Ovih dana se diljem sveta pa i kod nas (mislim direktno na Novi Sad i velika zahvalnost za to ide majstorima iz SKCNS koji to rade na vrhunski profesionalan i znalački način) obeležava 50 godina od održavanja Woodstock festivala, a portal DOTKOM će pokušati da ode i malo dalje i pomene još neke događaje i albume iz te, sada već legendarne 1969. godine. Legendarne za rok muziku uopšte. Ovo je samo prvi od mnogo članaka koje ćete moći da pročitate na ovom mestu. Većina tih članaka će izaći iz pera (tastature) velikog poznavaoca tog vremena i muzike tog doba, Dragana Uzelca, ali će još neki ljudi uzeti učešće u njihovom pisanju, na čelu sa mojom malenkošću, urednikom…Pa izvolite…vratite se pola veka unatrag.
piše : Dragan Uzelac
Kako predistorija slavnog britanskog teškometalnog (hard rock) benda ,, Led Zeppelin“ kaže, koreni njihovog nastanka sežu do početka šezdesetih godina i grupe ,, Yardbirds“, benda koji je ispisao knjigu gitarskog rock and rolla baziranog na bluesu, benda predvođenog nizom elitnih britanskih gitarista- Eric Clapton, Jeff Beck i Jimmy Page. ,, Yarbirdsi“ su bili suštinska veza britanskog rhythm and bluesa iz sredine šezdesetih i psihodelije s kraja iste decenije, postavljači temelja hard rocka i potonjeg heavy metala.
Kada su se krajem šezdesetih godina ujedinili životi i talenti studijskog muzičara Jimmy Page-a, gitariste, producenta i autora, pevača Roberta Planta, basiste i klavijaturiste John Paul Jonesa i legendarnog bubnjara John Bonhama ( nakon što se razišla poslednja u nizu postava pomenutih ,, Yardbirds“ u kojoj je svirao i Page, koji je preuzeo preostale koncertne obaveze bivše grupe, pod novim imenom ,, New Yardbirds“), neobičnom alhemijom nastali su ,, Led zeppelin“ (dakle, iz prvobitnih ,, New yardbirds“), jedan od presudnih bendova za razvoj rock and rolla, tj. jedan od začetnika njegove najtvrđe, a vremenom i najekstremnije frakcije- hard rock, a potom heavy metal, prvobitno uronjen u čistu blues tradiciju i korene.
Bilo im je potebno samo 30 sati da provedu zajedno u studiju i snime antologijski debi album Led zeppelin, objavljen februara 1969.(pod dirigentskom palicom Jimmy Pagea, veoma cenjenog i iskusnog studijskog muzičara, koji je znanjem stečenim na radu sa mnogim cenjenim muzičarima, tokom nekoliko godina, stvorio jedinstveni zvuk ,, olovnog cepelina“, zvuk koji će postati rasadnik budućih bendova i podpravaca unutar već pomenutog stila i pravca). U narednih jedanaest godina snimiće još niz bitnih albuma , zasnovanih na razradi čvrstog temelja postavljenog suštinskim prvencem- Whole lotta love, Black dog, Rock and roll, Stairway to heaven, Since i have been loving you, Immigrant song, Trampled underfoot, Gallows pole, Nobody’s fault but mine, All my love, Kashmir ili Travelling riverside blues samo su neke od besmrtnih pesama kojima su obogatili svet rock and rolla zauvek.
Album sadrži dve pesme blues majstora i vrhunskog autora Willie Dixona (jednog od najčešće citiranog i obrađivanog)- ,, You shook me“ i ,, I can’t quit you babe“, moćne blues kompozicije, u kojima dominira snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham (jedna od najjačih u celokupnoj istoriji, sa nenadmašnim i razarajućim Bonhamom, čovekom koji je prosto grmeo i gardio zvuk, kao ratnički tam-tam borbenih Sijuksa), inventivne solo deonice Pagea i jedinstveni, visoki vokali Planta, koji je bio poput bljeska munje iz potmule grmljavine benda. Tu je i blues Jimmy Pagea: ,, Dazed and confused“. Sledi ga tradicional ,, Babe, i’m gonna leave you“ i nešto poput engleskog folka ,, Black mountain side“.
