U petak, 6. avgusta, datuma kad je bombardovana Hirošima, rođeni Endi Vorhol i Robin Van Persi, Kolja i njegov prateći bend (mislim da se više ne zove “Grobovlasnici”) su se popeli na krov “Krmenadle” (tako neki Novosađani tepaju šoping centru “Promenada”) da zabavnijim učine veče onima koji su imali potrebu da pobegnu iz svojih kuća i da se malo opuste uz koje pivo i dobru svirku.
Nikola Pejaković, jedan od onih likova čiji talenat neizmerno poštujem, ali delim dijametralno suprotan pogled na svet i zbog koga sam imao ozbiljan dijalog sa samim sobom da li da ga, kao neke druge, blokiram, anskrajbujem i banujem iz svog života. Sreća, prevladao je razum, a ne srce, pa sam nastavio da pratim Koljin umetnički rad na svim frontovima, a naročito muzičkom. Sva četiri njegova, do sada snimljena albuma mogu da svrstam u fijoku vrlo dobrih i odličnih, a te pesme uživo još dobijaju na kvalitetu pa vrlo kratka dilema da li da odem na koncert i nije bila teška…
…Iako najavljena za 20h , svirka je počela tačno sat kasnije, ali to je bilo donekle i očekivano jer se očigledno čekao zalazak Sunca da bend krene sa muziciranjem. Prvih nekoliko pesama zvuk mi je bio nešto mutan, ali je to ispravljeno već posle petnaestak minuta (Nisam baš siguran da li je to zasluga tonca ili zato što sam se pomerio desetak metara ulevo da bih stao tačno na sredinu platoa i našao pravu razdaljinu od razglasa).
kliknite na fotografiju da biste je uvećali !
Sve veće hitove i poznatije pesme Kolja i bend su sinoć odsvirali. Od “Starost neće nikoga da čeka”, “Kad sam na ovaj svet pao”, “Slika pokojnog druga” sa zadnjeg albuma, “4 prsta” pa preko “Maršala Birjuzova 8”, “Udade se ti za konja”, “ Crne ptice”, “Pedofilije” i da ne nabrajam više, gomile odličnih stvari. Što se tiče muzike imali smo pravo pravcato krstarenje žanrovima, preko bluza, hard roka, “Allman Brothers sounda”, kantrija do fankija u “Užičkom heroinu”. Dosta pesama je i publika probala da peva zajedno sa Koljom ili i bez njega, ali je sinoć ipak falilo malo više energije da se pređe ta crta koja razdvaja vrlo dobar koncert od odličnog. Šta je tačno razlog, nisam siguran, ali to je bilo poprilično vidljivo. Moram primetiti da je sing-along pevanje najbolje uspevalo dok je masa psovala na sav glas prateći tekst tokom izvođenja “Užičkog”.
Sam vrh svirke je bilo izvođenje pesme “ Da li venem ili zrim” koja je odsvirana za trećinu brže od originalne verzije pa smo čuli prvoklasni bluz rok sa sve virtuoznim solom na gitari Voje Aralice.
kliknite na fotografiju da biste je uvećali!
Za kraj smo dobili i jedan i po bis a u njemu bazični rokenrol osvedočen u “ Može malo sutra” uz koju su apsolutno svi đuskali i mrdali guzicama i za sam kraj “Live Aid” u kojem je, kako svi znate, najgore prošao “pokojni Merkjuri”.
Dakle, Kolja je je bio, odsvirao i otpevao, ostavio vrlo dobar utisak, ali mislim i znam da on može i bolje što opet ne znači da se nismo dobro proveli.
Leave a Reply