Srđan Gojković- Gile , "bliži Suncu"(intervju za DOTKOM)

Legenda srpskog i jugoslovenskog rokenrola, Srđan Gojković – Gile, gitarista i pevač Električnog Orgazma, bez razmišljanja je pristao da razgovara sa nama i odgovori na neka pitanja koja mu je postavila ekipa DOTKOMa. Pročitajte ovaj, po našem skromnom mišljenju, odličan intervju .

• Za početak, jedno uobičajeno pitanje. Koja ti je najdraža kompozicija iz tvog dosadašnjeg stvaralaštva i zašto? Postoji li uopšte?

 –  Sa zadnjeg albuma, „ Bliži suncu“, a uopšte, nekako uvek pominjem dve pesme „ Kapetan Esid“ i „ Krokodili dolaze“

• „ Lišće prekriva Lisabon“ – odakle ovakav naziv za album?

 – To je jedna vrlo zanimljiva priča i zaista mnogi ne znaju za nju. „Lišće prekriva Lisabon“ je knjiga Barbare Kartland, inače spisateljice ljubavnih romana, tzv. „ljubića“. Čavketov mlađi brat je jednom prilikom rekao, da ako ikad bude napravio bend, da će se on zvati po tom romanu Barbare Kartland. Inače, nikada nije napravio bend, haha. Ja nisam nikad pročitao tu knjigu, ali mi je ostalo u glavi i u vreme snimanja tog albuma odlučio sam da se zove baš tako.

• „Distorzija“ je vaš najznačajniji album. Slažeš li se ?

 – Slažem se, donekle. Ja imam četiri najznačajnija albuma, pošto je „Orgazam“ prolazio kroz različite faze. U prvoj, new wave fazi, „Lišče prekriva Lisabon“ je svakako najznačajniji, „ Distorzija“ iz te , nazovimo je, garage pop faze, sigurno najbitniji album. U devedesetim godinama najznačajniji je dupli „ Zašto da ne ?“, a u ovoj poslednjoj fazi logično je da nam je najvažniji „ To što vidiš to i jeste“. To su po meni neka četiri vrhunca benda i kad bi me neko pitao, ko nikad nije slušao „ Orgazam“ odakle da krene, ja bih mu preporučio baš ta četiri albuma. „ Distorzija“ je svakako najprijemčivija, imala je dosta hitova i bavila se takvom kratkom formom. Verovatno je najbliža pop muzici pa je širi auditorijum slušao taj album.

• „Rokenrol za decu“ i „ Rokenrol bukvar“ stoje rame uz rame sa Draganom Lakovićem i Kolibrima po popularnosti u žanru muzike za decu . Kako to objašnjavaš ?

 – Neke od tih pesama i jeste pevao Dragan Laković kad smo bili mali. To je nastalo čisto iz zezanja jer je Vlada Divljan u to vreme meni pomagao na mom solo albumu „ Evo sada vidiš da može“ . Imao je dosta vremena jer u to vreme nije imao bend, a ja sam hteo da koncertno promovišem taj moj solo album, pa sam ga pozvao da bude gitarista u tom mom bendu i on je pristao jer je bio u fazi kada je bio nekako pasivan što se tiče svoje muzike. Taj bend smo činili Vlada, ja, Švaba i Srba iz Van Goga. To je bio kvartet „ Gile i Fanatici“ koji je promovisao taj moj solo album „ Evo sada vidiš da može“. Jednom smo na nekom od tih naših okupljanja, na njegovom portabl studiju koji je on svuda vukao sa sobom, nekako spontano snimili „ Ivin voz“ koji je meni uvek zvučao nekako pankerski, nalik na Ramonese, pa smo je u nekom takvom aranžmanu i snimili. Vlada je u to vreme istovremeno sarađivao sa pozorištem „ Boško Buha“ i pustio je tu verziju Ljubivoju Ršumoviću koji je tada bio upravnik tog pozorišta. Ljubi se pesma jako dopala i on je predložio da snimimo još takvih obrada u rokenrol fazonu. On bi napisao scenario za predstavu, a te pesme bi bile soundtrack. Tako je i odrađeno, čak smo Vlada i ja i igrali u toj predstavi. Ta predstava je odigrana preko 100 puta, a kuriozitet je, da je baš, nekako ovih dana, postavljena ponovo na repertoar, samo u dečijem pozorištu „ Duško Radović“ i ide pod imenom „ Mala škola Rokenrola“, ali sa istom tom muzikom. Malo je Ljuba modernizovao i prilagodio scenario novom vremenu, ali mi se sada čak i više sviđa.

