Drugi deo razgovora Raduleta i Schimmu-a povodom 30 godina rada ATHEIST RAP-a, ekskluzivno samo na DOTKOM-u !

“Splicki đir” bi, po ideji, mogla da se komparira sa “Panonskom unijom”, pesmom koju si snimio s Mitesersima 2007. na albumu Na rubu propasti?

 Imao si festival ekstremnih sportova “xSTatic” u Splitu, i pošto su za svaki taj festival imali neku, da kažeš himnu, došla je ideja da napravimo stvar. Ne sećam se kako je potekla ideja, da li iz ekipe TBF ili… To i “Spritzerboys!” su bile tematske pesme što smo dobili, da kažeš, po narudžbi. Mi smo krenuli sa tim svojim delom, to je bilo, da se pravi ta himna, samo inicijalna kapisla koja je opalila, da mi napravimo pesmu o našem druženju sa splitskom ekipom i Splitom, naš doživljaj Splita. Onda smo iskoristili u toj pesmi i to što je Edo Maajka bio tu, kao i ekipa iz Kocke, što smo ubacili i neke likove sa kojima se družimo i taj srednji deo i na kraju, kad se Yuri ST!llnes pojavi sve je to rađeno na relaciji Split – Novi Sad preko neta. Da li smo mi imali neke smernice, da nam je Saša Antić TBF za onaj srednji deo, tu ćemo na neki rap deo da idemo, da poravnamo na Mano Negra, ono krompir bas i neke efekte, gitare prosti rifovi, a ovi nek filuju tekst, pa koliko bude. Ili su nam rekli treba nam toliko taktova za to što su smislili i onda napraviš to i pošalješ njima i oni ti vrate sa vokalima. Uglavnom, super mi je bio i povod i sa tim što je na albumu skraćena verzija pesme. Prava verzija ima još između sola i zadnjeg refren jedan deo od minut i po, gde TBF piči svoju neku splitsku priču. Jesi li slušao to?

Jok, sad prvi put i čujem da postoji. Svi bivši članovi Ateista su godine proveli u bendu i uglavnom ostavili jak pečat, da li je to slučajnost, činjenica da si birao garese, znači ljude sličnog senzibiliteta ili si kao vešt režiser uspevao da izvučeš ono najbolje iz saradnika?

 Pazi, svaki od njih je imao neki svoj fazon i izražaj. Jeste, moje je bilo da to kanališem kroz bend i opet bile su i situacije, uvek je bilo… Nismo birali instrumentaliste, birali smo nekog ko je bio i deo ekipe, da kažeš, i dobar gari. Mi smo imali stabilnu poziciju, određen broj koncerata godišnje, pričam o svemu posle 2000. Godine, zapravo od 1998. kad nam je zatrebala druga gitara. Ćapili smo tad Barbuna, on već neko vreme nije bio u Ritmu Nereda, never mind, jer ja njega ni ne vezujem za Ritam Nereda, Barbun je Barbun. Taj ekonomski momenat je bio, meni je normalno da kako bend raste tako uvlačiš kvalitetne ljude za neke stvari, da ne rasipaš kintu na ne znam ni ja šta, nego da raspodela dobara koju stvaramo ide još nekom iz ekipe. Znači, nismo ih birali kao performere, nego kao likove koje smo poštovali. Razlazi su dolazili mahom zbog nekih zasićenja. Meni je žao što smo s Barbunom snimili  samo obradu “Sarajeva“ i “Lopovi i žace“. To je jednostavno bio period naše kreativne stagnacije i kod njega je došlo do tog zasićenja, i kad je i Pećinko izašao iz benda tu je i on otišao. Meni je sa njim bilo… on ti je pouzdan igrač, ne znam da li se sećaš i koliko imamo audio zapisa od tad, on je jako dobar za ritam, old school, zna svoju poziciju i drži je, jebe mu keve. Što bi on rekao – sviraj kako je propisano. Sa Do Lessom je bilo, malo je morao da se upasuje zbog… u stvari, zajebano je, on je bio moj guitar hero i za neke stvari treba malo da se takav lik retardira da bi svirao u Atheistima. Gledam to kao i svoju poziciju u Miteserima, jedno vreme smo mi paralelno svirali u oba benda i ne možeš reći da su Miteseri njegov bend a Atheisti moj, ali smo nekako bili glavni motori tu. A u međuvremenu smo svirali i u Bonebreaker, koji je bio nešto totalno petnaesto. To je bila stvar prilagođavanja, ja sam svoje sviranje prilagođavao Miteserima, on je svoje sviranje prilagođavao Atheistima. Kad smo imali neke rasprave oko toga zašto neki njegovi predlozi pesama ne mogu da prođu u Atheistima i onda mu objasnim, jednostavno zato što to smo mi imali, i Atheisti i Miteseri, sličan senzibilitet i pristup pravljenju pesama, ali smo stilski bili dupe i oko. Ja sam se trudio da ta dva benda ne mešam. Ima gomila pesama koje sam napravio, a koje Atheisti nikad neće svirati, zato što jednostavno iskaču iz okvira onoga što mi kao grupa možemo da postignemo da to bude to što bi trebalo. Zoki je isto uleteo kao ekipa, on nam je prvo bio neko vreme tonac, pa kad je Do Less otišao iz benda godinu i po smo svirali zajdeno. Tu je Pope krenuo malo da zabušava, pa sam ja više stvari uzeo na sebe, a da mi se olakša, ajd’ da ubacimo još jednu gitaru. Bilo je nekih ideja, da ne spominjem lika dva koja sam pitao, jednostavno nisu bili za to. Ekipa predloži Zokija, koji fakat ima svoj i izražaj dobar i interesovanja, ali tu mislim da je bio generacijski jaz u pitanju. Sa Barbunom i Do Lessom nisam imao problem te vrste, ovde sam imao i konceptualne neke probleme koji su… išlo je dok je išlo, na kraju sam se odlučio da nastavimo sa jednom gitarom. Svi koji su prošli kroz priču Atheista, možda se negde ne družimo, jebi ga, matoriji smo, odvukli nas životi na druge strane, ali ne znam da li, ja lično ne da nemam loše odnose, nego imam jako dobre odnose sa svima koji su prošli kroz bend. I ova srž benda koja funkcioniše, i mi imamo periodično neka sranja među sobom, ali ono što je najbitnije, gari, jeste da svako ima pravo da kaže, “e, jebote, ja ne mogu više“, ali najgore je ćutanje jer to u vezama sa ljudima napravi najviše sranja. Šta god da je, najgori je taj period kad su stvari nedorečene i kad kao sve funkcioniše a ništa ne funkcioniše. To se sve rešava razgovorom. Bitno je da dođe do razgovora. Nekad ti periodi traju duže, nekad kraće.

