Piše: Daniel Tikvicki
Moj omiljeni „mali“ festival se ove godine održao po četvrti put, na istom mestu – jer smo tako u mogućnosti. Održava se na prelepoj lokaciji, relativno blizu obale jezera Palić, i mislim da bi izgubilo šarm da se negde drugde odvije. Pored toga što iza originalne ideje festivala stoji mladi čovek koji je u jeku pandemije upisao, ni manje ni više, prestižni Berkli (Pavle Zvekić – i da ga ne poznaješ, moraš biti ponosan na njega), i ove godine je program YJRF-a bio prilično bogat i nadasve – eklektičan, kako sam i naveo u naslovu.
Takođe, ove godine je događaj organizovan uz pomoć udruženja „Čvrsto povezani – Hardwired“ iz Subotice.
Na Palić sam sva tri dana išao biciklom, normalno. Ne samo što je zdravo, već je najbolje i najlakše za razgibavanje, isterivanje piva iz organizma i vreme za razmišljanje o bilo čemu, dok se vetar odbija o tvoju ošišanu kosu, jer je faktički nemaš. Sloboda.
Prvi dan festivala je bio više usmeren ka funk-u i elektronskoj muzici: 220V Power Trio, Veliko & DJ Frikardo, Gorica & The Grooveheadz i DJ Overtone Funk.
Istinski power trio (kao i moja omiljena formacija što se bendova tiče, Aleksa Milijanović – Luka Malko – Pavle Zvekić) u visini napona električne mreže su otvorili festival i odmah opravdali oba entiteta koja festival nosi, kao da su znali da sam cele nedelje slušao Nucleus i Zappu, između ostalog, jer se tu našlo i malo ambienta, tape music-a, mrvice buke. Moram da istaknem Luku, koji sa lakoćom bukvalno jede gitaru, ja sam impresioniran, pomalo zavidan na ogromnom talentu, em na mladosti. Šalim se za mladost.
Veliko & DJ Frikardo je projekat mog poznanika Veljka Ćućuza i DJ Frikarda, kojim su nastavili linijom ambijentaln(ij)e muzike, ali su zapravo uveli malo funk-a i soul-a u mešavinu večeri, pored činjenice da su pesme koje su izvodili u tzv. downtempo maniru, to svakako nije uticalo na atmosferu. Dopale su mi se pesme i priredili su solidan nastup.
Tada su se stvari malo zakuvale i nastupili su Gorica & The Grooveheadz (Gorica Šutić – Stevan Milijanović – Aleksa MIlijanović – David Gegić – Stefan Stehlik). Tu je počeo ozbiljan groove koji nije puštao do kraja, uz prilično dobre doze jazz-a i soul-a. Ono što sam primetio i što zaista ne bi trebalo ikome da zasmeta jeste malo „komercijalniji“ zvuk (rekli bi zlobnici), što je zapravo više odraz kvaliteta muzike koju izvode i činjenica da se radi o autorskim pesmama, što je dovoljna preporuka sama po sebi. Masivni zvuk ritam-sekcije i Goričin glas (uz vokoder, ako sam dobro shvatio) teraju na ples, to je neminovno. Uostalom, publika koja je bila ispred bine je dovoljan dokaz.
DJ Overtone Funk je poznat po svojim setovima koji u svom modalitetu uključuje funk, soul, disco, house i techno numere.
Lokalne subotičke indie/blues’n’roll snage su zaposele prvu polovinu večeri drugog dana festivala, a i kako da ih ne volim kad su mi mnogo dragi: Stroberiz, Nikola Radonjić, Drumbooty i DJ Timbe.
Ana Mariju znam prilično dugo i siguran sam u njeno viđenje feverish dream pop-a/power-pop-a (kad uključi distorziju), uz ritam-sekciju koja svoje korenje ima u srednjoj generaciji subotičkog alt-rocka (Dragan Vidaković Rista i Aleksa Otašević) – to je Stroberiz. Mnogo volim njene pesme, jer one jesu „klasično“ ispričane kroz prizmu zaljubljene žene, jer znam da iza toga stoji mračni twist, i to onaj Kornov.
Nikola Radonjić je moj prijatelj, subotički bluzer sa pankerskim šmekom, kog mnogo cenim i u poslednjih par nastupa se “razmrdao” i uspešno pronašao svoju stage personu, koja se ponekad, doduše, otme kontroli, ali njegov šarm je ipak neprikosnoven. Što se tiče nastupa, okupio je sjajnu ekipu (Pavle Zvekić – Nikola Vladušić – Uroš Jagodić – Luka Malko) i zabava je bila zagarantovana – pivao je kao bisan, što bi mi Bunjevci rekli.
