Ako (redovno) čitate Dotkom sigurno znate koliko je moje oduševljenje bendom Larska iz Kragujevca i njihovim albumom “Can’t Steal It”. Upravo iz tog razloga nisam smeo propustiti novosadsku promociju njihovog debija iako je zakazana u radni dan i baš u periodu kada sam pretrpan mnogobrojnim poslovnim pa i ličnim, porodičnim obavezama.
To što neko nema obzira prema ljudima koji ujutro rade pa zakažu svirku za 22 h znajući da nema šanse da se završi pre 1h posle ponoći (u sinoćnjem slučaju pola dva novog dana) to je stara priča koju ne volim i ne odobravam, ali slabo šta ja tu mogu promeniti.
Novosadski “ Dom kulture” je poprilično novo mesto za rokere koje je “poklon grada” odrađen u sklopu akcije “NS – evropska prestonica kulture 2021” pa u tom kontekstu treba tražiti objašnjenje zašto je piće tako skupo, zašto se klub, srećom, nalazi u centru grada i zašto izgleda tako “fancy” 😊.
Šalu na stranu, “Dom kulture” je nešto što je zaista potrebno ovom gradu i nadam se da će trajati dugo i posle 2021. godine.
Elem, malo i o svirci…
…Na binu je sa dozvoljenih petnaestak minuta zakašnjenja izašla Dunja Dačić, alias DOJO, sada več kultna novosadska kantautorka, što bi Anglosaksonci rekli – singer / songwriter. Ne bih mogao reći za sebe da sam fan njene muzike, ali, nekako se potrefilo da je gledam već četvrti put i moram da joj odam počast na istrajnosti, uverljivosti, entuzijazmu, stajlingu i pre svega, iskrenosti kojom ona izvodi svoje pesme.
Odobravanja i glasni aplauzi publike su dokaz da sam u pravu i da je moj i samo moj problem što volim neke druge muzičke žanrove. Posle nastupa od nekih tridesetak nastupa Dunja je najavila malo dužu pauzu u koncertiranju, ali zaista nisam razumeo razlog koji je navela. Ne sumnjam da će svi koji prate njenu karijeru već biti blagovremeno obavešteni.
Nedugo zatim lokalna petorka “Stiff Buscemi” se penje na stage i ja shvatam već po prvoj pesmi da zvuče bolje nego ikada (a i njih sam već gledao nekoliko puta). Njihov, u osnovi, psihodelični rok, protkan post-rok i stoner uticajima su izveli vrlo ubedljivo i čak sam razmišljao o mogućnosti da ukradu šou hedlajnerima Larskoj.
Počeli su pre dve godine kao instrumentalni sastav, ali mislim da su mnogo jači sada sa pojačanjem na vokalima i sintisajzeru. Jednostavno, pesme su raznovrsnije i aranžmanski šarenije. Tri put URA za Stiff Buscemi. Sinoć su po-ki-da-li (što bi rekao moj drug Milan Prokić) i na moje iznenađenje prilično dugo svirali. Sigurno duže od sat vremena.
Tri frika iz Kragujevca, tri predobra momka koji guraju jednu svetsku priču, a odazivaju se na skupno ime Larska izašli su par minuta posle ponoći i iako je već dobar deo posetilaca otišao (razloge neću ponavljati, ali i dalje ih ne razumem), ostalo je dovoljno fanova da frenetično pozdrave svaki njihov uspeli potez. A bilo ih je, kao na, recimo, “super klasiku” gde Mesi, Ronaldo i ostali vrhunski znalci igraju na rezultat, ali ne zaboravljaju da se igra zbog publike 😊. Ova nezgrapna digresija se našla tu samo da bih vam približio veličinu ovog benda. Kao u onoj reklami za pivo gde kažu “Pils lajt, svetsko a naše!” tako je i Larska – svetska a naša. Stoner, grandž, psihodelija i hard rok umotani u distorziju dve bas gitare iza kojih gruva zemljotres zvani Dušan Lazić na bubnjevima.
Zaista, ne preterujem kad kažem da ovi momci zaslužuju svetsku karijeru. To nažalost, ne zavisi samo od njih. Ustvari, čak vrlo malo zavisi od njih, ali na njima je da pokušaju da i to malo postane veliko. Sinoć su predstavili debi album i sve pesme, počev od “Ignorance”, preko “My name” pa do završne “Jeffrey In My Lung” su zvučale usvirano, moćno i pre svega, veoma kvalitetno…
Zvuk dobar, baš dobar…
Naravoučenije : “ Ako želiš roker biti, moraš Larsku zapratiti, makar mor’o okasniti i skupo pivo piti. Stiff Buscemi ide pride, a i Dunja zvana Dojo da ti bolje radi MOJO”.
Leave a Reply