Najveći deo karijere ste svirali sa dve gitare. Da li je ova postava sa tobom kao jedinom gitarom finalna i koliko ti nakon svega fali još jedna gitara?

Ja mislim da jeste, jer ovo sve što smo prošli upravo zbog toga teško možeš sad naći zbog konta i matori smo da prolazimo opet kroz obučavanje novog gitariste, znaš da imaš dva albuma, pa ajde de, ovo je… ne znam ni ja koliko pesama imamo. I sa Zokijem, zapeo je negde na nekom delu, pa neka četvrtina repertoara nije bila uvežbana i onda imamo problem što sviramo punk rock a ljudi bi voleli da čuju 150 pesama na koncertu. Ti ne možeš da odsviraš, nakon sat i po, ne sviraš obrade i ispališ iz sebe nešto i energetski taj naboj je drugačiji. Zašto dobri hard core bendovi, evo ja ne mogu da slušam Sick Of It All duže od sat i po, na koncertu da sviraju 3 sata, tu bi se ubio.

Pedesetak minuta sviraju po koncertu.

 Pa da. Jednostavno ne možeš, taj energetski naboj te prepuni. Zašto je školski čas 45 minuta? Zato što toliko nešto može da ti drži pažnju. Onda kad se u repertoaru nađeš zatvoren, imaš uvežbanih pesama za dva koncerta ali uvek fale one sa strane, ona trećina što nije tu, i sad uvežbavati novog gitaristu, meni su to mučni procesi. U krajnjoj liniji, ne znam ni da li ima potrebe, fali mi nekada, a drugo, mi smo i počeli sa jednom gitarom, dve gitare smo imali kad je došao Atzke pa Goja prešao na gitaru. Onda je on otišao, pa smo sa jednom gitarom imali sledeća dva albuma. E, tek onda je došao Barbun, pa otišao Barbun. Pa Do Less došao, pa otišao… nije nam nepoznata stvar. Sve smo prošli – i kad bend pravi stvari zajedno i kada neko krene neku temu a neko je dovrši, najnervozniji sam kad mi stoji neka ideja i nikako da se poklopimo da je završimo, i ako krenem da je snimam kao demo onda će mi izaći sve. Mogu da krenem od bubnja, da nakucam samo neki osnovni ritam, pa da odsviram jednu gitaru, pa dok nju sviram pojaviće mi se i druga šta bi mogla, pa ću snimiti i nju, pa ću uzeti bas i na kraju ću je celu srediti. Hoću da kažem, sve to, sve varijante smo prošli, nemaš neki definisan koncept kako bi šta radio i stoga mi je lako bilo da se prebacim sa dve gitare na jednu. Imam taj neki feler u glavi, ne znam šta je bilo preključe ali uzeću ti sad i odsvirati “Gusti sok“ koji nismo svirali 22 godine. Neke stvari od Tačkaša koje nismo svirali nikad, daj mi 10 minuta i odsviraću ti šta sam svirao ali ću se i setiti šta je svirao bas. Lično i volim koncept instrumentalne trojke zato što je beskompromisan, nema tu sakrivanja. Kad imaš dve gitare i bas tu već može da se brljavi a da se ne primeti.

Već dosta dugo imaš studio i radio si sa gomilom bendova, neću te pitati koji je bend najzahvalniji za saradnju, najbolje se razumete i funkcionišete u studiju, već koja je razlika snimati svoj bend i druge? Šta je lakše?