• „Puštaj muziku „ – novi album i stare pesme na vinilu. Može li to biti najava za neki potpuno novi album „Električnog Orgazma“ i hoće li izaći uskoro i neke nove pesme?

 – To i jeste bila ideja. To sam i uradio zbog vinila. Snimljen je u Domu omladine kada smo proslavljali 35 godina benda. Svirali smo u originalnoj postavi i baš sam hteo da taj live album izađe na vinilu. Hteo sam da to bude „planirani raritet“, slično kao što smo uradili sa albumom „Warszawa 81“. Dakle neće ga ni biti na CD-u. Ima ga na „Deezeru“ i sličnim servisima u digitalnom fajlu i mp3-ju, ali to je već danak modernizaciji.

• Postoji li nešto što si želeo da uradiš, a da nema više vremena za to? Kakav je tvoj stav o vremenu koje prolazi?

 – Bilo je raznih ideja koje nisu prošle, ali mi je nekako najviše žao što grupa „Rimtutituki“ nije snimila ništa više. Posle singla „Mir,brate, mir“ ili „ Slušaj vamo“, postojala je ideja da snimimo još dosta toga, jer smo se u to vreme Milan, Cane i ja baš intenzivno družili, ali, eto, nije se dalo. Neke od pesama koje smo stvorili zajedno, ali su to , pre svega bile , samo skice, su kasnije završile na albumima matičnih bendova. Recimo, „Keine macht den drogen“ je iz tog perioda, a završila je na „ A zašto da ne ?“ Imali smo još nekoliko započetih pesama, ali je svaki bend imao svoje obaveze, i na kraju se desila tragedija, umro je Milan 1994. i sve je stalo što se tog projekta tiče. Druga stvar za koju mi je žao što se nije desila, je treći album dečijih pesama, koju smo trebali da uradimo Vlada i ja, jer smo na to uvek gledali kao na trilogiju, i bila je ideja da Ršum napravi sasvim nove tekstove, da mi uradimo našu novu originalnu muziku, ali se zbog raznih obaveza to nije desilo i na kraju i Vlada je umro, tako da treći album za decu nikad neće izaći. Protok vremena je neminovan , rodimo se, živimo, umiremo. Svako ima svoju persperktivu tog protoka vremena. To je vrlo relativan i vrlo subjektivan doživljaj.

• Da možeš da biraš, u kom bi se vremenu rodio i zbog čega?

 – Ne znam , nije mi to mnogo bitno. Ja to gledam sa drugog aspekta, više budistički. Ali, eto, da nekako odgovorim, voleo bih da sam imao dvadesetak godina, negde u Americi, sredinom šezdesetih , da sam mogao da prisustvujem svim tim koncertima tada i počecima tih velikih bendova i izvođača koje nisam imao prilike da gledam u njihovom zlatnom periodu. S druge strane, manje- više, zaista mi nije bitno.

• Koji su po tebi najveći umetnici, ili umetnik koji je svojim delom, promenio poglede na svet? Da li je to uopšte moguće?

 – Bob Dilan, DEFINITIVNO ! Konačno je i dobio zvanično priznanje, Nobelovu nagradu. On je za mene, odavno, najznačajniji i najveći umetnik 20.-og veka. Za mene je rokenrol najznačajnija umetnost, pa je samim tim i Bob Dilan koji je promenio kompletan stav rokenrola prema svetu i životu, koji je dotada bio isključivo muzika za zabavu i umesto prizemnih i jednostavnih tekstova tipa „ Ja te volim“, „ Devojka me ostavila“ ili „Hajde da se zezamo“, doneo introspektivne tekstove i izvršio rudimentaran uticaj na kompletnu i englesku i američku muzičku scenu i doneo nešto novo u rokenrol – bunt.  Uticao je da postane ozbiljna umetnička forma, što, moram da priznam, odavno više nije. Zlatni dani i Dilana i rokenrola su negde od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih.

• Dani su obavijeni atmosferom koja je bila prisutna u „Crnom Bombarderu“ – slažeš li se sa tim?

