piše :DRagan Uzelac

Return of the son of shut up and play yer guitar

    Frank Zappa – muzički avanturista, istinski čudak, otkačenjak, bizarni antiheroj, eksperimentator, satiričar, cinik, jedna od najkontroverznijih ličnosti rock and rolla; čovek koji je svojim stavom, stilom i stvaralaštvom, mimo svih klišea i pravila bogomdane industrije, uz korišćenje elektronike, simfonijskih orkestara i horova, razobličavao i demistifikovao komercijalnu žabokrečinu i bezidejnost mediokriteta američke scene, ploveći dugi niz godina vlastitim, nekonvencionalnim muzičkim vodama – negde između jazza, klasike i rock and rolla… Bio je izuzetno duhovit muzičar i čovek te je svoj muzički nadrealni humor znao predstaviti kroz snimke i nastupe na najbolji mogući način, a osim toga posedovao je i talenat za pisanje i orkestriranje najkompleksnijih kompozicija… Zappa je izuzetno voleo improvizaciju unutar svojih muzičkih komada pa je tako uvek od svojih članova grupe tražio da sami osećaju šta sviraju a ne da samo hladno sviraju ono što je on napisao. Njegovi pogledi na rokenrol i muziku uopšte bili su vrlo široki i kako bi mogao obuhvatiti sve svoje ideje imao je uvek desetak članova grupe.

… Za mene, apsurd je jedina stvarnost…

    Nakon više od dve i po decenije stvaralaštva i nekih šezdesetak objavljenih albuma, Francis Vincent Zappa se preselio u legendu, ostavivši za sobom neizbrisiv trag i više nego originalno delo koje kao barjak underground kulture vijori nad glavama njemu sličnih, kao i onih čije pileće srce i intelekt nikad neće shvatiti ideje i misiju junaka ove storije.

        We are only in it for the money

    Predistorija Zapinog bogatog i šarenolikog stvaralaštva i života vezana je za njegov dolazak u Kaliforniju i srednjoškolske dane. Roditelji su mu sa Sicilije pa tako korene vuče iz Italije. Otac mu je isto bio muzičar i svirao je strolling crooner gitaru. Sa svojih dvanaest godina Frenk Zapa se zanimao za bubnjeve, pa je pohađao letnju školu za orkestrarske udaraljke u Montereyu. Imao je želju da postane moderni kompozitor pa su mu posebno zanimljivi bili kompozitori poput Edgarda Varesea, Igora Stravinskog i Antona Weberna i stilovi poput modernog jazza i bluesa. Ipak postao je popularan svirajući crnački rhythm & blues. Godine 1956. svira bubnjeve u lokalnom R&B bendu The Ramblers. Ubrzo se počeo zanimati za električnu gitaru. Počeo je skupljati R&B ploče na kojima su bile odsvirane dobre solo dionice. Neke od njih Frenk je voleo mnogo slušati, Johnnya “Guitar” Watsona, Clarencea “Gatemouth” Browna, Muddya Watersa i druge klasike bluza.  Pod uticajem ritam i bluza, te muzike Edgara Varesea, Zapa osniva svoj prvi bend – Blackouts i upisuje 1959. godine Chaffee junior college. Živeći intenzivno i nepredvidivo, neko vreme je svirao u restoranu i komponovao muziku za western film Run home slow, a od zarađenog novca kupuje električnu gitaru i trokanalni studio nazvan Studio Z, praveći u njemu prve originalne snimke. Zbog jedne od prvih originalnih pesama dolazi pod udar Zavoda za borbu protiv razvrata – proveo je u zatvoru deset dana, izbegavši na taj način služenje vojnog roka. Potom se priključuje grupi Soul giants, ubedivši brzo njene članove da promene ime u legendarno MOTHERS( grupa je osnovana na jedan od američkih praznika, tzv. Mother’s day, što je i inspirisalo legendarnog cinika Zapu da da ime grupi). Članovi benda bili su: Roy Estrada(bas), Jimmy Carl Black(bubnjevi), Ray Collins (vokal) i Dave Coronada (saksofon). Nakon teškog razdoblja i nastupa u čuvenom LA klubu Whiskey a go-go, zapaža ih producent Tom Wilson (poznat po saradnji sa Dylanom i Velvet underground), kome se dopala pesma Trouble every day, a potom i snimci u studiju Any way the wind blows i Who are the brain police?…

 … Informacija nije znanje. Znanje nije mudrost. Mudrost nije istina. Istina nije lepota. Lepota nije ljubav. Ljubav nije muzika. Muzika je najbolja…