 Huh! Zavisi, znaš, kao najbolji odgovor. Meni lično je bilo zajebanije snimati naše stvari, jer ja u glavi odem u 3pm, već sam završio pre snimanja albuma u glavi i onda kreće sa tehničkim drkancijama. Najlakše je je raditi sa ljudima koji nemaju velika očekivanja i koji su realni. U smislu da je zahvalno kada ti dođu neki crusteri koji, prvo, nemaju opremu na kojoj bi tako nešto uradili, ja imam sve, to je takav štap i kanap, ali sam, otkad sam fasovao taj virus muzike, prvu normalnu gitaru kupovnu sam imao Leadstar, kupljenu 1993. valjda. Prva da nije ručni rad i da nisu magneti motani, pravljeni od nekih sa đubreta, tako da shodno tome i oprema u studiju mi je, to znaju ljudi koji su dolazili… Kad nemaju očekivanja, kada im omogućiš da naprave taj zvuk koji otprilike žele i kad još to i nadiđe njihova očekivanja, to je super i jedna priča. Druga je stvar kad se pojave ljudi koji imaju iskustva, a najviše volim kad dođu ljudi spremni na studio, to je, u stvari, najlakše. Ono što te umara i ubija u tome jesu oni koji bi hteli da u studiju sad bude neki kreativni proces, da ti tu izmišljaš zvuk gitare, bubnja ili ne znam ni ja šta, studio se zove Socijala, tu nemaš tri doboša vrhunske klase, imaš jedan upotrebljiv i šta doneseš. Kompletan koncept studija nije takav, nije profesionalni studio sa jebačkim spravama, gde možeš da izguraš ne znam ni ja kakvu produkciju, ali možeš da se potrudiš da to izađe što bolje može. Najbolje i najlakše je raditi sa ljudima koji u glavi imaju koncept snimanja – ako zna da hoće da snimi pet gitara, on treba da zna u startu da hoće da snimi pet gitara. I da sve to ima nekog smisla, a da u hodu dodaje, sad bi ovo, sad bi ovo… Komplikovanije mi je bilo raditi Atheiste iz razloga što nemaš budžet, nemaš vremensko ograničenje i samim tim se to nekad razvuče. Više volim nekad da radim pod presingom. To mi je, na primer, bilo pizdarija sa Detonatorima, tu su radili i onaj album što nije objavljen, sa kontrabasom i Simbetom, i to su sve bile partizanske akcije. Snimimo onaj album koji je crossover Social Distortion i Rancida za tri dana. Tristo jura, ove Švabe otpadaju, gde je rađena postprodukcija, Smuk kaže da ne zna šta je postprodukcija, on je dobio takav snimak (smeje se). Najbolje mi je bilo u studiju sa Detonatorima jer Smuk je takav, uvek ima koncept, sve zna šta će gde, kada i kako. Prljavi Dripci, sa kojima sam mahom radio na kec-dva, i Unison, to su ozbiljne ekipe koje ozbiljno sviraju i koji dođu da snime album bez filozofije. Teram ljude da provedu što manje vremena u studiju i što manje para potroše, to ih učim. Realno, mislim da ne možeš snimati nedelju dana u cugu, svaki dan da ideš, kao, snimaš album, to je ono, povraća ti se. Moraš izdeliti, 2, 3 dana pa pauza jer kreće i tenzija neka i negde se i zakucaš. Ovom nije dan, neka sranja tehničke prirode… tu agonija kreće. Svako može da snimi 3, 5 gitara ali jedan je J Mascis koji može da odsvira jednu gitaru a da ti zvuči kao da dve sviraju. Imaš koncept kad snimaš album, snimaj album, to nema veze sa ovim što će biti u živo, a opet i to mora da ima neke granice. Ako je jedna gitara, a snimiš 4, doći će ljudi na koncert i reći, “ma ovo je kurac“. Odbijao sam neke komercijalne stvari koje bi mi dobro došle sa finansijskog gledišta, ali ili ja sebe jednostavno nisam našao tu ili iz razloga da ne mogu da se dam da to poboljšam.

Maori i Crni gonzales su po mišljenu grupe kritičara iz regiona uvršteni među 10 najbitnijih albuma ex-SFRJ roka po izboru časopisa Rolling Stone izbor najboljih 100 albuma 1955 – 2015 diskografija svih država ex YU objavljenih nakon raspada države. Koji bi bili tvojih 10 najbitnijih albuma ex SFRJ roka objavljenih nakon raspada države i zašto?

 Ovo me je sad iznenadilo, nisam znao taj podatak.

Ma znaš garant, samo nije baš 2015. bila tako skoro pa si negde zaturio to.

 Ne znam, ali prvi koji mi pada na pamet je Mega Punk,  Idijoti, izdat je posle raspada i jedan mi je od jako bitnih albuma, tu se nalazi “Božina” i još par stvari koje ih oslikavaju u pravom svetlu. Sve što su oni tamo prolazili, sve vreme mi je kroz taj album prikazano, on mi je baš bio u glavu i zube majmunima. A trebalo bi mi baš da prokopam, sad kad sam bio kod Migeta u emisiji pa me je onda Ante iz ST!llnes/ESC Life nešto preko neta prcao da sam fulao deceniju za At The Drive In i stvarno pogledam, jebote, mešaju mi se, ne godine nego decenije (smeje se). Od tridesete na gore je počelo vreme da mi protiče ubrzano. Morao bi baš da prokopam, ajde podseti me ti šta je bilo?

 Bilo je dosta stvari, tebi garant samo od Novembra barem dva albuma?

 Od Novembra sad ovo na kraju, Proklet mi je ono, težak kao crna zemlja koja Kostu pokriva. Hladno Pivo Desetka, Re Contra od Goblina, ne znam, trebalo bi mi vremena da prekopam. Pa samo pulska scena ima gomilu, evo Anti Otpad. Poslednji Motus je brutalis, možda je malo suviše RKL zvuk, ali opet, kod njih su tekstovi bili ti koji su udarali u glavu. Bitniji albumi sa raspadom su mi bili baš ti opiljci zdrave svesti što su ostajali rasuti po zemlji i hvatanje naše veze ponovo. Opet, imaš period do našeg otvaranja 2000, to je jedna generacija, posle toga imaš Gužvu u 16-ercu, a kasnije i Grupa tvog života, sad imaš Krivu Istinu, koji mi ne leže toliko muzički koliko angažovanošću.Trebalo bi mi definitivno vremena da prelistam i da se javim za nedelju dana.