Sastav Drumbooty je nakon toga zaposeo binu i sa žestokom jazz/funk pesnicom, sa daškom afrobeat-a pokazao koliko se “akademci” mogu otkačiti i prirediti spektakl, jer je sve ličilo na ogromni jam-session, a pesme, koje će se naći na dugosvirajućem albumu 2022. godine ni u jednom trenutku nisu pustile publiku da odahne, čak ni u intermezzo deonicama. Njihov set je zaista bilo osveženje čuti.
Ko tvrdi da voli hip-hop, a ne zna ko je Timbe, neka napusti moje prisustvo, jer pored toga što ima najjače versove u Bad Copy-ju (priznajem), ne manjka mu skilla i u ulozi DJ-a, jer je, između ostalog, vrteo i acid jazz – pa gde to ima čoveče.
Treći dan je poprilično opravdao naziv festivala, i bio sadržajno najbogatiji: Leni & Lulu, ? – Eroteme, Marcell Roncsák Trio, Monah i DJ Nino Šebelić.
Iako je zamišljen kao autorski projekat, drago mi je što su Pavle i Olga odlučili da to popnu na veću binu i okupe ekipu (Olga Čegar – Pavle Zvekić – Luka Malko – Akoš Forgač – Nikola Vladušić). Nastup je samo na izgled ličio kao veče sa džeziranim obradama pop-hitova, ali sam se iznenadio inventivnošću koju su pokazali u autorskim pesmama, ali i Olginim divnim glasom. I Pavle je na mikrosekundu radio noise (jej!). Takođe, Gnarls Barkley nikad nije bolje zvučao, može Cee-Lo da bude još toliki koliki je, ukoliko nije smršao u međuvremenu.
Kad vidite da se jazz bend penje na binu i basista nosi kontrabas, tu nema sumnje da će biti kvalitetne muzike. Bez obzira na enigmatični naziv, ? – Eroteme (Kosta Paunović – Vukan Potežica – Danilo Mitić – Dimitrije Mojsijević – Kristijan Đorđević), apsolutno vladaju materijom, krećući se raznolikim uskim hodnicima jazz zaostavštine, gde zvuk dva saksofona imaju snagu heavy metal gitare – do sada nisam primećivao saksofon u pesmama, iskreno, ali tu je to bilo nemoguće izbeći. Ubacili su me u neku retro-mašinu, ali opet, zvuče apsolutno sveže, štaviše, moderno. Da se ne frljam sa daljim određivanjem žanra, jer ga ni oni nisu sami sebi odredili, obavezno poslušajte sve što su izbacili do sad.
O Marcell Roncsák Triju zaista nemam šta posebno da razglabam, a ni da dodam, jer su u pitanju tri EMINENTNA SUBOTIČKA MUZIČARA (Goran Evetović – Akoš Forgač – Marcel Rončak). Njihov nastup uključuje moderan pristup melodijama sa Balkana, i to sve izvode na veoma energičan način, pre svega uronjen u improvizaciju. Moj utisak je bio da je Marcel bio u velikom iskušenju da krene sa nekim djentom pri kraju (imajući u vidu njegov gitaristički rad, što bi bilo možda i previše), ali, šalu na stranu, hipnotisali su publiku, uključujući i mene. Kao da su imali probu, toliko su bili opušteni, ipak su profesionalci u pitanju, dok je sa druge strane sve grmelo. Prava magija je kada su dve trećine benda mađarskog porekla, a kidaju melodije sa juga Srbije – to je prosto genijalnost, moguća jedino i samo u sredini kao što je Subotica.
Moram najpre da napomenem da zaista volim goth rock, darkwave, ni okultizam (u svojoj teoriji) mi nije stran, ali bend Monah iz Niša, u svojoj zvučnoj slici ima i tamnu stranu, koja je iskočila najpre kao faktor iznenađenja. Ko me poznaje, zna da volim niške bendove, ali su me pomenuti momci, na žalost, razočarali. Muzika koju rade i žanr u kome se kreću je zaista u redu, ali u tematskom i liričkom pogledu mi ni malo nisu bili interesantni. Siguran sam da je u pitanju doza šokantnosti i tajanstvenosti koju žele da postignu (opet kažem, sasvim u redu) i da je to radi imidža samog benda, ali me (kratko) prizivanje Satane još manje impresioniralo i žao mi je što sam sa pola srca dalje slušao nastup. Pritom, naglašavam da to nema veze sa mojim religioznim stavovima, jer je sam čika Krouli rekao da čovek može raditi šta mu je volja, i to će biti jedini zakon. Momcima zaista želim svu sreću u daljem radu, bez obzira na već pomenuto.
Nino Šebelić je poznati subotički DJ, takođe poznat u svetskim okvirima, ali njegov set je bio otkazan iz ličnih razloga.
Vidimo se sledeće godine na novom izdanju festivala, a galeriju slika možete videti na sajtu Fotopriča: https://fotoprica.rs/web/youth-jazz-and-rock-festival-4/553775139, iz koje su upotrebljene fotografije u tekstu. Zahvaljujem se Vladi Šućuru na tome.
Leave a Reply