom u kojeg Šemso uđe. To ti je balkanski Marilyn Manson, samo što gomila ljudi to ne konta kao kritiku, nego, kao, mi smo Balkan, mi treba da smo takvi. Čitaj intervjue pa će ti biti jasnije.

  • Osim Brkova, vaši garesi su i Goblini i Dubioza. Oni danas sviraju po halama, dok vi na samostalnim nastupima funkcionišete uglavnom kao klupski bend. Čini mi se da izuzev finansija sve ostale prednosti su na strani benda koji je, kao vi, polu-mainstream? Da li bi najbolja definicija za vas bila ona sa špice “Smogovaca“, kad Dunjin ćale (Ilija Ivezić) govori: “Oni su mali ali su veliki, odnosno, hoću reći, nisu više mali ali su dosta veliki da ne budu mali.” Uzgred i taj tekst zvuči kao da ga je Dr, Pop formulisao.

 Imaš sa jedne strane stvar izbora, jer ako se opredeliš za tako nešto onda moraš da radiš k’o konjina. Mi kao ekipa nismo toliko zagriženi za te stvari. Sa druge strane, treba da imaš i znanje, znaš kako Dubioza likovi barataju instrumentima, to je ono, u bekstejdžu sa njima svako šeta i drkucka nešto, klavijaturista svira akustaru prstima, ja ga gledam… To su stepeni nekog muzičkog obrazovanja, ne mislim, naravno, o formalnom muzičkom obrazovanju, gde su oni daleko otišli, predano rade, grizu i kad gledaš samo po kilometraži –  ubijaju. Kupe kombi da bi uštedeli, da ne iznajmljuju, i posle pola godine se sretnemo negde – nema kombija! Šta je bilo, prešli smo 350.000 km! Mi smo devedesetih, za deset godina, u Geto Srbija nakupili 100.000 km a ovi za pola 350.000km. Goblini su uvek svirali, kako bih ti rekao, kao Pistolsi, kao Rancid, sve je to koncept svirke i pesama, da mahom idu u glavu i da su jebačke, i to sa stavom, pozom, usmereno i sve to. Mi smo gulanferi, gomila stvari je izašla iz totalnog ne znam ni ja čega, pijane večeri, sve na mah. Zavisi i od toga šta te vuče, nas nikad nije vukla ambicija da budemo neke face, pojma nemam kako to objasniti. Naravno da ti godi da te prepoznaju. ali mi smo uvek bili neke napola antizvezde, ne ni napola nego, fakat, antizvezde. Pogledaj kako se oblačimo, pogledaj kakve frizure imamo (smeh obojica) E, da i Hladno Pivo isto, da ih ne zaboravimo. To jednostavno jeste i stvar odluke i koliko ti grizeš, jer što su veće pare u igri veća je i odgovornost i pritisak. Imali smo par situacija da li ćeš uleteti u neku veću priču i jednostavno… Mislim da je dobro što poznajem u bendu koje su nam mogućnosti, dokle možemo da idemo i koliko kao celina možemo da izguramo. Kad god smo dolazili do situacija da nam se nudilo nešto, staneš i, ajd’ sad realno, idemo sa zemlje, sutra da te zove neko da treba da gostuješ kod Žike Šarenice zbog toga i toga, ma jedite govna. Kad je veća kinta u pitanju ti onda tu izigravaš profesionalca i ideš kod Žike Šarenice. Nije to samo to, jer se onda i očekuje od tebe da si tamo u nekim žirijima, da te zovu na neke događaje za koje nas boli kurac a moraš. To kad ti pređe u obavezu, i to mučnu obavezu, jebo ti onda sve te pare i status. Goblini su imali malo drugačiju priču, mislio sam da će sa tom “Re Contra” da zakucaju i ubiju, a to je izašlo 1999. u skrnavo vreme, bio sam u Rumi na koncertu, bend ubija ali opet nemaš to, tu povratnu finansijsku satisfakciju. Slične su situacije bile i kod nas, pola benda ti ima neke poslove, pola nema, pa žive samo od svirke, a svirka ti postaje već panika, je l’ tu gubim vreme ili… verovatno ih je to nešto lomilo, pa su napravili pauzu i onda ih je masa dočekala sa toliko velikim žarom i oni su iskoristili taj talas i uradili ono što mi nikad nećemo.