Kad su Laibach svirali u Severnoj Koreji i oko toga se digla (bespotrebna) prevelika medijska pompa. Oko progona Pussy Riot u Rusiji se digao i Kurta i Murta da protestuje i istakne lične liberalne stavove. Da li postoji država u kojoj nikad ne bi svirao?

 Nemam pojma. Zavisi, to ti je kao “Backstage Passport”, ti, u stvari, nemaš države, imaš ljude. Mi idemo i po Srbiji na neka mesta gde mi nije baš milo s obzirom kakve su sve sredine i ko ti sve može doći na koncert, a ideš zbog ljudi. To smo mi imali i devedesetih i sa dizelašima i sa nacistima, sreća pa nikad nismo imali fizičke konfrontacije. Imali smo sa murijom problema ihahaj devedesetih. Zato što nismo predrkani tipovi, mi ako smo i nadrkani ne izgledamo opasno, izgledaš k’o gulanfer. Sad izdvojiti neku državu i vezivati posetu nekoj državi kao da podržavaš taj režim, lično sam mišljenja da smo mi svi na planeti zemlji pod okupacijom nekih tvorevina koje sebe zovu državama. A umesto da budu čisto servis za lakše funkcionisanje društva, neke države su preuzele na sebe da budu gospodari života i smrti. Imaš onu teoriju da je država, u stvari, zamenila koncept boga. Nemamo lično problem sa te strane, otići u Severnu Koreju, ili – da li bi išao u neka područja gde je totalno razaranje, gde ti je glava u pitanju, to je već samoubilački suludo. Ne znam šta bih postigao time ako je neko društvo toliko indoktrinirano i nerazumno. Ne znam kako je to uopšte bilo, šta se desilo i odvilo tamo, da li ti ljudi uopšte imaju informacije i kako je to uticalo na njih. Da li imaju informacije u Severnu Koreji, o spoljnom svetu. Jedino me sistemi jebu, ne jebu me ljudi.

 Preskočio si i pedesetu a nikad nisi bio aktivniji u karijeri, zatim je tu i porodica, imaš tri sina (ti si već duplirao onu Čontinu izjavu da ima albuma koliko ima dece), kako uopšte sve postižeš?

 Imam ženu zmaja! To ti je jedna velika istina. Moram da priznam da sam često onaj lovac koji ode negde u pizdu materinu, vrati se sa plenom i onda bi da uživa u tetošenju. Trudim se da budem bolji iliti dobar. Da nemaš tako nešto, možda bih bio na turneji non-stop i imao 50 albuma, ko zna u kom smeru bi mi otišao život da sam kao Klika i Poda svojevremeno otišao negde. Na sreću, ili nesreću, situacija mi je bila takva da nisam imao neke preke egzistencijalne potrebe da odem. Sve se može kad se hoće. Troje klinaca mi je bogatstvo. Mi smo kao roditelji u nekom konstantnom fliperu, kod nas dvoje je – ja sam Crass i Discharge a ona je Chumbawamba i Bad Religion. Kontanje je tu, isti su to talasi, i mi smo se venčali zbog papira kad smo došli do neke ekonomske pozicije da možemo da imamo decu. To se sve desilo nakon pada Miloševićevog sistema. Koji je, izgleda, ostao netaknut, ali je nama u glavama to bio neki okidač da će se nešto promeniti nabolje. I onda, konstantno ide i pitanje da li smo sjebali još tri ljudska bića? U jednom trenutku ti je sve idilično i život je stvarno lep, a onda u nekim situacijama se osećaš potpuno sjeban i dolazi to pitanje, da li smo napravili grešku što smo još tri ljudska bića doneli na ovaj grozan svet? To je taj fliper iz kojeg ni ne možeš da izađeš. U stvari, barem dok deca ovise o tebi, kad postanu svoji onda je druga priča, nadam se. Ali gledam i po matorima, nikad ne prestaneš da se brineš za decu. Kad čujem da moj matori kaže “moje dete“ ili priča sa nekim, brine se za mene, čoveče daj, imam 50 godina (smeje se)

A kako se klincima čini tvoj rad, da li uopšte slušaju tvoje pesme?

 To ćeš morati njih da pitaš. Mislim da jedno deset godina nismo slušali muziku, a sad poslednjih godina ide, ujutru slušamo Daška i Mlađu, onda ide muzika koju oni puštaju u emisiji, onda posle pustim ovako nešto… Varijanta je bila da se ne sluša napadno muzika, dođeš pa isteruješ, pa drobiš “ovo je ono, ovo je ono“, nego, eto tako, šta zakače. Onda oni dođu, ja bi da slušam… i dobro, šta hoćeš da ti nabacim? Ja, naravno, stavim one dečije stvari Atheista, “Wartburg“, “Trabant“ i tako neke benigne stvari, kontam,  to im je zanimljivo. Probrao sam, imam i komplet Let 3 za decu, koliko to može biti za decu (smeje se) Onda ih pitam šta oni hoće? Kultur Shock.