    Impresioniran onim što je čuo, Wilson gotovo nepoznatoj grupi Mothers of invention nudi snimanje dvostrukog debi albuma. Album Freak out je snimljen početkom 1966. godine. Originalni repertoar sastava (koji se pre dolaska Zape zvao Soul giants) u celosti se sastojao od cover numera. Kada im se pridružio Zappa, menjaju samo ime, ali takođe proširuju svoju muziku koja uključuje širok spektar originalnog materijala. Muzički stil albuma Freak Out!, sastojao se od žanrova ritam i bluesa, doo-wopa i standardnog bluesa, koji uključuje rock, te orkestarsku muziku i avangardne zvučne kolaže. Bilo je to apsolutno kultno ostvarenje: prvi konceptualni rok album prikazivao je sve pripadnike tadašnje underground scene Los Anđelesa. Energija i šeretske ludorije čudaka Zapadne obale uhvaćeni su i preneti na bizarni debi album. Svojim iščašenim humorom, parodično-satiričnim stilom i neobičnim muzičkim rešenjima, uz jetke i pakosne opaske album je šokirao i publiku i kritiku…

… Mislim da je nerealno ovo nazvati muzičkim delom, glasila je jedna od tipičnih recenzija albuma tog vremena… Nema sadržajnih snimki, samo dve strane muzičkog trtljanja i uzaludno su potrošene četiri strane za njihovu vrstu ‘’muzike”. Ako bilo ko ima ovaj album, možda mi on može reći šta se događa u paklu… The Mothers of Invention, vrlo su talentovan ali i deformisan kvintet, imaju pesnički album Freak Out!, koji bi trebao biti aspirin muzičkoj industriji da se u buduće reši ovakvog tereta…

    Na vrlo raznolikom albumu se između ostalog može naći i divlji ritam bubnjeva, protestna numera Trouble Every Day i detalji najava, viceva i parodija, koje su u trenu postale kultne ( bila je to skupina od devetnaest čudesnih numera, koje je izvodila još čudnija ekipa dugokosih i ružnih frikova … uprkos svemu veoma dobro prihvaćenih i od strane publike i od strane kritičara, što samo govori o progresivnosti samog vremena unutar kojeg je ovaj kultni album nastao, vremenu uspona andergraunda, muzike američke Zapadne obale, psihodelije i hipi pokreta, flower powera i LSD-a, bendova u širokom rasponu od Grateful dead i Jefferson airplane, preko the Doors i Vanilla fudge, Creedence clearwater revival i Jimi Hendrix experience sve do istočne obale i njujorških mračnjaka, the Velvet underground). Postavu benda koji je snimio ovaj esencijalni underground album činili su: Roy Collins, Roy Estrada, Jimmy Carl Black i Elliot Ingber, koji se  sa Zapom izmenjivao na solo i ritam gitari. Između 24 osobe koje su sudelovale na albumu bio je i Kim Fowley. Album je izdat avgusta 1966. godine…

… Ako živiš dosadan, tužan život zato što si slušao mamu, tatu, učitelja, sveštenika, ili nekog tipa na TV-u koji ti je pričao šta treba da radiš, onda si to zaslužio…

    Krajem iste godine, nakon odlaska Ingbera i dolaska Dona Prestona(klavijature), Bunk Gardnera(saksofon), Billy Mundija (bubnjevi) i Jima Motorhead Sherwooda(saksofon), Zapa i Majke snimaju album Absolutely free, još jedno bizarno remek-delo, ništa manje čudno i satirično, gde  do izražaja dolaze kompleksne kompozicije i podrugljivo obraćanje aktuelnoj američkoj politici. Sve pesme na albumu napisao je Frenk Zappa, a zajedno s njim producent je Tom Wilson. Pesme poput Plastic people i America drinks and goes home najbolji su bili primer Zapinih avangardnih stremljenja i oporog ismevanja američkog malograđanskog društva. Publika kojoj se obraćao činili su underground freakovi. Grupa se tada seli u New York i šest meseci nastupa u Garrick theatru; održavaju po četrnaest koncerata nedeljno. Apsurdni i haotični Zapa-šou ličio je na čudesni teatar u kojem je učešće imala i sama publika, naravno, na takođe šašav način. Maja 1967. objavljen je Absolutely free, a avgusta iste godine u bend dolazi Ian Underwood. Narednih meseci snimljen je monumentalni album We are only in it for the money. Smisao novog Zapinog haosa bio je sprdnja sa grupom The Beatles i njenim albumom Sgt. Peppers lonely hearts club band, zbog enormne sume novca uložene u pomenuti album (dovoljno je bilo samo videti omot Zapinog albuma, taj urnebesni, parodični stil ismevanja tada nedodirljivih Bitlsa). Na meti neumoljivo-otrovne satire i parodije našli su se i ideali hipi pokreta, te sami Zapini obožavaoci. Trijumf stvaralačkog ludila usledio je u vidu legendarnog koncerta u londonskom Royal Albert hallu, krajem 1967. godine.