 – Relativno se slažem. Ovde se stalno vuku repovi prošlosti, a ljudi se očekivali brze i korenite promene. Svi su gajili nadu da će se Srbija pretvoriti u Švedsku ili Švajcarsku, ali to je u domenu neverovatnog. Neke greške se stalno ponavljaju, pa nam se i ovi događaji na ulicama ponovo dešavaju. Otkad je sveta i veka postoji narodni bunt i uvek je bilo i biće toga da se ljudi bune protiv nekoga za koga smatraju da ih iskorišćava ili zloupotrebljava.

• Da li umetnik treba da se bavi i politikom i u kojoj meri, a da ne uruši svoje delo?

 – Mislim da umetnik treba da bude ogledalo sveta koji ga okružuje i njegovog unutrašnjeg sveta. Može da se bavi politikom, ali to nije neophodno. To je legitimno pravo svakog čoveka, pa i umetnika. Ja ne volim kad se ljudi iz rokenrola bave politikom na previše bukvalan način. Ne volim tekstove koji su suviše dnevno-politički komentari, jer su takve pesme kada ih slušaš za godinu-dve, a pogotovo posle deset-dvadeset, totalno deplasirane. Više volim neke univerzalne teme. Mislim, ako mogu da kažem, da sam ja to na dobar način uradio u pesmi „Krokodili dolaze“. Jer, uvek neki novi „krokodili“ dolaze.

• Obzirom da se ovde živi brže nego što to mi primećujemo, mnogi su i otišli „pre vremena“ , ko su tvoji najdraži saradnici i sa kojima si najviše voleo da stvaraš?

 – Svakako, Vlada Divljan, sa njim sam dugo i najviše sarađivao. Imao sam dosta bliskih prijatelja sa kojima nisam možda toliko stvari snimio, ali to ne znači da sam manje voleo da radim sa njima. Milan Mladenović i ostali iz EKV, recimo. Ima mnogo ljudi koji su mi bili dragi , a prerano su otišli.

• Željko Joksimović je obradio „ Ja sam težak ko konj“, kako si zaista odreagovao kada si prvi put čuo njegovu verziju tvoje pesme?

 – U prvom momentu sam bio zbunjen, jer me je zvao jedan od mojih poznanika, a Željkovih saradnika, ali kad mi je objasnio u kakvom maniru će biti pesma, da će biti iskorak od njegovog uobičajenog žanra, prihvatio sam sa simpatijama, jer volim kad ljudi koji se bave ovim poslom izađu iz „kutije“ u kojoj su inače. Naposletku sam se i našao sa Željkom i posle odslušane demo-verzije, koja na kraju i nije ispala mnogo drugačija, to mi je bilo OK. Naravno, ja tu pesmu nikad ne bih odsvirao na taj način, ali meni je sasvim legitimno da neko zatraži od mene dozvolu da obradi neku moju pesmu. To je sasvim u redu. Vrlo, vrlo retko mi se dešavalo da nisam hteo da pristanem da neko uradi kaver neke moje pesme.

• Na nekim svadbama se pored standardnih narodnjaka može čuti i „ Igra rokenrol cela Jugoslavija“ – koliko su po tebi narodnjaci zaista uništili rokenrol i gde je on u Srbiji sad ?

 – Uopšte ne mislim da su narodnjaci uništili rokenrol. To je ono standardno pitanje : „ Šta je starije, kokoš ili jaje ?“. Ja mislim da su narodnjaci stariji od rokenrola na ovim balkanskim prostorima, hehe. Uvek su bili dominantniji i na ovim prostorima rokenrol nikad neće biti popularniji i tako stoje stvari. To ima veze sa sveopštim stanjem u zemlji, sa stanjem duha. To generalno, ima veze sa obrazovanjem, kulturom, prosvećenošću… To su duboki istorijski koreni koje mi vučemo ko zna od kada i to će se teško promeniti. I vremena su se promenila. Uticaj i značenje rokenrol muzike je sada skroz drugačije, nego, recimo u osamdesetim godinama prošlog veka. Puno je tu i ekonomskih i socioloških i drugih razloga zašto je stanje takvo kao što je danas.

• Šta te više ispunjava, komponovanje ili izvođenje kompozicija?