Sećam se da sam te video sa najstarijim sinom na njihovoj svirci marta 2015, a i celu si ovu zimu u njihovom duksu

A, to je njegov, Brankov duks. Roki voli Brand New Unit.

Sanja Ivošev: Voli Snuff!

Mi kod kuće ne puštamo muziku, ali na salašu, kad god je neko snimanje, posebno preko letnje sezone, tu su klinci. Ili kad miksam ćere, znači, ne mogu da ostanu izolovani.Samo što ja to nisam primećivao. Onda dođe Neca u vrtiću, ne znam koliko je imao godina, pet valjda, i traži od vaspitačice da pusti na Jutjubu bend od njegovog tate. Ona konta Atheist Rap, ne, ne, tatin bend, a ono Defenders of the Universe (smeje se) Pošto me je gledao na svirci sa njima i slušao je na gajbi kad sam miksao, to je njemu tatin bend. Roki mi dođe, hoću onaj bend što ima ono, “Just in time”, ja prvo stao, ni ne znam da barata tako engleskim, a on sve peva pravilno, daj da nađem, dok sam iskopao da je Brand New Unit… Branko iskopa nezavisno od mene Nirvanu, dođe, gledam gde je iskopao, ovde se Nirvana ne sluša od 2000. Godine, nema potrebe da je slušaš jer imaš na radijima, na televiziji kad hoćeš. A ono što sam slušao to mi je zalepljeno za hipofizu. Pustiš ih da sami traže. Sve to dolazi vremenom, to mi je pizdarija Do Lessov tekst u Bonebreaker “Do You remember the times when we… Twelve and dumb”(pesma Sit Down – prim. Schimmu), kad sam ga pitao zašto sa 12? “Pa sa 12 smo počeli sve i da izlazimo i…“. Onda premotam svoj film, ja sam stariji, 8 godina, mi smo isto tu negde oko dvanaeste godine, to ti je pubertet, tu kreću da te zanimaju neke stvari baš tebe lično, ne neke dirigovane. Potreba ti je da ih zaštitiš od spoljašnjih uticaja ovih groznih Pinkova i tih govana kao i sebe samog. Ja od bombardovanja nisam imao Pink dok ovi nisu počeli da menjaju risivere pa malo malo ti se ponovo ubaci Pink. Izbegavam te šljamove od programa. Mislim da mi klinci ni ne znaju šta je “Farma“. Treba s vremena na vreme da pogledaš te bljutavštine čisto da bi znao šta se servira ostalima. Treba ih štititi od nekih stvari a neke stvari im treba pokazati. Danas smo bili u Šidu u izbegličkom kampu. 60, 70 muškaraca od 12 do 35 godina imaju samo zidove, da ih ne tuče promaja, lože, tek sad im neki volonteri Španci, Brazilci nabavljaju burad da lože. Tip u kroksicama bez čarapa po ovom snegu. Uz to im pričaš šta je rat i šta ostane kad rat prestane. Nadaš se da će te utiske preneti dalje jer to nisu utisci na koje možeš da ostaneš ravnodušan.

Saradnja sa dečijim horom Čarolija?

Čuperak. Ja ono njima “Kolibrići moji“, a oni skočili, “Nismo mi Kolibri, on ne zna ni naše ime“. Ja reko’, manite me, tepam vam. (smeje se).

 To vam nije prvi put da se svira za najmlađu publiku, jer ste pre dvadeset i kusur godina radili tematske pesme “Ovca” i “Ćurka”, ali je prvi put da dečiji hor peva Atheiste. Kakvu bi verziju “Wartburga“ pored te još voleo da čuješ? Ili – da li si ikad razmišljao koji bi bend bio idealan da obradi Atheiste?

 Nisam, iskreno. Oni su krenuli sa jako dobrom idejom, sve pore društva su nam zagađene, tako i to takmičenje horova, imaš likove koji imaju tapiju i monopol na festivalska pojavljivanja, Leontina i tako ta ekipa. Oni su prvo uradili sa Kojom “Neukusu treba reći ne”, a kad sam bio tamo, kad smo radili, oni su u raspevavanju pevali EKV “Ovo je zemlja za nas”, da se naježiš. Krenuli su sa tim konceptom da obrađuju neke rokenrol klasike, pritom to je hor koji je iz Kikinde, znači daleko od Beograda, daleko od očiju javnosti kao i južna pruga što je bila i jeste. Te godine je jedna od klinki iz hora bila najbolji svetski vokalni solista na takmičenju horova u Finskoj. Oni u njihovom vrtiću “Čuperak“ imaju, to mi je super, hor i imaju studio. Mi smo sve to snimili kod njih. Studio je napola Socijala studio, pošto na istim principima funkcioniše – kad ti crkne jedan mikrofon, pitanje je da li ćeš moći da kupiš drugi. Ta stvar mi je jako bitna jer zamišljaš da se tako dešavaju radionice kako se odgajaju deca u Finskoj, Holandiji, gde deci puste da uz igru ovladavaju nekim veštinama. Kod nas je to sve mahom robotizovano. Opet, sad se vraćam, tamo se stvaraju individue koje će ispoljiti neke svoje kvalitete i ostvariti. a kod nas se stvaraju individue roboti za pokretnu traku. A to, za bendove, ima sigurno gomila ljudi koja ne zna šta smo uradili u poslednjih 15 godina nego nas vezuju za “Wartburga“, “Trabanta“, za neku zajebanciju – bilo je i devedesetih antiratnih pesama, “Sarajevo”, ali ne toliko eksplicitnih kao “Revanšizam” – i  u preskakanju tih 15 godina kreiraju svoj stav o nama. Lično bi mi imponovalo da neku našu stvar obradi neko totalno iz offa, ne ovaj prvi ešalon. “Wartburg“ jeste da je obrade klinci, super mi je kad sviraju 5 minuta slave, kad odvale drugu, bržu verziju “Sarajeva“ bolje nego mi.