Ostale se pesme oslanjaju na pejdžovski raspoznatljiv gitarski stil, zasnovan na moćnom riffu kao bazičnom kosturu pesme i Plantovom autentičnom vokalu- ,, Communication breakdown“, ,, How many more times“ i ,, God times bad times“. Bilo je to vreme gitarskih heroja, veličanstvenih, besmrtnih riffova (setimo se samo Keitha Richardsa, kao jednog od najkreativnijih u tom fahu) i nažalost, ponekad, beskonačnih, ,,vidiškakojatonajboljeodsvihmogu“, solo deonica… Dok je Robert Plant pevao u visokom registru, vrišteči do ivice histerije, uzlećući na tehničkom savršenstvu solaža Jimmy Pagea, prekaljenom i odmerenom studijskom liscu i gitaristi, kod kojeg je svaki ton ili efekat imao svoju meru, mesto i smisao, u pozadini, kao čvrst temelj, dvojac John Paul Jones i Johna Bonham je izgarao i dodavao vulkansku energiju. Dok je Jones sofisticiranim zvukom klavijatura dodavao lepotu i sjaj perfektnom letu ,, cepelina“, ne štedeči po potrebi ni bas, sa dna vulkanskom grotla izbijala je užarena lava uz prasak i grmljavinu ,, drvoseče“Bonhama. Vrhunski čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji, za koji je i legendarni Hendrix tvrdio da je neponovljivo savršen i moćan…
Teškometalni gromoglasni zvuk, uobličen savršenom produkcijom, kreće već sa prvim Bonzovim taktom u Good times bad times, pesmom koja otvara ,, let olovnog cepelina“. Suva esencija čiste energije, razarajućeg ritma, melodičnosti, prepoznatljivosti i efektnosti riffa uskovtlanih vrhunskim vokalom. Tradicional Babe i’m gonna leave you nastavlja da grmi i već na samom početku albuma diže atmosferu do usijanja- iz tutnjećeg Bonhamovog kompleta i dubina duše izranja vrišteći Plant, praćen Pageovom hiruški preciznom ritmikom i vešto naglašenim tonovima… sedam minuta atmosfere koja vas ostavlja bez daha i drži u stalnom pokretu, blaženo završavajući folk akustikom.
Novi dodir session-blues-Dixon-zeppelin magije nadire iz rastegljive, You shook me, psihodelične blues osnove, korena iz kojeg proizilazi sva ostala teškometalna, tehnički perfektna nadgradnja- dvanaest moćnih taktova, vešto raspoređenih, uz podršku John Paul Jones klavijatura i Pageove prefinjene blue notes stilistike, potom vibrirajuća usna harmonika koja osvaja prostor i srce, leprša nad ponor ritam sekcije… break… gitara koja uz eho efekat ječi i zvoni, bubanj koji silinom razvaljuje, lagani prelaz, fantastični Plant i elegija gitare koja reže, seče i tužno zavija… i završni krešendo glasa i gitare, uz eho savršene akustike… Veoma moćno…
Dazed and confused, blues jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Your time is gonna come jednostavno zvuči perfektno… Sve se savršeno uklapa, ni manje, ni više- klavijature, glas, bubanj, gitar,bas… Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti… toliko se toga dešava u samo nekoliko pesama, da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje- mukotrpno i sa najboljima. Rezultati, kada ih je bilo, dolazili su na kraju, što je za posledicu imalo, između ostalog, najveći broj suštinskih albuma za sva vremena, školskih primera mere, znanja, poštenja, iskrenosti i pre svega kreativnosti… Vremenom, industrija je uzimala sve pod svoje, stvar se razvodnjavala i pohlepom komercijalizovala, i postajala sve imbecilnijom zabavom proseka, poze i šunda…Nažalost.
Akustični engleski folk Black mountain side se naprosto produkcijski preliva iz prethodne pesme, demonstrirajući kvalitet zvuka i moć gitare, a već sledeća stvar Communication breakdown rafalno pršti kao rokersi machine gun, frontalno napadajući čula. Nekoliko momenata oduška za rezervisanog Pagea, Plantov vrisak i ritam a la Bonham koji gruva i melje sve pred sobom. Sažeto i moćno. Smiraj dugih blues putovanja dolazi sa još jednom Dixonovom I can’t quit you babe, standardno kvalitetnim, odmerenim i implozivno-explozivnim zeppelin klasikom. Savršen spoj tradicije i tehnike. Za sam kraj ,, leta cepelinom“ ostavljena je How many more times, donekle preopširna, ali u duhu jednog vremena – dokaz da i najbolji mogu ponekad da se ne uzdignu u visine i pogreše u koracima.
Debi album Led Zeppelina otvorio je jedno novo poglavlje u istoriji moderne muzike, doneo novi kvalitet čvrsto uronjen u tradiciju, doneo novu snagu i vrstu energije i, nažalost, vremenom sve veći broj loših i ispraznih plagijatora, bledih kopija originla- bez sadržaja, duha i kreactivnosti. Ipak…
Leave a Reply