Mothermania

   Nastavljajući dosledno beskompromisnim istraživačkim putem, Zapa nastavlja sa rušenjem svih mogućih barijera snimajući svoj prvi solo album Lumpy gravy uz pomoć Abnuceals emuulkha electric symphony and chorus, pedesetočlane studijske grupe. Projekat se bavio istraživanjem mogućnosti primene muzike Edgara Varesea, Igora Stravinskog i ostalih modernih klasičnih uticaja u okvirima rock and rolla. Sledeći album, Ruben and the jets iz 1968. godine, bio je sušta suprotnost prethodnom ambicioznom projektu – predstavljao je autentičan povratak korenima: muzici pedesetih godina. Na albumu Zapa prikazuje muzički doo-woop stil i popularni blues pedesetih i šezdesetih godina, koji je jako dobro prihvaćen kod publike. Međutim mnogi slušaoci i kritičari nisu bili sigurni da li je materijal na albumu uobičajena i jetka Zapina satira ili samo posveta duhu izvornog rokenrola (što bi rekla čuvena filmska replika – proverićemo šta je to Zappa?!?)… Zappa je tada izjavio da je album bio zamišljen na način kako je Stravinski komponovao numere u svom neo – klasičnom periodu: Ako je Stravinski mogao uzeti obrasce i klišee iz klasične ere, zašto ne bi mogao i ja učiniti to isto s doo-woopom u pedesetima. U isto vreme urađena je muzika za film Uncle meat, film koji nikada nije bio dovršen. Snimanje su pomogli Ruth Komanoff i Neloy Walker. Nakon ženidbe protiv druge žene – Gail Sloatman, 1969.godine, Zapa sa Majkama snima opraštajni album prve postave benda Burnt weenie sandwich, nakon kojeg se grupa razilazi iz razloga neshvaćenosti. Album Weasels ripped my flesh iz 1970. bio je kompilacija studijskih i živih snimaka prve postave Majki iz perioda 1967.-1969. godine.

    Tokom narednog perioda Zapa se isprva okušava u producentskom radu (najznačajnije producentsko delo bio je dvostruki album Trout mask replica – Captaina Beefhearta, ništa manje ekscentričnog i avangardnog muzičara tog vremena, vremena smelih i progresivnih eksperimenata svešću i umetnošću). Zapa sa prijateljem Herbom Koenom osniva izdavačke kuće Straight i Bizzare. Tokom avgusta i septembra 1969., uz pomoć Iana Underwooda i gostujućih muzičara: Captaina Beefhearta, Sugar Cane Harrisa(violina), Jean Luc Pontyja(violina), John Guerina, Paul Humphreyja(bubnjevi), Max Bennetta (bas) i Shuggy Otisa(bas), Zapa snima drugi solo album Hot rats, koji mnogi smatraju njegovim najboljim albumom. Veoma melodičan i prepun sjajnih solaža, album istražuje nove stilske mogućnosti rok muzike. Godine 1970. , sa novom postavom Majki Zapa snima treći solo album Chungas revenge, a naredne godine muziku za film 200 motels, posvećen životu rok muzičara. Nastupom u njujorškoj dvorani Fillmore east sa Johnom Lennonom , Zapa ulazi u hol superzvezda. Nastup je zabeležen na Lennonovom albumu Sometime in New York city.