 Priča oko poslednjeg albuma Novembra, ti si bitan deo tog ostvarenja? Reci nešto i o tome? Imate još svirku u Beogradu?

Novi Sad i Beograd, ne znam šta planiraju, da li planiraju i Niš. A, šta da ti kažem, jebiga? Sa jedne strane tu me je Kosta kao i gomilu puta preduhitrio sa idejom, pošto ja imam nekih pesama koje nisu za Atheiste, ne paše im, palo mi je na pamet da to artikulišem tako da napravim neki album gde ću… Pošto su definitivno među bendovima sa kojima sam sarađivao skoro svi bendovi koje stvarno i slušam, čak i neki koji se čine malima na sceni, meni su pizdarija, ne samo što smo sarađivali, što sam ih upoznao… Kažem ti opet, nisu mi šupci dolazili u studio. Kad smo kod obrada, ja bi najradije napravio album gde Atheist Rap obrađuje takve bendove koji nisu došli do izražaja širim krugovima, čak i u punk rock, ne pričam o komercijalnim, imaš stvarno bendova, nakupilo se, pričam mahom o bendovima koji pevaju na našem jeziku. Tu mi se nešto pomešalo i došlo da bih mogao i da artikulišem i te svoje pesme kojih imam nešto jer nisam krenuo ozbiljnije to da kompletiram. Stalno stojiš a onog trenutka kad zaista rešiš da završiš pesmu ta pesma je gotova u roku od dva dana. Mahom mi tekstovi fale. Palo mi je na pamet da tim likovima iz bendova sa kojima sam sarađivao dam da odaberu pesmu. I, jebi ga, zove Kosta, “Alo, Džoni, šta radiš?“ Ništa, ti? “Ej, imam ideju jednu, mi već snimamo sledeći album (a oni tad nisu završili ni Proklet), pravim muziku, gađam određene pevače da napišu tekst i otpevaju, među njima si i ti“. Reko, ajd idi u pičku materinu (smeje se). Eto, ja samo nisam išao tako da gađam pevače, a on je baš to išao i od svega što je snimljeno apdejtovao me je, dobijao sam te nemiksane verzije. Mislim da je Kosta doživeo da čuje većinu, samo valjda Peru Lovšina nije čuo i Kojota. Kad se sve izdešavalo sa Kostinom smrću, ovi su pogubljeni Novembar, baš je jako zajebana situacija jer je bend izgubio osnovu oko koje se sve skupilo. Onda je bilo ne zna se šta, sa jedne strane situacija je kao i kod nas kada je Zare umro, sve ti se sruši, a sa druge strane, Zare, mi smo kontali, može da živi kroz pesme, kroz nas. Meni se Zare uvek provlači, pošto smo toliko zajedno se mešali, još u Tačkašu, malo ovaj svira bas, malo gitaru, pa se menjamo i napravili smo stil sviranja jako sličan. Ne sviranja nego tretiranja gitare. Nijedan od nas nije bio za sola, ritmika nas je držala, on je bio dobar basista i dobar ritam gitarista, ja mislim da sam dobar ritam gitarista i dobar basista. Npr. meni je pozicija u Miteserima bila idealna, moja, gde mogu da se najbolje iskažem – ritam gitara i bek vokal. Bas je malo zahtevniji jer tu moraš da si trezan (smeje se). Bas je uvek samo jedan, zato je zajebaniji. Mislim da je njima, za razliku od nas, izlaz iz tog čvora da naprave novi bend, totalno ispočetka. Pesme od Novembra mogu da implementiraju u repertoar ali da bend piči novo. Meni je Novembar bio jedan od bendova sa naše scene od kojih nikad nisam gledao lošu svirku ni kad sviraju pred sedam ljudi, a imali su tu nesreću, imali smo je i mi i u skorije vreme. Uvek u karijeri naletiš na mine. Njih sam nekad gledao sa takvim popizdom, da kod scene toliko neprepoznavanje kvaliteta može da se desi. Napisao sam i svoje viđenje o svemu tome i stojim apsolutno iza toga, možda još i gore imam mišljenje. Taj bend nikad nije imao lošu postavu, nema tu šlepera, to je beskompromisno bilo od početka. Nakon nekog lutanja iskristalisalo se da imaš album koji je snimljen i prevazišao je neka moja očekivanja, podudarile su se i neke lične priče. Kad slušam “Maglu“, ne slušam Nikolino, samo njegov mrak, mogu ti iz ekipe navesti još tri lika. Sama svirka kod Vranjkovića, uvek si znao da odabereš ekipu koja te prati, e ne, nije, ovo je ekipa odabrala njega. A stvarno je kao njegova pesma. Tu je jedino zajeb Koste što je on očekivao kod ove moje da će biti više Atheist Rap, a ne taj moj pesimistični realizam, podvlačenje crte. Malo je bilo haotično neko vreme i onda se iskristalisalo, daj da se završi priča, da se objavi album, da ga prati neka promocija, jer je bezveze bez neke svirke koja će da to predstavi i privuče pažnju, jer tu nema apsolutno nikakvog komercijalnog angažmana. To je samo da se skrene pažnja da je to poslednje što je Novembar napravio. Odradili smo svirke, Osijek, Ajdovščina i Ljubljana, to su bila mesta gde je Novembar imao jako dobra uporišta i prijateljske ekipe, bez obzira koliko ih je bilo na koncertima. To je bilo za njih. U tom predstavljanju albuma učestvuje ekipa koja je i na albumu, znači Mrak (Gužva u 16-ercu i Grupa tvog života), Petko (DNC) i ja.