  • Vratićemo se vivisekciji vaših pesama. U pesmi “Odoh ja u cvrčke” (motiv se naslanja na “Lopovi i žace”?), u određenom smislu je nastavak te pesme ili?

 Ček da se setim, muzički, stilski, je tu neka varijanta. Znaš da su “Lopovi i žace”, kad poslušaš “Hands Off She’s Mine” od The Beat, ono totalno ukradena pesme, bez ijedne sinkope bas linija, bend koji pre toga 20 godina redovno slušam, nema leta kad se ne sluša i da ti izađe stvar, to je bila neka jesen i dođe leto, ja krećem sa The Beat i ono – jebo te bog! K’o i “Godina kulture”, kad smo bili kod Miškovica na gigovanju, i ja prvi put čujem NOFX “Moron brothers”. To je bilo u subotu, u ponedeljak ja na poslu, nervozan, i matorom izmislim da imam proliv i odem kući, i to u glavi što mi se motalo snimim na četvorokanalac i napravim u sredu, a u petak kod Diše puste NOFX – sve isto, a jaooo, al’ ono, jebi ga, dobra stvar, nek ostane. A Odoh ja u cvrčke” jeste nastavak, nadovezuje se, sve se vrti u krug, manje se fokusiramo na konkretne primere a više na univerzalne stvari. Odoh ja u cvrčke” je stara sentenca Lekijeve ekipe, “hleba bez rada”, to bi otprilike svaki čovek na svetu voleo da može da dostigne taj ideal. Samo je pitanje da li možeš da živiš sa tim da si stvarno parazit na uštrb nečega ili da stvoriš nešto pa da iz toga vučeš neki benefit. Oslobodiš se rada i obaveza, odeš na neko Grčko ostrvo uzgajaš vinovu lozu, pecaš, gajiš koze. Da li tako da uradiš ili da budeš robovlasnik sa bičem u ruci u fabrici to je isto stvar izbora. U “Lopovi i žace” je opisano kako se sistem igra sa tobom, mi tu tumaramo, igramo ćorave bake dok nam ovi iza leđa rade šta rade.

  • Dok ti u prvom planu serviraju Đokovića iza leđa se rade prave stvari.

 E, upravo to! To ti je kao ono džeparenje što radi Bora Todorović u “Balkan ekspresu“, dok pokazuje tetkinu kuću mulja mu po bulji i vadi kintu. Odoh ja u cvrčke” je pitanje da li ćeš uspeti da istrpiš i do kraja da ostaneš čovek ili ćeš se priključiti jebenom stadu. Mislim da je svako od nas sposoban da bude parazit, pitanje je samo da li imaš obraza i stomaka. Svako može da bude zao, svako može da ubije. Samo je pitanje da li ćeš, kad ti svi kažu, “koja si ti budala, što nisi iskoristio, pa svi to rade“, reći  – jebote, ja nisam svi! To sam isto spominjao u nekim intervjuima, e onda ćemo mi k’o poslednji Mohikanac, kao divlje životinje u trenucima kad je totalni kolaps, prekinu lozu i puste da izumru, refused to be a man.

Poslednji izbor ostaje tvoj. Ako nemaš crvene linije pomešaš se sa pomijama i pojedu te svinje.

fotografije : iz privatne arhive Stevana Gojkova

                          sa zvanične FB stranice benda Atheist Rap   

Nastaviće se : 

 

Leave a Reply

Theme by Anders Norén

%d bloggers like this: