Drugo izdanje Youth Jazz & Rock festivala u bioskopu Abazija na Paliću

piše : Desya Lovorov

Drugo izdanje Youth Jazz & Rock festivala u bioskopu Abazija na Paliću Prizor drugi: Progresivnost i psihodelija – dve pomirljive stvarnosti .

 Posle onako stilistički sređenog utiska i teksta o Jazz večeri festivala Jazz & Rock broj 2, u mom super-zbunjenom mozgu riffovi uvek tutnje, bez obzira što volim i lagane note. Da vam solim pamet koliko je džez uticao na svu muziku koju možete zamisliti – neću. Jedino čekam priliku i čekam dan kada ću videti i slušati bend kao što je John Zornov Pain Killer, neprevaziđenu kombinaciju fusion jazza i grindcore-a, za one sa jakim stomakom i hrom-vanadijum živcima. E, to bi bio pravi doživljaj za mene. Dotle, čekaj Desya… Moj novinarski rad je usko vezan za rock (u manjoj meri), metal i punk svirke i recenzije albuma u tim okvirima, tako da su mi navedene subkulture mnogo bliže i mnogo opuštenije mogu da se pozabavim njihovom metafizikom, nego što je to slučaj sa džezom. Zato je ovaj izveštaj mnogo kraći, ali, verujte, mnogo mi je lakše bilo da mlatim glavom, nego da lagano đuskam. Drugo veče Jazz & Rock festivala je započelo kišom i prebacivanjem opreme u sam prostor bioskopa Abazija, stoga je to bio i sasvim drukčiji doživljaj, iako bi bilo mnogo jače da se ta lepa gitarska buka rasipala po palićkoj obali. Nastupila su dva benda, novonastali subotički sastav Projections i beogradski Gazorpazorp.

Ovim nesvakidašnjim izborom, upotpunjena je moja slagalica u glavi za “nedostatak” gitare na Jazz večeri – sada je bilo na pretek. Navedene bendove čine mladi ljudi, svako u svom žanrovskom okviru, i ono što je najbolje od svega, svaki bend neguje i trudi se maksimalno da izgura svoj autentični zvuk, što je danas izuzetno teško. Pomalo nespojivi svetovi, instrumentalni progressive metal sa elementima death-a, thrash-a, djenta, ali i post-rocka, a sa druge strane garažni New wave nekrst sa noise rockom, uz obilje psihodelije. Ovakvo bogatstvo uticaja se retko može čuti na jednom mestu, od ljudi koji u proseku pojedinačno imaju 20 godina! Kao što sam rekao i pre, ko ima šta da zameri, smatram da je bolje da ćuti. Instrumentalni metal nije nepoznanica u Subotici, postoji nekoliko gitarista mlađe generacije koji vladaju instrumentom, a među njima je najsvežiji Ilija Kalinić.

Projections

Mogu slobodno reći da je Projections jedan od tehnički najizbrušenijih sastava u Subotici trenutno, i ja se iskreno nadam da neće stati samo na ovome, jer su sva trojica zaista uvežbani i na bini zajedno zvuče fantastično. Ima prednosti u tome kada se družiš i sviraš sa ljudima sa kojima deliš ista interesovanja. Postava u formaciji “power trio”, koji je po mom mišljenju najbolja i najidealnija formacija za jedan bend, zvučala je veoma kompaktno i njihov set je odisao verodostojnošću i ozbiljnošću za tako mlad sastav. Pošteno su se latili progresivne strane metala (neko rekao Meshuggah?), sa vrlo lepo uklopljenim detaljima sirovijih podžanrova, kao i uspešno uhvaćene atmosferičnosti post rock-a, i akustičnih pasaža, koji su zvučali dosta ‘grubo’ i vukli na goth country – ponekad se sam sebi začudim šta pričam. Sve ovo se nekim čudom u potpunosti uklopilo u koncept Projectionsa. Retki su se predali headbangu, a materijala za to je svakako bilo. Posebno bih pohvalio bubnjara Marka, jer je pokazao neverovatnu energiju i neumorno “čačkao” po neparnim ritmovima. Naravno, ni gitarska sekcija nije ostajala dužna, i zaista bih voleo da čujem studijske radove ovog trojca, mislim da će vredeti svaku sekundu slušanja. Nisam siguran da li je Subotica imala bend u ovom maniru, a Projections ima možda retku priliku da se upiše u istoriju – što zavisi od njih i njihovih ambicija. S druge strane, i neka mi Subotičani oproste, čekao sam nastup vrlih momaka koji svoje ime duguju čuvenom serijalu Rick&Morty. Mada, ruku na srce, što se mene tiče, oni imaju primat, jer od kad sam čuo njihov istoimeni debi EP, prirasli su mi za srce i sad mi se pružila prilika i da ih čujem uživo.

Od samog početka njihovog nastupa, znao sam da će to biti žestoka provokacija gitarskim zvukom, ali ovoliku količinu psihodelije nisam očekivao. Naspram Subotičana, koji su bili tu i tamo statični (sasvim razumljivo), Beograđani su se razmileli po binskom prostoru i pošteno se oznojili. Svo vreme me nije napuštala misao da su naši novotalasni bendovi – opskurniji, razume se – pravili ovakvu atmosferu tokom osamdesetih. Ponavljam se, ali definitivno zvuk kao sa kompilacije ARA, što sam izjavio i za Šajzerbiterlemon, koji svakako idu ruku pod ruku sa Gazorpazorpom. Međutim, pored toga što se tu radi o New wave-u sa momentima noise rock-a, psihodeličnost ih izdvaja iz tog miljea, u tolikoj meri da sam zapao u trans i nisam znao na šta pre da obratim pažnju: prašteće gitare, jednostavne a ozbiljne tekstove ili ritam sekcija koja je samo “pumpala” do besvesti, sve zaokruženo beskompromisnom pankerskom energijom, koja se danas retko viđa u neiskvarenom i nepretencioznom obliku kakvu oni isporučuju. Dodatno na šta sam potpuno otkačio jesu krajevi pojedinih pesama gde se jedan od gitarista poigravao sa bukom, uz pomoć pedala.

Što se mene kao noisera tiče, šlag na tortu i preko potrebno osveženje na rock svirkama, gde su ljudi kadri da se poigraju sa izvornim konceptom anti-muzike i spretno zaokruže svoju umetničku viziju. Živci su mi bili napeti kao struna sve vreme dok su svirali Celu, da mi nešto ne izmakne. Takođe, večer sam proveo u majici koja je trebalo da predstavlja moju izvedbu omota njihovog debi albuma, ali sam više izgledao kao da sam krenuo na dixieland koncert sa sve polka-dot dezenom. Jebi ga. Meni je, lično, najveća čast kada me bend prepozna, i pored činjenice da me u životu nisu videli. Ipak sam i ja nekakva medijska ličnost, barem van Subotice, da se ne lažemo.

Normalno da smo se i slikali đuture i proveli kratko vreme u razgovoru, kako i dolikuje, a onda je došlo vreme da se moja lepša polovina i ja vratimo kući, roditeljskim dužnostima. Iako je publika bila pomalo “desetkovana”, najviše zbog vremenskih prilika, i Rock veče je bilo posećeno u zadovoljavajućoj meri – naravno, može i bolje. Gledajući obe večeri, festival Jazz & Rock polako grabi ka vrlo ozbiljnom konceptu, nema “recikliranih” i “festivalskih” bendova, već se sa pravom može reći da rade na autentičnosti i pažljivoj selekciji izvođača, što su potvrdili i ovaj put. Ne mora biti ni “veći”, niti da traje duže, ovo je optimalno i dostatno za primereno i neopterećujuće kulturno uzdizanje, na lepom mestu i lokaciji, i da omladina konačno shvati da će retko gde moći da se napaja iz više izvora muzičke umetnosti – ovde je to zagarantovano. Želeo bih još jednom da se zahvalim mladom gospodinu organizatoru, Pavlu Zvekiću i Bojani Jurić na pozivu da budem deo festivala, i mojoj ženi što je delila euforiju sa mnom. Vidimo se sledeće godine!