Idemo i ka 30 rođendanu benda, da li će biti i neko posebno izdanje povodom tog jubileja, neke verzije ranije neobjavljenih pesama?

Izdanje sigurno izlazi, ovo što najavljujemo već godinu dana, čekamo neposlovično neažurne Švabe Defenders of the Universe. Ovo nam se stvarno nikad nije deslio, ima više od pola godine, možda i godina, morao bih da pogledam u fajlove kad je master zakucan. Sve snimljeno stoji. Obično smo ili kasnili pa bili u frci nekoj ili smo sa Pokvarenjacima snimili album pa tražili izdavača i malo produžili izdavanje. Biće split izdanje sa Defendersima, imamo spremljenih 6 pesama, a ima, osim toga, i dodatnih ideja koje su u fazi planiranja, pa mi je bezveze da ti o njima pričam. Sa Novim Sadom i koncertnim prostorima imaš problem da za nas nemaš prostor koji bi zadovoljio sve i kvalitetom zvuka i kapacitetom. Za tako nešto bi trebalo napraviti nešto poput koncerta za dvadesetogodišnjicu. Ne mislim da je za onoliki kapacitet ljudi, ali ajde, neka je za 500 do 700 ljudi, da se sve dobro vidi i čuje, sad kad su razjebali Kinesku ti to nemaš ovde.

Nakon toliko vremena vama bend dođe kao neka – u širem smislu, ma koliko patetično to zvučalo – familijarna relacija. Od ove četvorke sad i Leki je tu preko dvadeset godina?

 Leki je od ‘95. U suštini, to jeste tako i kao u svakoj porodici ima tu i harmonije i disharmonije. Sad je fazon kako se nosiš sa time i kako prebroditi neke stvari. Sigurno smo jedni drugima u nekim situacijama izašli na kurac ali nalaziš načine da se te stvari prebrode. Meni je prepizdarija poslednja tura u Nemačkoj, prethodne dve smo išli bez Popeta, jer nije mogao. Što se tiče tako nekih stvari, on je najslabija karika kolektivnog života (smeje se). Tu je taj spoljni faktor, dezorganizacija, potpuno bila isključena, sve je išlo baš kako treba. Između nas su stvari funkcionisale, svako zna svoju poziciju i šta mu je dužnost i onda one varijante, kad neko klekne ovi drugi ga pokrivaju. To je uvek i bilo tako. Mi smo toliko vremena proveli u kombiju da kad neko dođe i putuje sa nama, obično u putu nema tu nekih, posebno kad se odlazi, mnogo priča, a kad se razbijemo i vraćamo bude baljezganja. Neko bi sa strane rekao, šta je sa ovima? Gari moj, mi smo već sve one ozbiljne priče već toliko puta apsolvirali da imamo maltene kao brifing, kao referati neki kad se nađemo, šta je ko pokačio, i dalje nam ostaje samo zajebancija. Imaš i konstruktivne kritike kad neko nešto zajebe, niko od nas nije prinuđen da bude tu. Da je neka kinturina sad tu, onda bi bilo klanje. Ovako smo još uvek manufaktura a ne pokretna traka, i mogu da te pokrivam jednom, dva puta, ali, gari, ako ti to pređe, peglaj se ili biraj hoćeš da budeš u bandi ili nećeš da budeš u bandi. Već smo toliko toga prošli da ne moramo ni da razgovaramo. Taj staž što imaš to je isto breme odgovornosti koje nosiš ne zarad sebe, ti si postao primer nečega i treba da istraješ u tome. Čuo sam od prijatelja koji je isto proputovao i svirao na gomili mesta gde smo i zajedno svirali, za nama se ne vuku loše priče. Nismo bahati, nismo kapriciozni, normalni smo. Jedan dan spavaš kod kuma Saleta u Puli na podu, sutradan spavaš u hotelu “Sloboda“ u Šapcu gde se reprezentativci odmaraju, liftom ideš iz sobe u đakuzi. Isto nam je da li ćemo jesti Alpsku salamu za doručak ili ćeš imati Švedski sto.

Posle toliko godina sviranja i studijskog iskustva, koji ti je najekstremniji primer svirke gde si bio posetilac a da je zvuk benda bio potpuno demoliran, a koji je primer svirke gde je tonac Atheiste sahranio?