 – I jedno i drugo, podjednako. To su, za mene, različite stvari. Dosta zavisi, od mog raspoloženja. Nekad uživam da sam sam i da stvaram nešto novo, a nekad mi je apsolutno fenomenalno da zajedno sa bendom stojim na sceni i sviram.

• Scena u Srbiji, čini se, nikad nije bila šarolikija a opet, kič i šund suvereno „ vladaju“ ušima mlađe populacije. Šta je po tebi glavni uzrok tome i slažeš li se sa tim?

 – Delimično sam već pomenuo uzroke u ranijim odgovorima. Naša istorija, naša zatucanost i primitivizam kojih ne možemo da se rešimo. To je pitanje kulture i obrazovanja. Ušli smo u vrzino kolo siromaštva, neobrazovanosti i prostote.

• Jesi li ikada odbio da sviraš na nekom koncertu i zbog čega ?

 – Bilo je toga u par navrata, devedesetih godina, kada je bilo neke političke pozadine. Nije toga bilo baš puno.

• Kako si došao do budizma i šta on tebi istinski znači?

 – Iskreno, skoro slučajno. Kupio sam neku knjigu o budizmu, jako davno, još krajem osamdesetih godina. Knjiga se zove : „Umetnost negovanja harmonije i ravnoteže duha – Sedma knjiga Budinog učenja“ . Negde, 2012. godine sam je tek počeo da čitam. Stajala je na polici sve te godine i prosto me je čekala. Kako sam je čitao, tako sam imao osećaj da ja to sve već znam, da je to sve već u meni. Sve mi je delovalo tako poznato. Ta knjiga je, ustvari neki presek Budinog učenja o ljudskoj egzistenciji, o tome kako da život učinimo kvalitetnijim i lepšim, sad i ovde. Bez čekanja na neki raj ili pakao, negde u budućnosti. Sve mi je to nekako bazirano na čistoj logici, u knjizi se nisu spominjali nikakvi bogovi, nikakve mistične sile, nikakve neobjašnjive snage. Tu nema učenja baziranog na slepom verovanju, zato mi se i svidelo. Posle te knjige, počeo sam da tražim još i sada sam prvi put u mojih pedeset i jednu godinu, u prilici da objasnim smisao naše egzistencije.

• Koliko „butlega“ Boba Dilana poseduješ ? Jesi li kolekcionar ?

 – Naravno, posedujem sve njegove albume, ali imam i zavidan broj „ piratskih „ i nezvaničnih izdanja. Imao sam i pre interneta, a sad je lakše doći do njih. Nemam samo Dilanove „ butlege“. Stonse takođe skupljam. Imam dosta i takvih izdanja Bitlsa, Nil Janga i još nekih meni dragih izvođača.

• Da li je rokenrol definitivno izgubio svoj značaj ?

 – Mislim da jeste. Definitivno, više nema ni tu snagu ni taj značaj. Meni je „zlatna dekada“ kao što sam već rekao , negde od 65.-te do 75.-te godine prošlog veka. Možda da proširim i na pojavu panka i to je to. Već od osamdesetih je počeo da se rasplinjuje i da postaje deo „industrije zabave“. Uvek je on imao taj momenat, da bude zabavan, ali je imao i još nešto više od toga. Ja kad sam bio klinac, meni je rokenrol bio, najblaže rečeno – religija. Bio mi je i stil i način života, filozofija u odnosu na život. Na kraju krajeva, to je apsolutno normalno. Svi umetnički pravci u istoriji su imali svoje „ zlatno doba“ i svoj pad. Mislim da će rokenrol uvek postojati i biće ljudi kojima će on nešto značiti, ali nikad više kao tih godina, u tom periodu dvadesetog veka.

• Šta voli Srđan Gojković, a šta ga užasava ?

 – Ništa me ne užasava. Volim da čitam knjige, volim da slušam muziku, da se šetam u prirodi, da istražujem svoj um kroz meditaciju, da se družim sa svojim sinom…

• Hvala ti na izdvojenom vremenu. Puno ti hvala što si odgovarao na naša pitanja i imao strpljenja.

 – Nema na čemu, hvala i vama.

                                                 slike preuzete sa interneta
 Razgovor vodio Goran Kuprešak, pitanja koncipirao i tehnički obradio ostatak ekipe DOTKOMa.