                                     Apostrophe

   Dosledan isključivo samom sebi i nepredvidiv, u stalnoj potrazi za novim formama izražavanja Zapa je tokom cele karijere gradio vlastiti originalni put. Menjajući stalno saradnike i stilove, od albuma do albuma se kretao između neverovatnih krajnosti, ne mareći previše za ukus publike i kritike. U jednom od intervjua tokom osamdesetih, Zapa iznosi svoj životni, politički i filozofski stav: Obično se budim u tri popodne, idem u krevet u šest ujutru, onda se probudim u tri popodne i sve ponovo. Bukvalno, sve što radim je da idem u spavaću sobu i spavam i da idem u studio i radim. Jedino osetim svež vazduh u šest ujutru kad ispratim momke do vrata. Ali, ja volim takav život i ne mislim da mnogo gubim time što ne slušam radio. S vremena na vreme čujem poneku dobru pesmu, ali većina stvari koje se izdaju i promovišu je mlaka, slabašna i beskorisna. To su kopije pesama iz šezdesetih, prava kukavička muzika. Mislim da je taj kukavički pristup, čiji su primer akcije ljudi iz muzičke industrije koji daju grupama ugovore i insistiraju na snimanju takvih pesama, veliki barometar ovog vremena. To je muzika Amerike pilećeg srca, Amerike koje se tiče samo krajnji ishod. Ljudi se boje Moralne Većine, boje se gubljenja novca, boje se da budu oduvani, boje se da stanu iza onoga u šta veruju, a povrh svega ne veruju ni u šta. Ronald Regan je savršen predsednik za ovo doba jer je prazan. On nema nikakvu supstancu.

   Od albuma Over-nite sensation 1973. (na kojem sudeluje više od desetak izvrsnih muzičara koji izvode kombinaciju jazza, swinga i bogate vokalne deonice, i gde virtouz na udaraljkama Ruth Underwood, violinista Jean-Luc Ponty i klavijaturista George Duke, dolaze do velikog izražaja), preko albuma Apostrophe (Zapin solo album, prvi njegov materijal koji je snimljen u stereo i kvadrofonik formatu), Zoot alures( hard rock album iz 1976.), Sheik yerbouti (album iz 1979., objavljen na novoj, ’’Zappa records“ etiketi, jedna od njegovih mnogobrojnih i bizarnih prekretnica, pre svega u stilu sviranja gitare) i Joes garage act 1, 2, 3 (trostruki Zappin album, kojeg 1979. godine objavljuje u svojoj izdavačkoj kući Zappa Records, bio je rock opera  koja sadrži tri čina. Značajan doprinos na materijalu ima pevač i gitarista Ike Willis, koji je glas dao liku pod imenom Joe.

Album sadrži rock numere kao što su Catholic Girls, Lucille Has Messed My Mind Up i naslovnu pesmu. Takođe sadrži i jednu od Zappinih najpoznatijih gitarskih numera Watermelon in Easter Hay) i svih ostalih Zapinih ostvarenja, imali smo čast da pratimo smeli pionirski i otpadnički put jednog unikatnog virtuoza, zauvek nepopravljivog radoholika i cinika. Šokirajući nas uvek iznova( u prilog tome ide spisak od 5 albuma koji su objavljeni 1981.godine, zbunivši i najtvrdokornije Zapa-fanatike: Tinseltown rebellion, Shut up and play yer guitar, Shut up and play yer guitar some more, Return of the son of shut up and play yer guitar i You are what you is), Zapa je ostao jedan od najdoslednijih i najoriginalnijh stvaraoca i ekscentrika unutar rock and rolla, pa i šire.

Jazz from hell

… Bez muzike koja bi ga ukrasila, vreme bi bilo samo gomila rokova za proizvodnju i datuma za plaćanje računa…

   Razbijajući malograđanske stavove unutar kulture i umetnosti, underground je bezazlene i ružičaste slike sveta zamenio novim i svežim pogledima na stvarnost koja nas okružuje. Tabu teme: politika, droge i sex izašle su ogoljene i nenašminkane na svetlost dana. Snažan unutarnji poriv za alternativnim rešenjima u oblasti morala i kulture, kao i promenama unutar društva i politike, naglo je isplivao na površinu jalovih života jednog učmalog društva kanališući kreativnu energiju pojedinca kroz razne vidove umetničkog i društvenog angažovanja. Zapin surovi i nadrealni svet najbolji je izraz tog autentičnog pokreta. Iako su ga mnogi smatrali čudakom, Zappa je uprkos svemu i svima bio običan porodični čovek koji nije svoju inspiraciju pronalazio u drogama ili alkoholu, odnosno razuzdanom rockerskom životu, postavši kroz svoj neumorni rad i improvizacije( zaodenute jetkom notom lucidnog humora i vizionarskim duhom) jedan od najproduktivnijih i najboljih kompozitora 20. veka…

… Prvo i osnovno, ljubav nije kraj sveta, ljubav je početak sveta. Mnogi ljudi pišu o ljubavi kao o nekom konačnom postignuću kojem treba težiti… ali ne, dame i gospodo, oni samo zamućuju vaš um jer možete imati ljubav, ali i otići dalje, u sfere koje su čak mnogo interesantnije… Nikada ne prestajte raditi dok ono za šta mislite da je dobro ne bude bolje, a kada bude bolje potrudite se da postane najbolje.