 Najekstremniji primer je Dead Kennedys, SKC Beograd mart 2003, to meni nije bio njihov zvuk: bas, nije izvlačen ton iz pojačala kakav Klaus pravi, to nije zvuk KennedysA ni iz jedne faze! A za nas, bilo ih je sigurno samo se ne sećam. Mi smo počeli da bi što više eliminisali tako neke nedostatke i sa naše strane, sa bine, i nama da bi olakšali, onda smo koncept tonske probe i uopšte postavljanja monitoringa prilagodili tako da u monitore napred, u zavisnosti od bine, ako je velika bina treba mi moj vokal i bubanj. Da ne idem u detalje sad, u monitore ide samo ono što po snazi ne može da se istera, znači ne treba mi gitara moja kad mi stoji pojačalo 3 metra iza mene i mogu da je pojačam. Gitaru i bas pojačamo na bini do nivoa da se čujemo sa bubnjem, namestimo se kao na probi i u monitor idu samo vokali i neki elementi od bubnja. Eliminišeš sve probleme koji mogu nastati od tebe, e sad dalje je do tonca. Ako je gluv, ako ne zna bend onda će napraviti sranje. Posle i to eliminišeš tako što dovodiš svog tonca. Što se tiče tonaca, Zoki nam je bio tonac dok nije krenuo da svira a sada su nam Tiki Boyler iz Banja Luke, opak lik, svetska faca, njega smo ukrali od Sopota, a onda smo ga pozajmili Dubiozi. On je takav lik da npr. nastup na Exitu odradi bez tonske probe. Od prve stvari je već bum, a od treće će da ubije i da napravi najbolji zvuk na toj bini te godine, takvo iskustvo imam sa njim. Pošto je on iz Banja Luke, a mi nismo toliko budžetan bend da možemo uvek da ga dovlačimo, kad idemo dole južnije ili u Beograd radi nas Nenad, basista Novembra, gitarista i pevač School Busa, basista Protektora. Nenad je u Beogradu završio Akademiju zvuka i ume da napravi to, on je tonac Zabranjenog pušenja. Sa toncima smo imali sreće da zakačimo i lika poput Ivana Brusića koji je odrastao sa bendovima naše generacije iz KST-a. Stvarno je ozbiljan lik, radio nas je npr. kad smo svirali sa Bad Religion na Glavnoj bini Exita, a isto je bio tonac domaćin u “Americani” kad smo bili predgrupa Die Toten Hosenima.

Da li je Brusić jedan od razloga zašto ste Live DVD radili baš u beogradskom KST-u?

 Od prve svirke u KST-u je bilo odlično. Mislim da smo svirali barem jednom godišnje tamo tokom devedesetih. Onda je KST zamro u jednom periodu, pa se te jedne godine povampirio ili vaskrsao, zavisi kako gledaš. Tog leta su napravili program sa pizdarija bendovima, baš kao stari KST. Ne samo da su furali stare bendove, već su dobre svirke krenuli da prave. Između ostalih svirali su i KUD Idijoti i odemo na svirku i utisak posle svirke fantastičan, baš su ga razvalili Idijoti. Nije mi bilo prvi put tad da sam gledao Idijote u KST-u jer sam ih gledao i pre rata. Dva dana kasnije, utorak, mi na probi pričamo i nekako kontam nema šanse da će KST da se vrati na ono staro, ovo je prilika da iskoristimo momenat. Sutradan krećemo da organizujemo, palo mi je na pamet Komandant Adam ima video kameru, ima spliter, može da ponese da snimi to dobro, od njega je Socijala studios, znaš zašto se zove studios?

Ma gde znam…

 Zato što je Ljuki doneo kameru jednom pa smo snimili video za “Pritilend” (smeje se). Socijala studios ne bi postojao bez Komandanta Adama, jer on mi je bio primer kakve se sve dobre stvari rade preko PC-ja i kartice. Svakako je on jedan od vrlo bitnih likova za novosadsku underground scenu i ta scena nikad neće moći da mu se oduži za to što je uradio. Sem Adama, onda se setimo da i Jelena Karanović ima kameru, sve štap kanap, jedan profi, jedan polu profi. Cilj i namera nam je bila da zabeležimo snimak, sad da li ćemo ga izdati ili ne ko zna… Ali smo spremili repertoar i tad smo bili navežbani ko životinje. Tad smo baš silovali masu, taj snimak traje dva sata, koji god deo na preskok da staviš ko da smo tad počeli da sviramo. Izudaramo sve to par dana kasnije u nedelju, Adam je miksao video, ja sam radio audio i tako je to ispalo. Drugačije za nas nije ni moglo, takav smo profil ljudi. Ni ne mogu da zamislim sad neke poze na bini da radim, mislim, mogu da karikiram. Sve oko tog Live DVD-a mi je jako drago – i povod i ekipa koja je učestvovala, sve se super sklopilo. Isto mi je pizdarija što nije ni najavljivano, niko nije znao, to nije ni blizu pun KST kakav smo ranije punili, četvrtina je prazna, rasveta nije ništa specijalno, koncert ni po čemu specifičan.

 Metodom slučajnog uzorka izdvojen presek kako ste tad zvučali uživo.

Ma, da. Tad smo imali varijantu da smo skontali da stalno traže da sviramo još, a masa se tri puta promeni ispred nas. Onda smo napravili koncept, umesto da sviramo sat i po pa da nas opet zovu za bis, spustimo na sat i petnaest minuta, oduvamo, pljuga, ovo ono, i posle sat i petnaest ljudi su još jako željni svirke, pa to traje, poziv na bis, i izađemo na bis koji traje između 45 minuta i sat vremena. Tad svirka traje dva i po sata, ali dva i po sata klanice. Eto, jedino po čemu je taj koncert bio poseban jeste po tome što je to bila poslednja prilika da sviraš u zdravom KST-u, kakav je bio u zlatno doba.

fotografije : iz privatne arhive Stevana Gojkova

                          sa zvanične FB stranice benda Atheist Rap   

Miloš Vojnović – Schimmu